Oproštaj, Agnes Lidbek
Piše: Vojislava Crnjanski Spasojević
Potpuno je neverovatno koliko neke knjige mogu tiho i nenametljivo da govore o najvećim ljudskim traumama, obično spakovanim u prtljag, uprćen još iz detinjstva. Toliko tiho da čovek mora i sebe i okolinu da preispituje da li je siguran da je pročitao ono što je pročitao. Meni je to određena vrsta majstorstva, jer mi se čini daleko lakšim govoriti o tragediji punih usta bola. To svakoga kosne, izazove bazičnu potrebu odraslog da dete iz romana prigrli i uteši.
U romanu “Oproštaj” Agnes Lidbek to nije slučaj. Ona mirno priča priču, gotovo uzdržano, gotovo u obrisima, kao u švenkovima kamerom, tako da vam se scene vraćaju tek naknadno. Posebno mi se dopada, da citiram, “skandinavska hladnoća”, jer ono prećutano katkad kaže daleko više nego izrečeno.
Samo, onda se čovek nađe u dilemi kako da o tihoj i nenametljivoj knjizi napiše tih i dostojanstven prikaz, bez vrištanja reči koje uvek izazivaju pažnju, poput “trauma”, “incest”, “razvod”, “samoubistvo”…
Lidbek priča priču o dve sestre koje posle očeve smrti dolaze na ostrvo, u bakinu kuću, u kojoj su provodile leta u detinjstvu, pa i jedno kobno, i gde je otac živeo do pred smrt. Dilema – rasprodati i pobacati stvari, a kuću predati agenciji na oglašavanje ili je zadržati? Kakve ih uspomene za nju vežu? Da li bi trebalo da budemo čuvari i dobrih i loših uspomena, jer sve smo to mi, ili, pak, da ostanemo praktični?
“U privilegovanom detinjstvu konflikti se odigravaju u lepim sredinama. Letnjikovac na ostrvu jeste jedna takva sredina… Početak dvadesetog veka, razigrani motivi u drvetu, veranda za punč, patina.”
Početkom dvadesetog veka kuću je projektovao deda arhitekta. Baka je bila keramičarka i imala svoj atelje. Sadila je biljke oko letnjikovca, imali su izlaz na jezero i mol…
Pa ipak, disfunkcionalna porodica ostaje takva uprkos ušuškanosti u arhitekturu, umetnost i šipražje. Trauma koju će Elen (starija) i Marija (mlađa sestra) doživeti u toj atmosferičnoj sredini, punoj vodenih duhova, koji izviru jednako iz spremišta za čamce, sa mola, iz čestara, sa stene i iz šume, naravno, opredeliće njihove živote.
Elen će kroz život nastaviti zazidana u samu sebe, naizgled hladna, daleka i tuđa, s osećajem da je krivac za tragediju. Marija će s ostrva izaći s osećajem da je izgubila stariju obožavanu sestru, nesigurna, nezadovoljna, sa stalnom potrebom da se dokazuje. Elen je mršava, dobro obučena, ambiciozna, bogata, udaljena od porodice, non-stop na putu. Bežeći od prošlosti, beži i od sebe. Marija je razvedena, sama, muku muči s novcem i kilogramima, tu i tamo sa pićem, s kompleksima i usamljenošću, trudi se da roditeljima ostane “dobra kćerka”. Jedna drugu ne razumeju, pre svega jer same sa sobom unutar sopstvenog bića nisu raščistile. Zato je ovo knjiga ne samo o gubitku, porodici, ljubavi, sestrinstvu, već pre svega o onoj najtežoj vrsti oproštaja – opraštanju samom sebi.
Izuzev odlično psihološki profilisanih likova i njihovog odnosa, vrlo uverljivih (toliko uverljivih da sam sve vreme imala utisak da čitam o dvema rođakama, takođe jednoj mršavoj, bogatoj, stalno na putu, i drugoj debeljuci, koja muku muči s novcem, zbog čega se preselila iz grada i usvojila decu), dakle, izuzev tih likova i tog tihog, atmosferičnog tona kojim je obojena knjiga, mene, naravno, izrazito privlače sociološki i socijalni momenat.
