Buka i bes, Vilijam Fokner
Kosmos izdavaštvo, Beograd, 2019.
prevod sa engleskog: Katarina Brajović
Pogrešno uverenje o letnjoj literaturi
Dok mnogi veruju da je leti najbolje čitati laganiju literaturu, ja se vraćam klasicima. Ovo leto je posebno, jer sam ponovo uzeo u ruke roman Buka i bes Vilijama Foknera, jedno od najizazovnijih i najkompleksnijih dela američke književnosti. Preporučujem vam da ukoliko niste čitali ovaj roman, ili mu se vraćate posle izvesnog vremena, da uzmete Kosmosovo izdanje u prevodu Katarine Brajović, jer je njihovo izdanje sa korigovanim tekstom i Foknerovim dodatkom.
Vilijam Fokner: Majstor američke književnosti
Vilijam Fokner, rođen u Misisipiju, u malom gradu Oksford, jedan je od najznačajnijih američkih pisaca 20. veka. Iako nije završio srednju školu, njegovo znanje o književnosti bilo je impresivno, stečeno kroz pasionirano čitanje. Tokom života, bio je i volonter u britanskom vazduhoplovstvu, a neko vreme je proveo u Holivudu radeći na scenarijima za filmove. Ipak, njegova prava strast bila je književnost, što je dokazao svojim izvanrednim romanima.
Fokner je svoj prvi uspeh postigao romanima: Sartorijus (1929) i Buka i bes (1929), a nastavio je sa delima kao što su Svetilište (1931), Svetlost u avgustu (1932), Avsalome, Avsalome (1936), Divlje palme (1938), Uljez u prašini (1948), Rekvijem za kaluđericu (1951) i Priča (1954). Njegova dela istražuju teme američkog Juga, posebno period nakon Građanskog rata, prikazujući sudbine likova opterećenih siromaštvom, rasizmom i moralnim padom. Posle povoljne ocene kritičara, roman postaje jedan od klasika američke književnosti i redovna lektira na univerzitetima širom SAD. Takođe, ovaj roman uvršten je i u obaveznu lektiru za gimnazije i srednje škole u Srbiji. Autor je 1950. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost.
Inspiracija i tematika
Fokner je inspiraciju za svoja dela pronalazio u američkom Jugu, oblasti u kojoj je odrastao. Svoja dela je tematski usmerio na prikazivanje društvenih i ekonomskih problema koji su dominirali jugom SAD-a nakon Građanskog rata. Siromaštvo, rasizam i moralna dekadencija su konstantni motivi u njegovim pričama. Njegovi likovi često se bore sa sopstvenim demonima, što njihove priče čini univerzalno relevantnim i duboko ljudskim.
Ovaj roman predstavlja modernističku interpretaciju romana porodične hronike, sličnu onoj koju je Tomas Man prikazao u svom delu Budenbrokovi. Poput Budenbrokovih, koji nosi podnaslov Propadanje jedne porodice, Foknerovo delo istražuje temu propadanja – ekonomsko, duhovno i fizičko – jedne porodice tokom nekoliko generacija.
Romaneskna građa kreće od moćnih i uspešnih predaka do generacija koje se bore sa nasleđenim teretom. Fokner je ovu dinamiku jasno prepoznao i prikazao kroz svoju ličnu priču koja je na neki način inkorporirana u pripovedno tkivo, prateći porodicu od pradede, koji je postigao uspeh sopstvenim trudom, preko ekscentričnog, ali uspešnog dede, do često poraženog oca i njega samog – umetnika senzitivnog na estetiku, što je prema psihološkim teorijama devetnaestog veka često poslednja faza u četvorogeneracijskom ciklusu.
U Manovom delu, članovi porodice Budenbrok su trgovci i brodski špediteri sa severa Nemačke, slično Foknerovim precima koji su trgovali i transportovali robu duž severnog Misisipija. Roman prikazuje propadanje bogatstva porodične firme kroz hroniku tri i po generacije, uzrokovano nesposobnošću Budenbrokovih da se prilagode prelazu iz merkantilizma u finansijski kapitalizam. Paralelno sa ekonomskim propadanjem, dolazi do postepenog slabljenja fizičke čvrstine i moralne snage.
