Tajna istorija, Dona Tart
Godine 1992. debitantski roman Done Tart postao je instant bestseler; danas dok slavi tridesetogodišnjicu prvog izdanja, i dalje je grozničavo voljen kao i uvek. Ovo je priča o tome kako je nastao ovaj moderni klasik.
Postoji pregršt knjiga koje se godinama iznova izdaju, ali malo njih ostaje nepokolebljivo privlačno kao i prvog dana. Ove jeseni Tajna istorija Done Tart proslaviće svoj 30. rođendan, i postaće starija nego što je bila sama autorka kada je objavila svoj bestseler prvenac. Tri decenije kasnije njena priča o grupi studenata Klasične filologije i dalje je oslonac savremenoj fikciji i ključna kulturna referentna tačka, ne samo za generaciju koja je od nje prvi put napravila bestseler 1992. godine, već takođe i za njihovu decu. U vreme pisanja ovog teksta, hashtag #TheSecretHistory ima više od 160 miliona pregleda, a #SecretHistory dodatnih 20,8 miliona na TikTok-u, gde se prave današnji bestseleri. Tamo je Tart pozdravljena kao „ikona stila“, a Tajna istorija kao uticajni „klasik“. Njen tračerski prikaz elitnog, boemskog izmišljenog koledža, moralno upitnog sastava likova i centralnog koncepta – da grupa prijatelja može da ubije nekog od svojih i tvrdi da je to bilo zbog umetnosti – Tajna istorija je postigla skoro nemoguću stvar: da postane knjiga koja je, uprkos svemu, ostala cool za svaku generaciju koja je čita. Kako se to dogodilo?
Posebno posvećeni fanovi znaju priču o poreklu Tajne istorije, jer je ona postala mit za sebe. Tart, koja sada ima 58 godina, ostala je uspešno povučena iz javnosti skoro deceniju, ali čak i pre svoje ovolike popularnosti, ona je žestoko štitila svoju privatnost. Tokom svog prvog intervjua od 6.000 reči u Vanity Fair-u – vrsti publiciteta rezervisanom za holivudske A zvezde, a ne za debitantske romanopisce, čak i ranih devedesetih – legendarni novinar Džejms Kaplan je objasnio kako „Dona Tart ima svoju tajnu istoriju. O njenom detinjstvu u Grenadi ne bi trebalo, ne bi se smelo govoriti.”
Ono što je sastavljeno u intervjuu je sledeće: Tart je počela da piše priču koja će postati Tajna istorija još dok je bila na Benington koledžu, ekscentričnoj i ozloglašenoj ekskluzivnoj školi liberalnih umetnosti u Vermontu, gde je, kako sama kaže, bila najsrećnija. Među njenim kolegama iz razreda bio je i Bret Iston Elis, koji je 1983. godine bio među prvim ljudima koji su pročitali knjigu u nastajanju. Šest godina kasnije, podstakao je svoju agenticu Amandu Urban da pogleda Donin nezavršeni rukopis. Do 1991. Urban je primala ponude od izdavačkih kuća za Donin gotov roman od 866 stranica, koji se tada zvao Bog iluzija. Pobedničku ponudu – za 450.000 američkih dolara, kako se priča (što je ekvivalent od tek nešto manje od milion dolara danas) – postavio je Knopf, koji je objavio roman 1992. godine nakon ogromne reklamne i marketinške kampanje. (Bloomsbury ju je kupio u Velikoj Britaniji za 1.000.000 funti; prava na meki povez su prodata za dodatnih 500.000 dolara).
Tajna istorija nije bila hit: glas o njenom fenomenalnom napretku pročuo se u izdavačkim krugovima. Marketinška strategija koja se čini poznatijom svetu milenijumskog izdavaštva spremnom za Instagram dovela je do toga da Knopf sačuva rukopise romana. Prvi tvrdi povezi Tajne istorije dizajnirani su tako da budu prepoznatljivi: duži i uži od većine romana, sa zaštitnim omotom. Niko nije fotografisao ta lepa izdanja i postavljao ih na www mreže kao što se to radi danas, ali Tajna istorija je i tada mogla da se pohvali izvesnim estetskim sjajem.
Iako je Tart držala određenu distancu u intervjuima, ona ih je ipak davala – nešto što je postepeno kasnije prestajala da radi – i mediji su bili fascinirani njom, ženom veličine deteta u androginoj odeći koja je citirala T.S. Eliota (čak i kao njenu poruku na telefonskoj sekretarici) i Čarobnjaka iz Oza sa sve visokom intonacijom i klasičnim južnjačkim „razvlačenjem“. Kao što je Kaplan napisao u tom prvom intervjuu: „[ona] izgleda, na mnogo načina, kao osoba iz neke druge decenije: mala, pijana, južnjačka spisateljica, katolička preobraćenica, veoma pametna, sa mračnom prošlošću, tugom među magnolijama.” Mogla je biti lik sa svojih stranica; mnogi koji su je intervjuisali sumnjali su da je ona sebi izmislila ličnost.
