Intervju sa prevoditeljkom Milicom Rašić
Prevođenje ne podrazumeva samo prenošenje reči s jednog jezika na drugi – ono je umetnost razumevanja duha originalnog teksta i njegovog vernog oživljavanja u novom jezičkom i kulturnom kontekstu. Prevodioci su tihi saputnici pisaca, zahvaljujući kojima dela dobijaju priliku da prepastu granice jezika i stignu do čitalaca širom sveta. Kvalitetan prevod može obogatiti jezik ciljne kulture, ali i oblikovati recepciju samog dela. Zato je uloga prevodioca ključna za očuvanje autentičnosti i umetničke vrednosti književnog teksta. U savremenom književnom svetu, prevodilac je most između različitih prostora, a njegova uloga zaslužuje više pažnje i priznanja.
U razgovoru sa Milicom Rašić, prevoditeljkom, otkrivamo šta znači prevoditi književnost sa strašću, preciznošću i dubokim razumevanjem teksta.
Možeš li nam reći nešto više o tome kako si se zainteresovala za prevođenje?
Na studijama filozofije, već na prvoj godini u okviru vežbi iz engleskog, palo mi je na pamet da bih volela da se bavim prevođenjem. Imali smo zadatak da prevedemo neki filozofski tekst sa engleskog i tada smo prevođenje i ja kliknuli. Kad sam završila osnovne studije i priuštila sebi godinu dana pauze pre nastavka studija, ukazala se prilika da prevedem jedno kratko filozofsko delo. Na to me je ohrabrio jedan tadašnji prijatelj i saradnik, i sam prevodilac.
Koji je bio tvoj prvi prevodilački projekat?
Bila je to knjiga Hladno i okrutno; Predstavljanje Zaher-Mazoha, francuskog filozofa Žila Deleza. Reč je filozofskoj analizi odnosa između Markiza de Sada, po kome je sadizam dobio ime, i Leopolda fon Zaher-Mazoha, po kome je nazvan mazohizam, pre svega iz ugla njihovih književnih radova. To je knjižica od stotinak strana, ali veoma zahtevna za mene u to vreme. Imala sam 24 godine i snažan “imposter sindrom”. Ali vremenom sam ga prevazišla…
Da li si se pripremala za karijeru prevoditeljke i koji su danas tvoji najvažniji izvori za učenje jezika?
Prevođenje je za mene u početku bilo jedna divna sporedna aktivnost. Doživljavala sam ga više kao umetnički poduhvat nego kao posao, i mislim da sam baš zahvaljujući tome uspela mnogo da naučim. Nisam žurila nigde, nisam živela od toga. Tek je pre par godina sazrela u meni ideja da to može da mi bude primarni posao. Mislim da postoji više razloga za to što sam tek posle deset godina prevodilačkog iskustva smislila da bih, eto, od toga mogla da živim… Prvo, činilo mi se da su ljudi koji žive od toga na mnogo višem nivou od mene, da su maltene superheroji koji rade non-stop, imaju na desetine prevedenih knjiga i već su svojevrsne zvezde u prevodilačko-izdavačkom miljeu – a za mene skoro niko ne zna. Trebalo je puno vremena i nekoliko informativnih razgovora da shvatim da to nije baš tako. Drugo, naša sredina u kojoj i dalje važe neke zastarele perspektive glede posla i egzistencije (posao u državnoj firmi je premija, bitno je da se uhlebiš, radićeš to tvoje umetničko kad imaš vremena) nije baš ohrabrujuća za takav put.
Što se tiče učenja jezika, nisam završavala nikakve kurseve. Oduvek sam volela jezike i učila ih prilično lako. Iz engleskog imam sertifikat za nivo C2, za francuski nisam polagala ali nameravam u nekoj bližoj budućnosti. Učila sam oba jezika u školi i imala odlične profesorke , ali pored toga izvori za učenje jezika su mi bili oni neobavezni, filmovi, serije, pesme, knjige,…
Koliko su u današnje vreme dostupne rezidencije za prevodioce i da li si bila uživalac neke od njih?