Ove teme su jasno prisutne i u Foknerovom romanu – Kventinova krhkost, impotencija i nesposobnost za život, Džejsonov nemoral, kao i Kedina promiskuitetnost, dolaze posle ekonomske propasti njihovog oca i njegovog alkoholizma. Promene na Jugu SAD-a, od poraza u građanskom ratu i razaranja ekonomskog sistema starog Juga utemeljenog na robovlasništvu, do novih promena u američkoj ekonomiji dvadesetih godina XX veka, dodatno naglašavaju ovu propast.
Džejsonove spekulacije na tržištu pamuka i pokušaj porodice da pošalje Kventina na Harvard, elitni univerzitet na severoistoku, rezultiraju samo gubitkom porodičnog pašnjaka i Kventinovim samoubistvom. Kroz ove narativne elemente, Fokner osvetljava propadanje porodice Kompson, prikazujući je kao primer dekadencije i nemogućnosti prilagođavanja konzervativnog belog stanovništva promenama u društvu i ekonomiji.
Mitologija i stvarnost Juga
Fokner je stvorio svoj mitološki svet američkog Juga, smeštajući svoje priče u izmišljenu oblast Joknapatofa, inspirisanu njegovim rodnim krajem. Kroz svoje likove i njihove unutrašnje sukobe, prikazao je društvene i ekonomske promene koje su zahvatile Jug, suprotstavljajući stari svet tradicionalnih konzervativnih vrednosti novom duhu modernog doba.
Joknapatofa, naziv koji dolazi od reči američkih starosedelaca i znači voda koja polako teče kroz ravnicu, postala je simbol Foknerove književne vizije. Ovo mitsko mesto omogućava Fokneru da istražuje univerzalne teme kroz prizmu specifičnog geografskog i kulturnog konteksta. Za Foknera je Joknapatofa izmaštani prostor i pripovedačko carstvo. Ova oblast iz mašte ima stvarne veze sa Foknerovim zavičajem koji pisac posmatra sa saosećanjem. Posmatra ga isto onako kako gleda propadanje i nemoć američkoj Juga da se suprotstavi duhu tehničkog napretka i novog pogleda na život koji je dolazio sa Severa, a naročito iz bastiona novih ideja -Njujorka. Stari svet sa svojim konzervativnim vrednostima belog robovlasnika, običajima i hrišćanskim moralom polako je gubio bitku sa njujorškim duhom novog vremena. Sukob dva sveta reljefno je prikazan i u delu ovog autora. Ljudska nemoć u Foknerovoj prozi, sudari i sukobi ne ogledaju se samo u socijalnoj sferi nego su duboko ukorenjeni i u psihički život njegovih junaka. Na toj podlozi ovaj pisac gradi upečatljive likove, sagledava zanimljive sudbine i dramatične lomove u čoveku koji ne može da se prilagodi iskušenjima modernog doba koje dopire iz Njujorka. Iako tematikom vezana za prepoznatljivu sredinu i vreme, proza Vilijema Foknera, raslojenošću značenja, aluzijama i replikama na razne teme, postaje pouzdana istina o ljudskom biću i opštoj sudbini sveta. Ta sudbina prelomljena je još u antičkom mitu, pa u Starom i Novom zavetu, odnosno u biblijskoj priči koja može da bude obrazac života i u potonjim vremenima. Otud Fokner svoje junake i njihove postupke ponekad povezuje sa drevnim ili arhetipskim načinom života. Jednako u toj vertikali traži odgovore na pitanja o pravednosti i grehu. Razmišlja o žrtvi, vaskrsu i spasenju ne samo sina Božijeg već svakog čoveka, pa i sveta ogrezlog u grehu. Ta paralelna ili ponovljena slika iz mitopoetskih tekstova često nije doslovna, nego je nekad i ironijska replika starih tema. Fokner tako obrće ustaljeni red stvari. Ukida dogme i predrasude, a junacima, po meri njihove muke i trpnje, pravednosti i žrtvovanja, daje hristoliku ulogu u svetu koji je zaboravio Hrista. Zato je taj svet opak i iskrivljen, pa je u Foknerovoj prozi mnoštvo likova koji su oličenje zla. Taj svet, najčešće svirep, nakazan i groteskan, Fokner ne prikazuje na klasičan način, već modernim pripovedačkim postupcima. Koristi tehniku unutrašnjeg monologa i iskustvo koje je prihvatio roman toka svesti.