Novinarka Lili Anolik je bila prva generacija tinejdžera koja se susrela sa Tajnom istorijom i knjiga je imala isti uticaj na nju kao i sve ostale mlade čitaoce od tada. „Pročitala sam je kada je izašla u jesen 1992. godine, u prvoj godini srednje škole“, objašnjava ona preko imejla. „To je bila prva knjiga zbog koje sam ostala budna čitavu noć da bih je pročitala do kraja. Sećam se da sam želela da doživim isto što i Ričard Papen (narator). Nisam baš poželela da zajedno sa kolegama ubijem problematičnog drugog kolegu iz razreda; želela sam da idem na stari koledž čija zgrada ima kule obrasle bršljanom sa svih strana i poštovanu tradiciju. Tamo bih uspostavila opasno bliska prijateljstva sa ljudima koji bi naizgled razumeli svet bolje od mene, ljudima koji su bili privilegovani, pametni i glamurozni, i možda samo malo zlokobni.“
U središtu Tajne istorije je grupa studenata klasičnih nauka kojom naš pripovedač, Ričard Papen – razrogačenih očiju, zaljubljen u izmišljeni koledž Hampden u Vermontu, u koji beži od „tipičnih jednoobraznih kuća i isparavanja od užarenog asfalta” njegovog zaglupljujućeg kalifornijskog rodnog grada – postaje fasciniran, a zatim se upušta u nju. Stalno autsajder, njegova beskrajna radoznalost sa skromnim prihodima i tradicionalnim vaspitanjem se ukršta sa zamkama Henrija, Čarlsa i Kamile, Frensisa i njihove žrtve ubistva Banija. Roman Done Tart stavlja čitaoca u poziciju primamljive blizine: možemo da gledamo, ali nam je retko dozvoljeno da nešto dodirnemo.
Anolik je odrasla i postala i sama pisac. Dvadeset jednu godinu kasnije, kada je intervjuisala Breta Istona Elisa o nečemu sasvim drugom, videla je primerak Tajne istorije na njegovim policama za knjige. „Prizor mi je dozvao u sećanje sledeće: Dona mu je posvetila knjigu, što mi je uvek delovalo neobično. Njih dvoje kao pisci potpuno su različitih senzibiliteta. Pitala sam ga za posvetu, a on je rekao da su on i Dona bili zajedno u Beningtonu – a zatim je spomenuo da su otišli i na sastanak kad je bio na prvoj godini studija. Godine 2019, šest godina nakon posete Elisu, Eskvajer je objavio Anolikinu ogromnu „Tajnu usmenu istoriju Beningtona: Najdekadentniji koledž 1980-ih“. „Bio je to razgovor koji se pretvorio u žestoku opsesiju“, kaže Anolik. „Verovala sam da držim nešto opako za rep i nisam mogla da ga pustim.“
Manje priča o Tajnoj istoriji nego o instituciji koja ju je inspirisala, a ispričana od strane ljudi koji su se pretvorili u likove Done Tart, Anolikino delo je istovremeno obuhvatilo i dodatno podstaklo vatrenu opsesiju obožavalaca knjige. Prošle godine je objavljen film Bilo jednom na Benington koledžu, spin-off podkast koji se fokusirao na razvratne zabave i bistre umove univerziteta ranih osamdesetih. Tart je odbila da podnese pravnu žalbu; podkast je nastavio da spaja priče drugih o njoj i Tajnoj istoriji.
Čak i pre Anolikinog dela, Tajna istorija je osvajala grozničave čitaoce. Na Goodreads-u već osam godina postoji tema koja ohrabruje ljude da reše misteriju kako tačno Ričard Papen izgleda (još uvek je aktivna – njeni odgovori su u trendingu kao holivudski, i kreću se od „Itan Hok u Društvu mrtvih pesnika” do Riza Ahmeda); roman ima više od 450.000 ocena i prosek 4,15 – što je visok rezultat među poznatim glasnim čitaocima Goodreads-a – i više od milion korisnika ga je dodalo na svoje digitalne police za knjige.
Dona Tart je poslednji put otvoreno govorila o Tajnoj istoriji 2014. godine, kada je promovisala svoj treći roman Češljugar. Onaj između, Mali prijatelj, objavljen je uz veliku pompu 2002. Obožavaoci se nadaju da će još jedna njena knjiga biti objavljena ove ili sledeće godine, ali izgleda da su šanse male. Njen debitantski roman postao je deo njene mistične pojave, baš kao i bele košulje koje uvek zakopčava do vrha – književni ekvivalent prvom udarnom singlu koji stari bendovi moraju da odsviraju na bis. Štampa se uznemirila oko činjenice da joj je trebala decenija da napiše svoju drugu knjigu, tiho ignorišući činjenicu da joj je upravo toliko trebalo da napiše i prvu.