Današnja otuđenost, razbijene porodice, usamljeni, atomizovani pojedinci, stari koji umiru sami, bilo (simbolično) na ostrvu, bilo u domu, u kom Marija radi. Potcenjenost njenog teškog, humanog i zlata vrednog posla negovateljice, u odnosu na bogatstvo menadžera. Konzumerističko društvo, odnos bogatih, belih japija i činovnika globalnih administracija prema domicilnom stanovništvu u Africi i Aziji. I izuzetno potresna scena prljavog i gladnog deteta, koje miluje glavu majke, polegle nasred ulice. Ta deca, čija ozbiljna lica i blistave oči, ma koliko da su gladna, prljava, poludivlja, dakle, uvek imaju blistave oči – proganjaju Elen. Bahat i trapav beli čovek, pun prezira prema bedi i prljavštini trećeg sveta, koju je sam stvorio i sam je održava, da bi se u svojoj usamljenosti i otuđenosti osećao bolje i povlašćenije.
Eto, zbog svega ovoga se meni dopala knjiga “Oproštaj”, druga u trilogiji o porodici, Agnes Lidbek.
Ne “udara” na prvu loptu u pleksus, kao npr. “Nasleđe” Virdžin Jurt, udara diskretnije i, na duže staze, jednako razorno. Jer situacija u koju Lidbekova stavlja svoje junake/junakinje, složenija je, nije crno-bela i ne možemo prstom da upremo u krivce, što je uvek teže. Tera nas da razmišljamo, a ne da se opredeljujemo. I zato ću se potruditi da zaokružim trilogiju.
Izdavač Treći trg i Srebrno drvo, prevod Svetlana Tot. Meni neverovatno privlačne korice je radila Dina Radoman. Višeznačne – krugovi u kojima smo, uplašeni i otuđeni, zatvoreni; kapi vode koje se ljeskaju na Jakobovoj i Eleninoj koži; naši mikrosvemiri koji se ne dotiču… I ko zna šta još.
Odlomci
“Dnevnici su neutralni, ne govore ništa o baki kao osobi osim toga da je stavila znak uzvika kada je jedan božur preživeo presađivanje!
Elen lista do onog dana kada je Jakob umro. Baka je napisala: 23 stepena. Ubrala male žute šljive, skuvati marmeladu?”
“Nije potreban grob da biste se setili onih koji su umrli. Ne treba vam kuća da biste se sećali onoga što se u kući desilo. Ipak dajemo jedni drugima stvari. Predmete na koje možemo da naletimo vrhovima prstiju u svakodnevici, kao podsećanje na one koji su nas napustili.”
“Nedostaje im ono u očima što pronalazi kad čučne ispred deteta na ulici, kad ispruži ruku prema detetovom obrazu i svaki put je pogodi isto iznenađenje: kako je glatka ta koža, kako je meka uprkos prljavštini, kako oči, osim u najgorim slučajevima, skoro uvek blistaju. Oči mogu biti velike ili prazne ili pogleda koji skreće, ali blistaju.
Zubi su na mestu, još ne ispadaju. Elen ume da se zapita kakav je ukus u njihovim ustima. Čista deca na aerodromima ili čak i u robnim kućama, ona koja trče preko popločanih terena u parkovima, nisu izložena takvim pitanjima. Već zna kakav bi bio njihov ukus: kao i nje same, čiste hrane, čistih zuba, čiste vode.
Ali kakvog je ukusa prljava voda?”
Piše: Lidija Nikolić
Ovo je drugi roman švedske autorke Agnes Lidbek, koji su izdavači Treci Trg i Srebrno drvo objavili kod nas. Izuzetne minimalističke korice radila je Dina Radoman, a prevod potpisuje Svetlana Tot.
Prvi roman je “Pronaći sebe“, a obe ove knjige deo su svojevrsne trilogije u kojoj Lidbek, oštroumno i jasno, ispituje rodne uloge savremene žene. I dok se prvi roman (ako sam dobro shvatila, nije ih nužno čitati redom) bavio ženom u ulozi majke, ljubavnice i negovateljice, “Oproštaj” stavlja u fokus komplikovani odnos dve sestre, koji sa očevom smrću postaje još komplikovaniji.