Buka i bes: Šekspirovski odjek
Naslov romana Buka i bes inspirisan je citatom iz Šekspirovog Magbeta. Kada glavni junak sazna za smrt Ledi Magbet, on izjavljuje da je život bajka koju idiot priča, puna buke i besa, a ne znači ništa. Foknerova priča, smeštena u američki Jug, prati pad i degeneraciju ugledne bele porodice Kompson. Radnja romana, koja se proteže od 1910. do 1928. godine, ispričana je iz perspektive četiri različita pripovedača, pružajući višestruke poglede na iste događaje. Svaki odeljak nosi datum, naglašavajući fragmentarnost i subjektivnost sećanja.
Narativni tok
Roman se otvara pričom o Džejsonu III, ocu porodice Kompson, advokatu koji je nakon propasti svog poseda umro od posledica hroničnog alkoholizma. Njegova smrt ostavlja porodicu finansijski razorenu u potpuno disfunkcionalnim odnosima. Majka Karolina, obuzeta samosažaljenjem, potpuno je nesposobna da se brine o porodici i posedu, dodatno pogoršavajući već narušene odnose među članovima porodice.
Od samog početka, odnosi u porodici Kompson nikada nisu bili idilični. Bendži i Kventin vole svoju sestru Kedis, dok između Džejsona i Kedi preovladava netrpeljivost. Fokner majstorski prikazuje događaje bez određenog redosleda, kombinujući sećanja na detinjstvo, trenutke provedene u igri i neprijateljstvo između Džejsona i Kedi koje se s vremenom ne smiruje, već postaje sve nepodnošljivije. Džejson je postepeno počeo da pokazuje prezir prema svim članovima porodice.
Kao najstariji od braće, Kventin je trebalo da krene na univerzitet, zbog čega se porodica odlučila na prodaju livade koja je po nasledstvu pripadala gluvonemom i mentalno zaostalom bratu Bendžiju. Bendži obožava svoju sestru Kedi i teško podnosi bilo kakav gubitak njene pažnje. Kedi, opisana kao površna osoba, ravnodušna prema porodičnim kodeksima i lišena majčinske ljubavi, već u ranoj fazi života počinje da vodi problematičan život, flertujući s mnogim mladićima.
Porodicu je osramotila kada se podala Daltonu Amesu, lokalnom probisvetu, a potom se iz interesa udala za primitivnog Sidnija Herberta Hida. Taj brak je trebao da prikrije njenu trudnoću. Njena ćerka Kventina postaje žrtva majčinog načina života i materijalizma njenog ujaka Džejsona.
Kventin, obuzet moralnim kodeksom porodice, izvršio je samoubistvo utopivši se u reci u Kembridžu gde je studirao. Bio je opterećen grehom sestre, iako incest zapravo nije bio počinjen. Džejson, koji najviše liči na majku, opisan je kao materijalista, proračunata i zlobna ličnost koja mrzi sve članove porodice. Nije voleo Kventina jer je on otišao na univerzitet umesto njega, ni Kedi jer je zbog njenog razvoda izgubio priliku za posao u banci, a ni Bendžija jer je bio potpuno beskoristan. Posle Kventinove smrti, Džejson dobija posao u prodavnici i postaje glavni u porodici.
