Protiv besavesnog trošenja mastila u naše vreme i protiv, prema tome, sve više nabujalog potopa beskorisnih i rđavih knjiga treba da literarni časopisi budu brana. Oni treba da ih ocenjuju neumitno, pravedno i strogo, da svako nedonošče nepozvanog čoveka, svako piskaranje kojim će prazna glava priteći u pomoć praznom vetrogonji, prema tome izvesno devet desetina svih knjiga, neštedimice išibaju, i na taj način, po dužnosti, spreče piskaranje i razmetanje. Jer, inače ih hrabre time što je njihova tolerantnost u savezu sa autorom i izdavačem, a publici razbojnički otimaju vreme i novac.

Po pravilu, pisci su profesori i literati koji, uz neznatnu platu i rđave honorare, pišu iz potrebe za novcem: a pošto je njihova svrha zajednička, uzajamni im je interes da se drže na okupu, da uzajamno potpomažu jedan drugog i svaki pojedini govori reč drugome; odatle nastaju svi pohvalni izveštaji o rđavim knjigama koji čine sadržaj literarnih listova, i stoga bi trebalo da je njihov moto: „Dajte nam da živimo i živimo!“ (A publika je tako ograničena da radije čita novo nego dobro.)

Ima li, ili je bio kogod među njima koji bi se mogao pohvaliti da nije nikada pohvalio bezvredno piskaranje, nikada pokudio odlično ili ga podništavao, ili ga opisivao kao beznačajno da bi, s lukavom namerom, svratio s njega pažnju? Postoji li ijedan koji je uvek pogađao izbor onoga što se savesno može prisvojiti prema vrednosti knjiga, a ne prema očuhinskim kompendacijama, kolegijalnim obzirima, ili prema izdavačevom novcu, za polepšanje same stvari? Ne osvrće li se odmah svaki pojedinac koji nije novak, čim je jednu knjigu snažno pohvalio ili silno pokudio, gotovo mehanički na izdavačku firmu?

Ali, kad bi postojao jedan književni list kao što se maločas zahtevalo, onda bi odmah bili slomljeni zabrideli pisarski prsti svakom rđavom piscu, svakom neduhovitom kompilatoru, svakom prepisivaču iz tuđih knjiga, svakom tupoglavom, nesposobnom, nameštenja gladnom filozofasteru, svakom nadmenom, taštom poetasteru, a ujedno i izgled na pohvalu na kojoj bi se diglo njegovo nedonošče odmah i neminovno. A ovo bi bilo pravo spasenje književnosti u kojoj rđavo nije samo beskorisno nego i pozitivno upropaštujuće. No, gle, većina je knjiga rđava i nije ih trebalo uopšte napisati: prema tome, pohvala bi trebalo da je tako retka kao što je danas pokuda… Sasvim je pogrešno što se i na književnost prenosi tolerantnost koja je potrebna prema ljudima tupim i bez mozga, u društvu koje svugde gamiže od njih. Jer, ovde su oni bestidni nezvani gosti, i ovde je dužnost prema dobrom uništiti rđavo, onome nije ništa ni dobro… Uopšte, u literaturi je udvornost koja potiče iz društva neobičan, vrlo često štetan elemenat: jer, ona zahteva da se rđavo naziva dobrim i tim se upravo nanosi šteta nauci kao i umetnosti. (…) Nema nigde više nepoštenja nego u književnosti: to je već Gete rekao.

Odlomak iz knjige „O pisanju i stilu“ Artura Šopenhauera, izdavač Ukronija