Rezidencije su moja omiljena stvar na svetu… U poslednjih nekoliko godina, a naročito otkad ne radim u školi, imala sam priliku da učestvujem u nekoliko rezidencijalnih programa. Da kažem prvo nekoliko reči o rezidencijama uopšte… U kulturama kakva je, na primer, francuska postoje skromni fondovi za podržavanje širenja te kulture u svetu, a deo tih fondova izdvaja se za pomoć prevodiocima koji prevode literaturu sa francuskog jezika. Postoje stipendije koje se dodeljuju svake godine u određenim rokovima i služe tome da prevodilac provede neko vreme u Francuskoj a da za to ne mora da troši svoj novac, a pritom se obavezuje da će tamo prevoditi delo sa kojim je konkurisao i da će to delo biti objavljeno po završetku njegovog boravka. Takođe, postoje rezidencije u nekim gradovima, kao što je Arl u kome sam više puta bila, koje su namenjene isključivo prevodiocima. Otići na takvo mesto je velika privilegija, barem ja to tako doživljavam, ali je privilegija koju zaslužiš svojim višegodišnjim radom i ona ti taj rad ubuduće olakšava i unapređuje. Ništa nije delotvornije za učenje nekog jezika od boravka u zemlji gde se taj jezik govori. Još ako si pritom u kontaktu s prevodiocima iz drugih zemalja, to umeju da budu zaista predivni susreti i druženja koja se inače nikad ne bi dogodila. Dosad sam bila na rezidencijama u Arlu i Šariteu na Loari, a ove godine ću ići i u Pariz.
Koji su, po tvom mišljenju, najveći izazovi u prevođenju i kako se nosiš sa njima?
Osim uspostavljanja discipline, što je, verujem, problem svim frilenserima, izazov mi je trenutno prelazak sa teorijske literature na čistu književnost. To nosi promenu perspektive u prevođenju, jezik je drugačiji, drugačiji su ciljevi. Kod teorije, potrebno je da preneseš značenje što preciznije, bitno je da razumeš pojmove, ideje. Kod književnog jezika, iako mi nije nepoznat, iako i sama pišem i oduvek puno čitam, tek sad uviđam kakve poteškoće mogu nastati u prevođenju. I to je divno, iako me ponekad nakratko baci u očaj.
Da li imaš omiljeni žanr ili tip tekstova koje voliš da prevodiš?
Hm… To je teško pitanje. Pre mogu da kažem šta ne volim da prevodim… Jako mi teško idu istorijsko-teorijski tekstovi koji se bave nekom davnom prošlošću, u kojima ne vidim poveznicu sa savremenim životom. To su akademski tekstovi koji, eventualno, mogu da budu korisni nekome ko istražuje za doktorsku tezu ili nekom ko je stručnjak u, recimo, vizantologiji. Ono što ne bih nikad čitala, to teško i prevodim. S druge strane, jako volim da prevodim savremenu teoriju i književnost. Recimo, s velikim zadovoljstvom sam prevodila knjigu Ženski pogled autorke Iris Bre. Ona piše o kinematografiji iz drugačije, feminističke perspektive.
Koliko često se susrećeš sa specifičnim terminima ili izrazima koje je teško prevesti?
Zavisi, takve izazove češće imam kad prevodim originalnu filozofsku literaturu. Recimo, Deleza, Fukoa. Sličan izazov je kad prevodim nešto iz oblasti koju ne poznajem dobro, i onda moram da učim, da čitam druge tekstove da bih ukapirala kako nešto da prevedem.
Koje veštine smatraš ključnim za uspešan rad?