Džejsonovim postupcima porodica Kompson doživljava konačan slom. Kventinu je odgajao u siromaštvu, prisvajao novac koji joj je majka slala, a ona je za Vaskrs ukrala novac i pobegla sa cirkuzantom. Kada je majka Karolina umrla, Džejson se rešio brata Bendžija smestivši ga u psihijatrijsku bolnicu. Odbacio je i sluge, ostajući sam bez potomaka, čime je okončao budućnost porodice Kompson.
Vilijam Fokner u romanu Buka i bes majstorski analizira dekadenciju i propast jedne aristokratske južnjačke porodice, kroz kompleksne i međusobno isprepletane priče likova koji simbolizuju različite aspekte ljudske prirode i društvenih normi.
Unutrašnji svetovi pripovedača
Roman je podijeljen na četiri odeljka, svaki pripovedan iz ugla različitog pripovedača: Bena, Kventina, Džejsona i objektivnog naratora koji se fokusira na crnu služavku Dilsi. Svaki pripovedač unosi svoj jedinstveni glas i perspektivu, doprinoseći složenosti i dubini narativa.
Bendžijeva priča, ispripovedana kroz unutrašnji monolog, odražava njegovu mentalnu zaostalost i neorganizovane misli. Kventinov deo, prožet osećajem krivice i opsesivnim mislima o vremenu, istražuje njegovu kompleksnu emocionalnu vezanost za sestru Kedi. Džejson, racionalan i sebičan, pruža pragmatičan pogled na propadanje porodice, dok Dilsina priča osvetljava moralnu snagu i trpeljivost u suočavanju sa porodičnom tragedijom.
Analiza likova
Benžamin Bendži Kompson
Bendži Kompson, najmlađi sin porodice Kompson, je lik kroz čije oči Fokner uvodi čitaoce u svet romana. Njegova priča, ispričana kroz unutrašnji monolog, pruža nam uvid u njegovu mentalnu zaostalost i nesposobnost da razume svet oko sebe. Kroz Bendžijeve oči, dobijamo fragmentarnu i haotičnu sliku događaja, bez uzročno-posledične veze, što čitaoca uvlači u kompleksnu strukturu romana.
Bendžijevo pripovedanje karakteriše neuređen sled sećanja i osećaja, gde se prošlost i sadašnjost prepliću na nesputan način. On vidi svet kroz svoja čula, pa su njegovi doživljaji obojeni mirisima, zvucima i prizorima koje ne razume u potpunosti. Njegova povezanost sa sestrom Kedi je posebno izražena, jer je ona jedina pokazivala istinsku brigu i ljubav prema njemu. Kroz njegove oči, Kedi je simbol nežnosti i sigurnosti, što dodatno naglašava njeno odsustvo i tragediju porodice Kompson.
Bendžijeva priča počinje sa datumom 7. april 1928. godine, kada ima trideset i tri godine. To je direktna aluzija na Hristove godine u vreme njegovog stradanja. On se seća događaja iz prošlosti, uključujući sahranu svoje bake 1898. godine, što mu se vraća u fragmentima koji su mu ostali u sećanju. Bendžijev svet je haotičan i nesređen, a njegovo nejasno razumevanje događaja odražava njegovu umnu zaostalost. Njegov unutrašnji monolog daje glas detetu zarobljenom u telu odraslog čoveka, čineći ga tragičnim svedokom propadanja svoje porodice. Bendžijeva priča je posebno zanimljiva u hronici porodične propasti. Junak poremećene svesti, Bendži vidi sve što se oko njega i u vezi s kućom dešava. On slaboumni i nemoćni svedok groteskne hronike, tj. njen neosvešćeni glas. Otud Bendžijev unutrašnji monolog pomaže da se iz ugla junaka zaostalog u razvoju, iz njegove neobične tačke gledišta, vidi i izrazi sva dubina porodičnog sunovrata. Ne uspevajući da razume uzroke i posledice jednog strašnog procesa, slaboumni junak