Intervju – pesnik Aleksandar Petrović Babić

Aleksandar Petrović Babić rođen je osamdesetih godina prošlog veka u Svetozarevu. Pamti dane pinball mašina. Izdao je zbirke pesama “Gotam Bluz”, “Arkam gori” i jos dve zbirke čije je naslove zaboravio. Dovršava novi rukopis pod naslovom „Poslednji let za Metropolis”, kojim planira da zatvori svoju Gotam trilogiju.

U dosadašnjoj karijeri, a naročito sa poslednje dve zbirke pesama, čitaoci te karakterišu kao pesnika kompleksnog, na momente hermetičnog izraza, kod koga svaka reč ima nekoliko slojeva. Šta su osnovni motivi pokretači tvoje poezije?

Bojim se da bi moj svaki moj odgovor ovde zvučao kao da je napisan od strane ČetGPTa. Kada bih bio u potpunosti svestan pokretača svoje poezije možda je više ne bih ni pisao. Blaženo i dobro tempirano neznanje mislim da je na mestu u ovom slučaju.

U jednom od svojih eseja, Branko Miljković kaže da reč, ukoliko je bogatija značenjima, utoliko je neodređenija i šira, kao i da su precizne reči uvek oskudne i da se od njih ne pravi poezija. Čini se da tvoj pesnički stil prati Miljkovićevu misao. Čitanje tvojih stihova je poput lutanja po lavirintu u kome nasvakom uglu može naići na jezičke bravure. Koliko je prema tvom mišljenju, u vremenu „pitke“ literature, važno da se pesnik fokusira na samu formu jezika koji koristi prilikom pisanja?

Smatram da je poezija najpreciznija književna forma. Ako pesnička slika nije jasna, koherentna i smislena, ugušiće pesmu. Ideja bez forme pak, još uvek nije poezija, mada joj je bliska.

Evidentno je da ne strahuješ od poigravanja sa formom. Tvoja poslednja zbirka pesama “Arkam gori” podseća na roman u stihu, poetski film. Smatraš li da je savremeni pesnik treba da zađe u domen eksperimentalne poezije, čak i performansa i učini pisanje sasvim svesnim činom ili je taj čin još uvek vezan za tradicionalno shvatanje prema kome trenutak inspiracije jeste trenutak spajanja sa božanskim?

Moram priznati da se ne razumem u božanska pitanja i da previše ne idealizujem poeziju – samo je jedan od bezbrojnih pokreta duha. Ne postoji ništa proračunatije od poezije, zabluda je smatrati pesmu proizvodom jedino trenutka. Imajući to u vidu, sasvim mi je bilo prirodno da svoju zbirku „Arkam gori“ oslonim na pseudo-narativ i eksperimentišem sa stereotipnim shvatanjem poezije u nas.

Koje umetnosti, osim književnosti, su imale najviše uticaja na tvoje pisanje? I šta uopšte možeš reči o multimedijalnom odnosu poezije i drugih vrsta umetnosti, pre svega muzike i filma?

Muzika pre svega, ipak su osećaj za ritam i melodiju stariji od reči. Atmosfera koju muzika stvara predstavlja odličan inkubator za poeziju. Film kao vizuelna i narativna umetnost pruža pregršt vizuelnih elemenata, priča i karakterizacija koje mogu biti inspirativni za razvoj poetskog izraza. Pop kultura uopšteno, od stripa do video igara, predstavljaju izdašan izvor nostalgičnih sentimenata za moju generaciju, ali i štake pomoću kojih se trapavi pesnici poput mene gegaju kroz svet književne reči.

Poezija je u današnjem digitalnom svetu dostupna gotovo svima pod jednakim uslovima. Međutim, da li su svi pesnici konzumentima tog digitalnog sveta podjednako dostupni? Kakvo je tvoje viđenje distribucije poetskog, uopšte književnog sadržaja danas? Da li zaista pesma određuje pesnika, ili je to, pak, dobar marketing renomirane izdavačke kuće koja bira ono što se na tržištu dobro plasira?

Sve što se može prodati pripada vrlom svetu marketinga, ali svakako, poezija ne predstavlja najprofitabilniju granu književnosti pa je veliki izdavači uglavnom zaobilaze. Stvoriti brend društveno relevantnog i velikog pesnika, svakako je lakše nego stvoriti dobru poeziju.

Pesnički konkursi koji koji se objavljuju uz obaveznu starosnu granicu kao preduslov za konkurisanje. Ejdžizam i diskriminacija – da ili ne?

Ideja je razumljivo bila pružiti priliku mlađim pesnicima da se afirmišu, naravno dobro je da nisu uključeni i određeni dodatni kriterijumi, primera radi, indeks telesne mase ili znak zodijaka.

Da li poezija postaje mejnstrim?

Možda poneki pesnik može zaći u “mejnstrim”, ali bojim se ta to najmanje veze ima sa poezijom.

Rodom si iz Jagodine. Koliko je teško ne biti stalni deo beogradske postavke pesnika? Idu li poezija i decentralizacija ruku pod ruku?

Možete pisati poeziju odakle god želite, ali sa promocijom će već ići malo teže. Moj je utisak da pesnici koji žive u unutrašnjosti često prolaze neprimećeno, ali i da se tapšanje po ramenu, na učestalim pesničkim večerima u prestonici, ponekad može pokazati kontraproduktivnim za autorovu poetiku.

Poslednjih godina, ozbiljni književni kritičari koji se ne plaše svog argumentovanog mišljenja kao da se osipaju i kao po navici o knjigama izranjaju samo pozitivne kritike. Kakvo je tvoje viđenje? I misliš li da je pozitivna kritika dosadna?

Smatram da deliti kritiku na pozitivnu i negativnu nije opravdano, i da takvu dihotomiju valja izbegavati. Jedino što mi zasmeta je kada vidim da su neknjiževni kriterijumi glavni stub kritičkog osvrta na neko delo i kada mi zaliči da je kritičar učitao suviše ličnog u kritiku.

Šta prvo pomisliš kada čuješ reč „pesnik“?

Dečak ili devojčica koji piskaraju zamišljeni u bučnoj učionice, sve preko toga bilo bi pretenciozno.

U zbirci Gotam bluz, ali i Arkam gori, kroz prizmu distopijskog društva, aludiraš na stvarnost paralelnu sa našom, ukazuješ na to kako običan svet bezvoljno provodi dane ispred TV prijemnika i tone u besmisao i „svoja otromboljena tela“ kao i na mnoge druge slabosti društva oivičenog  Zen diktaturom. Misliš li da pesnik stvarnost treba da samo opisuje, da bude suptilni stražar, ili u njemu ima dovoljno snage da postane vojnik, diskretni junak koji će na sebe navući superherojski plašt i povesti revoluciju?

Moja poezija nije angažovana i sam koncept mi je donekle stran, ako već istorija ne uspe da odsneva svoje revolucionare, pesnici tu neće ništa pomoći.

Koju regonalnu književnu nagradu bi voleo da si ti ustanovio?

Možda bi bolje pitanje bilo, koju bih voleo da sam ukinuo?

Kakav odnos imaš prema svom talentu i šta misliš o njemu?

Mislim da je to pre svega entuzijazam i trud nego neki poseban dar.

Da li je ovo ipak najbolji od svih mogućih svetova?

Bojim se da nemam iskustva sa ostalim svetovima, osim ako ne uračunam tu i svoj unutrašnji svet, a granica između stvarnosti i mog unutrašnjeg doživljaja iste svakako je tanka.