Ono što sam (pre)dugo učila jeste da znam tačno kad da prekinem s radom. Umor je najveći neprijatelj prevođenja. Umorna mogu da pišem, ali ne mogu da prevodim. To je drugačija vrsta mentalnog napora. Prevod trpi kad si umoran, a ti ne shvataš da nešto radiš loše. Dešavalo mi se da mislim da mogu da prevedem začas, samo još stranu, dve, da ispunim kvotu za taj dan ali onda sutradan moram da prepravljam prevod, jer sam lupila neku glupost, ostavila zbrkane i nejasne rečenice… Kad si umoran, ne možeš da se udaljiš od teksta onoliko koliko treba, gledaš fragmentarno, ispuštaš kontekst.
Drugo, važno je ne potcenjivati prevođenje. To nije veština, ali moram da napomenem. Znam prevodioce koji pređu tekst samo jednom i smatraju prevod gotovim. To je katastofalni metod. Zapravo, to nije ni metod, to je lenjost i neosvešćenost. Koliko god da si talentovan, koliko god da poznaješ jezik, nikad ne može prva ruka prevoda da bude i završna. Neke knjige nisam mogla da pročitam jer su prevodi bili aljkavi. Kad naiđem na takvu knjigu, rastužim se. Zapravo, prvo se iznerviram, a onda se rastužim.
Mogla bih još svašta da navedem kao važno, ali pošto nam je prostor ograničen, napomenuću samo još jednu stvar. Ako se bavite prevođenjem nije najvažnije da savršeno poznajete jezik sa kog prevodite. Rečnici postoje s razlogom. Ono što je važno je da mnogo, ali mnogo čitate. Da imate dobru sintaksu, da izbrusite osećaj za tekst. Posebno da imate dobar osećaj za vlastiti jezik. To je mnogo važnije nego da dobro poznajete strani jezik. Možda zvuči kontraintuitivno, ali zaista je tako. Greške u prevodu prepoznaju se po lošem srpskom jeziku. Po nejasnoćama i zbrkanim delovima teksta oseti se da prevodilac nije razumeo ono što prevodi i, još gore, ostavio ga je tako nejasno. Ako ti ne razumeš šta prevodiš, neće razumeti ni čitalac.
Kako se nosiš sa rokovima?
U životu češće kasnim nego što stižem na vreme (nisam ponosna na to). Međutim, otkad sam se “uozbiljila” i stavila prevođenje na prvo mesto na listi prioriteta, ne probijam rokove.
Za sam kraj, savet nečijem početku – možeš li posavetovati ljude koji žele da započnu karijeru u prevođenju
Čitajte! Kad počnete da prevodite, pokušajte da nađete nekog iskusnijeg ko će vas u početku pratiti i davati sugestije. Takođe, nemojte se obeshrabriti ako vam taj neko bude slao nazad tekst sav crven od ispravki, to mora tako. Što pre to prihvatite, to ćete brže napredovati! I još jedna stvar: ne verujte mnogo ChatGPT-u! U prevodilačkim počecima neće vam biti prijatelj.
Milica trenutno radi na romanu francusko-venecuelanskog pisca Migela Bonfoa, Jaguarov sin, koji će 2026. izaći za izdavačku kuću Imprimatur, dok se paralelno bavi pisanjem zbirke priča, pod radnim nazivom “Kože”.
*Milica Rašić rođena je 1989. godine u Nišu. Završila je studije filozofije u Nišu i Novom Sadu. Prevođenjem se bavi od 2014. godine. Za svoj prvi prevod dobila je jednu od najznačajnijih prevodilačkih nagrada, nagradu „Branko Jelić“. Pored petnaestak prevednih knjiga i mnoštva tekstova, iza sebe ima i nekoliko objavljenih autorskih priča. Njena priča „Miris“ ušla je u zbornik kratkih priča Biber 04 i prevedena je na četiri jezika. Desetak priča objavila je u nedeljniku Vreme, u rubrici „Vreme uživanja“.