Ministarstvo straha, Grejam Grin
Čarobna knjiga 2020.
Prevod: Ljerka Radović
Postojalo je vreme kada su knjige Grejama Grina bile gotovo neizostavne u svakoj ozbiljnijoj kućnoj biblioteci. Čitale su ga generacije naših roditelja i profesora; njegove knjige su bile obavezne za svakoga ko je želeo da razume svet između dva rata, hladnoratovsku paranoju i večitu borbu između morala i politike. Bio je pisac koji je, kako se nekada govorilo, pomirio ozbiljnu književnost i špijunski roman. Jedan od onih kvalitetnih pisaca koji su se čitali „u dahu”.
Život uzbudljiviji od romana
Grejam Grin (1904–1991) bio je britanski pisac, novinar i scenarista, koji je uspeo da svoj nemirni duh pretoči u romane punih moralnih dilema, vere, izdaje i političkih previranja. Iako se sam protivio jednostavnoj podeli njegovih dela na „katoličke“ i „krimi“ romane, oba pravca u njegovom radu govore o istom – o potrazi za smislom u svetu koji to sve teže nudi. Bio je i agent MI6, što se u njegovoj prozi oseća ne samo u zapletima, već i u uverenju da nikome ne treba verovati potpuno – čak ni sopstvenoj savesti. Mnogi ne znaju, pa samo da pomenemo neke činjenice iz njegovog života, toliko uzbudljivog da sami mogu biti literarna građa:
- pohađao je internat u kome je njegov otac bio direktor
- bio je sklon depresiji i čak je nekoliko puta pokušavao sebi da oduzme život
- dva puta je bio u užem izboru za Nobelovu nagradu (1966. i 1967. godine), ali je nije dobio
- imao je nekoliko vanbračnih afera (koje su mu bile inspiracija za roman Kraj jedne ljubavne priče), napustio je porodicu još 1947. godine, ali mu supruga nije dala razvod do 1991.
- dok je radio u britanskoj MI6 šef i nadzornik mu je bio izvesni Kim Filbi, za koga se kasnije ispostavilo da je bio sovjetski špijun
- 1957. podržao je revoluciju Fidela Kastra na Kubi. Kao tajni kurir donosio je pobunjenicima odeću i potrepštine. Priča se da je sliku koju je dobio od Fidela Kastra držao u svom stanu do kraja svog života.
Ministarstvo koje ne postoji, a svuda je
Ovaj roman, objavljen 1943. godine, smešten je u vreme vazdušnih napada na London. Glavni junak, Artur Rou, naizgled slučajno dobija tortu na vašaru u igri na sreću. Ispostavlja se da taj naizgled bezazleni događaj pokreće lanac sumnjivih situacija koje ga vode pravo u centar mreže nacističkih špijuna. Ali Artur Rou nije običan, normalan čovek, kao što ni Ministarstvo straha nije samo triler – to je priča o krivici, paranoji i pokušaju čoveka da se iskupi za greške iz prošlosti dok mu se sadašnjost raspada pred očima. Sama činjenica da je glavni junak neko ko je pušten sa psihijatrijske klinike (jer je ubio svoju ženu iz milosrđa), stavlja naratora u sumnjivu poziciju, gde sam čitalac ne veruje perspektivi koja mu je ponuđena.
Grin koristi atmosferu ratnog Londona da podvuče osećaj dezorijentacije, a kroz karakter Roua prikazuje unutrašnji svet čoveka koji pokušava da pronađe uporište u svetu bez oslonca. Iako roman ima dinamiku špijunskog zapleta, oseća se i refleksivni ton – sve ono što Grina izdvaja od običnih pisaca trilera.
Sam naslov aludira na zamišljenu državnu strukturu koja upravlja strahom – osećanjem koje parališe ljude, obeshrabruje ih da deluju i tera ih da pristaju na represiju. Iako roman nije distopijski, Grin koristi atmosferu Londona u ratu i paranoju glavnog junaka da prikaže kako je strah oruđe vlasti – bilo nacističke, bilo britanske. Ministarstvo straha tako postaje simbol mehanizama koji proizvode i šire nesigurnost, bilo kroz propagandu, špijune ili birokratiju.
Zašto danas čitati Ministarstvo straha?
Ministarstvo straha je jedan od onih romana koji danas deluju pomalo anahrono. Stil je sporiji, dijalozi ponekad teatralni, a zaplet, iako intrigantan, u drugoj polovini romana gubi na uverljivosti. Savremeni čitalac, naviknut na brže ritmove i kompleksnije likove, može osetiti da ova knjiga više pripada prošlom veku – i tematski i stilski.
Ipak, Ministarstvo straha ostaje dragoceno za razumevanje jedne epohe i jednog pisca koji je obeležio čitavo književno doba. Možda neće osvojiti nove generacije na prvu, ali će svakome ko mu da šansu ponuditi više od puke špijunske priče. Jer kod Grina, uvek je postojalo ono „iza“ – unutrašnji nemir, pitanje krivice i pokušaj da se čovek, uprkos svemu, izbori sa sobom.
A možda vas ovaj roman iz nekog drugog vremena i privuče baš zbog naslova koji danas zvuči uznemirujuće poznato. U zemlji u kojoj se strah planski proizvodi i raspodeljuje, gde se „ministarstva“ ne libe da potpiruju paranoju, a krivica se kolektivno usmerava, Grinov roman – iako stilski zastareo – iznova otvara važno pitanje: kome je potreban strah i zašto ga tako uporno održavamo?