Ako je Dona Tart kao poznata ličnost i ranije postojala u štampanim medijima, u protekloj deceniji njen status – a posebno status njenog debitantskog romana – dostigao je neviđene visine. Godine 2014, iste godine kada je izglasana na Vanity Fair-ovoj međunarodnoj listi najbolje obučenih žena, njena mračna akademska estetika pojavila se na Tumblr-u, slaveći sumorne, gotičke fotografije i deleći preporuke za knjige. Tamo možete pronaći fotografije Done Tart, kako puši cigarete među izbledelim statuama jelena i crtežima likova iz knjige.
Za vreme pandemije, mračna akademija je izašla iz blogosfere i našla se u naslovima novina. Zatvaranje univerziteta zbog Covid-a i promene na TikTok-u, sa aplikacije uglavnom zasnovane na plesu na aplikaciju koja istražuje mnoštvo novih interesovanja – među kojima su knjige (dakle, BookTok) – uveli su Tajnu istoriju u novu epohu. Tajna istorija – i, u manjoj meri, sama Dona Tart – poslužila je kao neka vrsta estetske Biblije za mračnu akademiju: Banijevi izlizani sakoi od tvida, Frensisove „prelepe uštirkane košulje sa francuskim manžetnama [i] veličanstvenim kravatama“, Henrijeva engleska odela i opsesija blizanaca potpuno belom odećom, čak i u dubinama snežnih padavina u Novoj Engleskoj.
Gomile knjiga i kasnonoćno filozofiranje? Citiranje klasika? Uzdizanje lepote nad svim ostalim? Ovi oslonci društvene grupe iz srca Tajne istorije takođe su bili ključni za mračnu akademiju. Uz Ričardovu prezentaciju Hempdenovog idiličnog okruženja, roman Done Tart je predstavljao savršen beg za studenta generacije Z koji nosi kapuljaču i preko Zoom-a prati predavanja.
„To je stara boljka: želiš ono što ne možeš da imaš“, kaže Anolik. „Ipak, mislim da je ovde nešto drugo u pitanju. Na bezbroj načina, sada je bolje nego što je bilo tada, posebno ako niste belac, muškarac i heteroseksualac. Nekoliko stvari je, međutim, izgubljeno. Postojao je osećaj da su bila dobra ta loša stara vremena 1980-ih – sloboda, takođe. Zamislila bih da Milenijalci i Gen Z dok čitaju Tajnu istoriju misle: „Sranje! Ne mogu da verujem koliko su se moji roditelji dobro zabavljali. Sav taj seks, sve te droge!“ Zamislila bih da im Benington iz osamdesetih – ili bolje rečeno, Hampden iz osamdesetih – izgleda skoro kao naučna fantastika.
Ili je to možda uvek bila neka vrsta fikcije, baš kao što se Dona Tart predstavlja kao neka vrsta fikcije novinarima, ili Beningtonove priče koje je Bret Iston Elis ispričao Anoliki, a koje su bile negde između mita i činjenica. Od kada je objavljena Tajna istorija, ljudi pokušavaju da otkriju ko je inspirisao koji lik. Ali kao što je Tart insistirala u intervjuu Gardijanu 2002: ona je to izmislila.
Godine 2014. autorka je upitana zašto Tajna istorija nastavlja da se čita. „Mislim da je jedan od razloga zašto je ljudi i dalje vole i zašto je mladi ljudi i dalje vole, taj što sam bila veoma mlada kada sam to napisala“, rekla je ona Džimu Notiju u Književnom klubu BBC Radija 4. „Imala sam 19 godina kada sam to napisala, a postoje sjajni delovi koji su tačno onakvi i sada kakve sam ih napisala kada sam imala 19. Na neki način, to je pomalo kao vremenska kapsula.“ Ona objašnjava da je decenija koju je provela u pisanju romana bila neka vrsta nostalgije za sobom: „To je bio način da se vratim u školu, način da se vratim u vreme koje mi je nedostajalo, a radilo se o čežnji i strasti”.
Možda je ovo suština svega. Godinama smo na Tajnu istoriju gledali kao na mapu blaga neke stvarnosti koju bi malo ko od nas iskusio, skup tragova koje treba razotkriti. Umesto toga, možda je to uvek bila neka vrsta fantazije – o mladosti, o izgubljenoj nevinosti, jednoj težnji – maštarije o nečemu što nikada nije postojalo. Nastavljamo da čitamo jer volimo da se pretvaramo da jeste.
Izvor: penguin.co.uk
Prevod: Book Hub