Lidbek je izuzetno živo i precizno iznela dinamiku odnosa dve sestre, kao i šire porodične patologije. Likovi Marije i Elen su dosledno sprovedeni kroz jedno prilično povlašćeno detinjstvo, koje je iza kulisa skrivalo složene i ne sasvim zdrave porodične odnose. Po smrti oca, odlaze na porodično imanje kraj mora, da raščiste očeve stvari, ali mnogo više ambivalentna sećanja koja ih za to mesto vežu. To je mesto na kome su provodile najlepša leta, ali i mesto na kome je njihov polubrat Jakob izvršio samoubistvo. Jakob, mnogo stariji od devojčica, očev sin iz prvog braka. Jakob, sa ozbiljnim psihičkim problemima.
“Zvanični termini koje su koristili u razgovoru o Jakobu bili su suviše apstraktni da bi devojčice razumele bilo šta osim tona, čak i u slučaju kad bi ih čule kroz vrata. Manija, rizik za suicid, prinudna hospitalizacija… Kada je Jakob imao napade, agresije ili hipermanije ili depresije, devojčice su držali podalje, u najvećoj mogućoj meri”.
Jedno samoubistvo usled ozbiljne mentalne bolesti premrežilo je čitavu porodicu. Nažalost, poput metastaza uvuklo se i u sve pore i tkiva života dve devojčice.
Ili zapravo – da li je baš tako? Šta je dovelo do nikad prevaziđenog dečijeg rivalstva? U čemu su to odrasli zakazali, šta deci nije jasno iskomunicirano u tom kolopletu porodične dinamike? Ima li krivice, čija je zapravo, i ko je zbog nje najviše stradao? Kako su Elen i Marija izrasle u tako dijametralno suprotne žene, kako njihova sećanja na ista leta imaju sasvim drugačije ukuse, mirise i boje? Hladna i čvrsta Elen, emotivna i mekana Marija. Racionalna i bogata poslovna žena, nasuprot samohranoj majci koja jedva sastavlja kraj s krajem. Gde se desio rascep, kako su se to našle na suprotnim stranama društveno poželjnih uloga žene, bez kapaciteta da se ostvare u više uloga? I na kraju, da li je Elen zapravo ta koja je hladna i racionalna, ona koja ne ume da pruži ljubav? Ili je Marija nikada
nije suštinski pogledala? Postavila prava pitanja? Šta krije Elenina tišina? “Šta je to što štitiš ne pamteći, želi Marija da pita, ali nije sigurna da Elen uopšte uviđa da postoji odgovor na to pitanje”.
Varljiva priroda ljudskog sećanja (i zaborava), veoma je važna tema za Agnes Lidbek.
“”Šta radi sećanje kad više ne može da bude konkretno? Kad ne može da se drži u okvirima onoga što je stvarno doživljeno?”, pita, ali ne dobija nikakav odgovor… “Mislim da se vezuje za anomalije, za prekide koje je moguće tumačiti””.
“Ponekad sećanja ne dolaze prikradajući se iz prošlosti, ponekad je sećanje direktno i direktno je povezano sa osećajem u polnom organu, povezano sa prokrvljenošću kože, povezano sa dugim treptajem oka. Ali s još jednim treptajem, ili pokretom ramena, prolazi. Ona to zna”.
Promišljanjem tematike sećanja, Lidbek je uspešno raščlanila dinamiku i složenost kako sećanja samog, tako i porodičnih odnosa, ambivalentne emocije koje neretko prate najbliže, gotovo ontološku nesposobnost da razumeju jedni druge. Posle svega, ostaje pitanje – zašto nam je tako teško da vidimo druge i dozvolimo sebi da budemo viđeni? Zaista viđeni?
Od mene velika preporuka za ovaj roman jednostavnog stila, ali snažne psihološke ekspresivnosti i slojevitosti.
Tekstovi su prvobitno objavljeni na instagram stranicama autorki @cvojislava i @bgcrtice.