Paskal Mersije (Peter Bijeri)
izdavač: AED studio
Prevod s nemačkog: Spomenka Krajčević
Roman koji intrigira već svojim naslovom poveo me je na putovanje u Portugaliju, u prošlost, u politiku i istoriju, ali i u ljudsku dušu do same granice njenog poimanja. Put je vodio do kraja sveta i do kraja života, a započeo je vozom, kako drugačije do tim sredstvom kojim se kroz vekove putovalo u jednom pravcu, bez čestih stanica i sa strancima sa kojima se sudbine sretnu i prepletu. Voz je bio noćni, jer noć nosi neizvesnost.
Na takav jedan voz ukrcao se naš dobri profesor Rejmund Gregorijus, od učenika nazvan Mundus, profesor koji predaje mrtve jezike i sam donekle zakopan u prošlost, u odeći koju godinama ne menja, sa naočarima teškim poput dvogleda, sa jednim slabašnim ljubavnim iskustvom koje jedva da se može nazvati brakom, sa sećanjem na odrastanje uz majku čistačicu koja energijom mrava neprestano radi i duboko zakopanom željom: “Da mi je samo jednom da vidim more” i rečenicom: “Knjige, ponovo si pobegao u knjige”.
Šta je to što Mundusa, plašljivog knjiškog moljca zarobljenog u navikama istovetnih dana nateralo da, sa osećajem hitnosti, napusti predavanje, katedru, stan, zemlju i ukrca se na noćni voz za Lisabon držeći u ruci knjigu pronadjenu u antikvarnici, knjigu portugalskog autora potpuno nepoznatog javnosti, knjigu u koju se Mundus namah zaljubio osećajući da iz rečenica kuca njegovo srce i da će nekako, razumevši svet autora knjige, razumeti i svoj. Jer, iako nadimka Mundus (svet, čovečanstvo), profesor je u neprestanoj potrebi za znanjem i upoznavanjem sveta kroz knjige, dok istovremeno njegov sopstveni unutarnji svet stoji u mestu.
Profesorovo lisabonsko hodočašće vodi čitaoca kroz stare kvartove, aristorkatske vile, urušene škole, staračke domove, groblja i katedrale, put ljudi koji su poznavali Amadea Prada, čoveka u čije se ime već možete zaljubiti, čoveka kakav se ne zaboravlja i o kome svi govore sa osećajem nepravde što su ga nadživeli i osećajem ponosa što su ga poznavali, čoveka koji je duboko doživljavao svet, ljude i sopstveno biće, istančanih misli, estetike i morala, nesudjenog sveštenika koji je od svešteničkog poziva odustao jer je previše voleo katedrale da bi slušao bat vojnih marševa nadomak njih i previše cenio sopstveni duh da bi Biblijske reči pomirio sa rečima “sacrificium intellectus”. Bilo je to vreme Salazarove diktature, kada je crkva pristrasno stajala uz vlast, a Amadeo umesto svešteničkog odabrao poziv lekara.
Noćni voz za Lisabon je roman sklapajuće strukture u kome se sitnim segmentima rekonstruiše život izvanrednog čoveka kojim je profesor Gregorijus fasciniran. Time roman odiše nekom vrstom misterije i intrige, a pisac detektivski vodi od traga do traga, unoseći pritom čak i elemente filmske malodramatike i klišea. Po motivima romana snimljen je i film, koji verujem da obitava u odeljku misterija, svodeći priču na iskopine Amadeovog života i udaljavajući se najdalje moguće od prave poente ovog romana.
“Reči su mostovi, ali i zidovi”
Čitajući ovaj roman, sve vreme nailazimo na segmente Amadeove knjige, misteriozno štampanog samizdata koji predstavlja knjigu u knjizi, jedan filozofski dubok i literarno božanstven zaseban deo koji se prečitava u tišini, u samoći, i posle kog se pitamo koliko smo mi to zapravo živeli, koliko smo smisleno i iskreno sa bilo kim razgovarali, koliko smo razumeli život, naše najbliže, knjigu, ljubav, strast, prijateljstvo, SEBE- na početku i naposletku.
“Život koji nije preispitan nije vredan življenja”
“Smrt ne dolazi kao kraj, nego kao prekid mogućnosti da postanemo ono što smo mogli biti”.
“Ako možemo da osećamo toliko toga, zašto živimo tako malo.”
“Navike su najtiše ubice naših mogućnosti.”
Ovo predivno delo filozofa koji piše pod pseudonimom Paskal Mersije, predstavlja jedno od najlepših literarnih ostvarenja savremene književnosti, onu vrstu romana za kojom mi, zaljubljenici koji književnost u sebe upijaju, proživljavaju, dozvoljavaju da ih ona oplemenjuje i menja – upravo tu vrstu romana za kojom neprestano tragamo.
“Kič je najpodmukliji od svih zatvora. Njegove rešetke obložene su zlatom pojednostavljenih, nestvarnih osećanja kako bi ličile na stubove palate.”