logikom podsvesnih asocijacija daje maha svom sećanju. Ona su prelomljena kroz događaje vezane za dan kada Bendži puni trideset i tri godine. Sled događaja propušten kroz njegovu priču i ne može da bude uzročno-posledično povezan. Naprotiv, haotično je sabran u glasu koji u neredu sažima različite doživljaje, vremenske ravni i utiske. U mentalnom haosu i nerazumevanju stvari Bendži je, spuštajući se niz vreme, pretežno usredsređen na događaje koji se dešavaju 1898. godine ili, tačnije, onoga dana kada je sahranjena njegova baka. Sadašnja Bendžijeva priča počinje u trenutku kada ga grdi crni sluga Lester. On poziva slaboumnog Bendžija da zajedno traže 25 izgubljenih centi, bez kojih ne može da ode u pozorište. Potraga za novčićem u nevezanom monologu postaje lajtmotiv na kojem se drži haotična vertikala priče. Ona ne beleži samo ono što se odvija u tekućem času, već, u nevezanom poretku, oživljava događaje i likove iz prošlog vremena. Pri tome, Bendži razaznaje stvarnost samo kroz čulne utiske . Tako mu Kedi miriše kao drveće, dok majčinu nežnost nejasno oseća tek kada njegovo lice uzme u ruke i pritisne ga na grudi. Nesvestan jadnog socijalnog položaja svoje porodice, Bendži ipak izdvaja i registruje jedno zapažanje crne služavke Dilsi. Naime, u jednoj replici služavka se čudi kako Džejson ne nabavi nove kočije, jer će se stare, kako ona primećuje, „jednog dana pod svima vama raspasti u komade“. Ovaj motiv otkriva svu dubinu socijalnog pada Kompsonovih. Beslovesni Bendži zapaža i ono što u detalju otkriva nepoverenje i netrpeljivost prema crnom čoveku u američkom društvu. Te vrste je i pitanje koje belac upućuje slugi Lesteru dok traži izgubljeni novčić. Pitanjem se iskazuje mogućnost da je Lester na sumnjiv način došao do tih dvadeset i pet centi. Možda ih je našao u „džepu nekog belca dok je on gledao na drugu stranu“. Netrpeljivost prema crncima i društvene predrasude u svetu neravnopravnih mogu se naći i na drugim mestima u romanu Buka i bes. Ceo Bendžijev odeljak ima oblik žive reči, tj. njegovog monologa koji je neosvešćen i neposredan u iskazu. Monolog otkriva i kako nesrećni junak uspostavlja odnos prema bližnjima. Kroz taj odnos naslućuje se i tajnoviti svet njegovih osećanja. To se zapaža u jednom motivu njegove ispovesti u kojem se ističe: „Kedi je mirisala kao drveće“. Taj miris je znak Bendžijeve blagosti i sreće koje mu daruje samilost i iskrena pažnja njegove sestre. Miris je, takođe, znak njihove uzajamne ljubavi. Po svojoj ulozi, Bendži je samo posmatrač, odnosno nemoćni i pasivni junak u romanu. On na svet gleda kroz ogradu ili kapiju, a to znači da je Bendži u svetu ograđen, iz njega izopšten i da mu ne pripada. To otkriva i Lesterova pretnja Bendžiju – trebalo bi ga, kaže Lester, poslati u Džekson, gde bi mogao da se drži „za rešetke od jutra do mraka s ostalim ludacima i balavim krekavcima“. Bendži naravno ne razume smisao te pretnje, ali ona jasno ističe njegov položaj i odnos okruženja prema nesrećnom mladiću. Bendžijev trideset i treći rođendan, bolest njegove majke, koja stalno ponavlja da neće još dugo, i raspad porodice okvir su drame u čijem je središtu Bendži. On je objekat sudbine i simbolički znak porodičnog udesa u najvišem stepenu. Ima u sudbini ovog junaka i nešto od traga koji je u njegovom rodoslovu ostavila nečista krv.
