Nova filmska adaptacija Homerove Odiseje podigla je prašinu i pre nego što je počela da se prikazuje u bioskopima. I dok se bura izazvana postavkom scenografije, kostima, izbora glumaca i njihovih izjava, a naročito oko same interpretacije (osavremenjavanja) epa polako stišava, zapazili smo pozitivnu stranu “afere Odiseja”: iako krajnje romantično i zanesenjački, usudićemo se da kažemo da je Nolanov “Odisej” inspirisao mnoge za povratak čitanju klasičnih epova i antičkih mitova.
Novo vreme, nova društvena uređenja i drugačiji stil života nužno nameću i nove poglede, nove pristupe i nova tumačenja klasika. I to nipošto ne može biti loše. Naprotiv, svako novo čitanje kojim otkrijemo novi motiv, novu nijansu u karakteru likova, novo sagledavanje događaja, direktno potvrđuje bezvremenu vrednost klasičnih dela.
Lepota i prava vrednost književnosti leži u dobro postavljenim pitanjima, ne u serviranju gotovih odgovora. U tome koliko nas delo ostavlja zamišljenim, koliko traži da ga iznova čitamo i preispitujemo, analiziramo i sebe, svoje dotadašnje stavove i posebno ako nas pomera iz zone komfora.
Baš u cilju novih čitanja klasika nastali su projekti poput Hogart Šekspir i Projekat Ostin, na kojima su bili angažovani, između ostalih: Trejsi Ševalije, Ju Nesbe, Margaret Atvud, Aleksandar Mekol-Smit. Njihov zadatak bila je moderna interpretacija Šekspirovih i dela Džejn Ostin, ali sa obaveznim zadržavanjem prvobitne suštine i originalnih motiva. Tako smo, sa više ili manje uspeha, dobili novu (savremenu) verziju Magbeta, Otela, Eme, Razuma i osećajnosti, itd. I, da zaustavimo odmah zlurade misli, svi ovi pisci sa dosta uspeha pišu neke nove i svoje, često i veoma društveno angažovane, savremene priče; nije da u književnosti “nema više šta da se kaže (napiše)” pa se kreativnost izražava kroz reciklažu “starih tema”, kao što je to nažalost u popularnoj muzici danas. Nuspojava ovakvih projekata je to što savremeni čitaoci neretko pristupaju ovim delima bez ikakvog ili veoma oskudnog predznanja, odnosno bez prethodnog čitanja originalnih klasičnih dela. Tu ne samo što izostaje dobar temelj i početna tačka preispitivanja i upoređivanja, nego se rađaju gotovi zaključci o, zapravo, nepoznatom. No, to je druga i duga tema.
Penelopijada Margaret Atvud nastala je u okviru projekta Mitovi, škotskog izdavača Kenongejt, gde je savremenim piscima dat zadatak da na moderan način, i u kraćoj formi, obrade ili ponovo napišu neki od svetskih mitova. Pored Atvudove, u projekat su se uključili Filip Pulman, Ali Smit, David Grosman i mnogi drugi – projekat još uvek nije završen, plan je da traje barem do stote napisane knjige ili priče.
Margaret Atvud čita Odiseju u novom ključu, daje glas ženama i otvara neka nova pitanja. Pokazuje nam na još jednu stazu koju treba pažljivo proći dok tumačimo ovaj ep. Jesu li se žene mirile sa svojim položajem u tadašnjem patrijarhalnom svetu, gde je bukvalno sve bilo podređeno muškarcima? Da li su bile svesne svog položaja, poželele da mogu da ga promene ili ga prihvatale kao neminovnost, možda ga nikad nisu preispitivale?
Penelopin glas dolazi iz Hada i traži da je neko sasluša. Njen glas je poput one, stenama prečišćene, kristalno jasne i duboke vode, koja kroz vreme postojano teče. A i kako može drugačije ćerka jedne Nejade, nimfe svežih voda, reka i jezera? Margaret Atvud u Penelopijadi ne prikazuje ženu koja se bori protiv svoje sudbine niti pokušava da je promeni, ona je neminovna i već bila određena, ali je ipak s nama preispituje, u svesno i namerno postavljenoj vremenskoj i prostornoj distanci.
Penelopa u klasičnoj književnosti jeste simbol verne žene, koja uporno čeka povratak svog muža i odbija sve prosce, ali Atvud joj ovde daje glas kako bi dokazala da je mnogo više od toga, ne samo senka svog slavnog supruga. Penelopa je razborita, oštroumna, inteligentna žena, elegantna ne samo u držanju, već i u mislima. Sa dostojanstvom aristokratkinje i poluboginje, javlja nam se i priča svoju verziju događaja. Iako ponekad iz nje izbija gorčina, ona je se brzo otrese i nastavlja da žubori.
Ona se konstantno preispituje; analizira sebe i druge, dok rekapitulira svima dobro poznate događaje. Njena nesigurnost, ljubomora na Helenu i česte ironične opaske govore o “običnoj” ženi, samosvesnoj, razboritoj, koja je s mukom odolevala usamljenosti. Njena izrazita samokritika, možda i preterana, odjek je veoma složenih odnosa sa ljudima iz njenog okruženja, a opet i potvrda velike samoće usred meteža u kojem se nalazila punih dvadeset godina.
Margaret Atvud ne negira Odisejevu prepotentnost i osionost, naprotiv. Penelopinom pričom potvrđuje Homerovu istinitost, ali Odiseja ne glorifikuje, već ga prizemljuje, očovečuje. Svoju hipotezu dodatno potvrđuje horom sluškinja, koje se bune protiv nepravde, traže ravnopravnost i preispitivanje njihove tragične smrti.
U Penelopijadi, dakle, čujemo glasove zapostavljenih, skrajnutih i zanemarenih. Glasove potlačenih i nepravedno osuđenih. To je, kao i u antičkim tragedijama, glas i stav kolektiva, koji govori rezonerski i argumentovano. Njihov glas takođe se čuje iz Hada, ali je smeliji, direktniji od Penelopinog, jer one više nemaju šta da izgube.
Ako je Penelopa kao Isus pravednik, dvanaest sluškinja bile su njeni apostoli. Njihova brojnost daje im snagu da se suprotstave nepravednoj sudbini, da osude nekažnjene i traže pravdu. To je vapaj iz dubina prošlosti da se nešto promeni u budućnosti, ili pak ovoj našoj sadašnjosti, u korist ravnopravnosti, istinitosti i pravde.
Pristupiti novim tumačenjima klasičnih dela može biti veoma inspirativno, ukoliko ne upadamo u nju ejdž i woke zamke današnjice. Okretanje naopačke nečega što uspravno stoji, pa sve i da je zarad umetnosti, a da to nije ni parodija, ni kritika, survava se pravo u apsurd.
Hogart Šekspir, Projekat Ostin i Mitovi su dokaz da može promišljenije, a da se ne gubi na kreativnosti. Podsećamo i da je naša, domaća književnost bogatija za jedno takvo delo. Prečitavanja su, poput Penelopijade, napisana stihovana dopuna epskih narodnih pesama i još jedan dokaz da probuđeni ženski glas može i te kako glasno i jasno da odjekuje.