Kventin Kompson
Kventin Kompson, najstariji sin porodice, predstavlja suprotnost Bendžiju. Njegov deo priče fokusira se na njegovu opsesivnu vezanost za sestru Kedi i njegovu nesposobnost da se nosi sa stvarnošću. Kventinov unutrašnji monolog otkriva njegove psihološke probleme, uključujući osećaj krivice, depresiju i samoubilačke misli.
Kventinova opsesija vremenom i njegov pokušaj da zaustavi tok vremena lomljenjem sata simbolizuju njegovu nemogućnost da prihvati promene i gubitak. Njegova priča je ispunjena fragmentima sećanja i unutrašnjim konfliktima, što stvara složen i emocionalno nabijen narativ. Kventinov tragičan kraj, njegovo samoubistvo, predstavlja kulminaciju njegovog unutrašnjeg rasula i nemogućnosti da se pomiri sa stvarnošću.
Kventinova priča, datirana 2. jun 1910. godine, počinje pričom o satu koji je nasledio od oca. Sat simbolizuje prolaznost vremena i Kventinovu nemogućnost da ga kontroliše. Njegov unutrašnji monolog otkriva fragmentirane misli o incestuoznoj vezi sa Kedi, što ga proganja i vodi do samoubistva. Kventinova opsesija grehom i iskupljenjem odražava njegovu duboku unutrašnju borbu i nemogućnost da pronađe mir. Sat je grobnica „svake nade i želje“, jer omogućava posedniku da dođe „do svesti o ništavnosti svega što je ljudsko“. Darujući Kventinu sat otac mu upućuje ove reči. Time prorokuje da sat ni njegove „lične potrebe neće zadovoljiti nimalo bolje no što je zadovoljio potrebe tvoga oca i tvoga dede“. Sat traje, a njegovi posednici nestaju u vremenu koje je otkucao. Njegov mehanički mehanizam trajniji od ljudskog života. Kventin Kompson ima ozbiljne psihološke probleme sa doživljajem vremena i stvarnosti. Njegov problem sa vremenom ogleda se u njegovom uobraženju da je otac bio u pravu kad mu je govorio da časovnici ubijaju vreme. Tačnije, vreme je „umrtvljeno dokle god ga mrve točkići“, dok se „vraća u život jedino kad sat stane“. S tim uobraženjem Kventin uništava kazaljke na časovniku. No, sat i dalje nastavlja da radi i otkucava vreme koje neumitno teče. Druga je Kventinova nevolja vezana za zabranjenu ljubav sa Kedi. Time je on počinio rodoskrvni ili incestuozni prestup. To nedelo izvršeno u potaji Kventin nesvesno dovodi u vezu sa tajnom senke. Razmišljajući o moći senke, on se u jednom trenutku priseća kako „crnci kažu da senka utopljenog čoveka neprestano bdi nad vodom za njim“. Taj motiv javlja se kao nagoveštaj Kventinove sudbine i gleda u sam kraj njegove životne priče. Još jedan opsesivni motiv ima velikog značaja u Kventinovoj priči, a vezan je za lik Daltona Ejmsa i njegovu ljubavnu vezu sa Kedi. U monolog, koji teče nepovezano i po logici toka svesti, Kventin upliće i Sidnija Herberta Heda koji će se oženiti Kventinovom sestrom aprila 1910. Sve što je u vezi sa Kedi asocijativno se prelama u njegovim mislima i njegovom unutrašnjem monologu. Zato taj monolog sabira u sebi različite priče iz života Kompsonovih koje obeležava sebičnost i lažni ponos. Prevrtljiva Kventinova priroda i prejaka emocionalna vezanost za sestru čine da on bude ljubomoran, pa i neprijateljski neraspoložen prema mladićima sa kojima je Kedi u ljubavnoj vezi. Kventin pomišlja da mu oni prisvajaju sestru koja bi trebalo da pripada samo njemu. Otud i njegova pomisao da bi se strašne more mogao osloboditi Herbertovom smrću. Sve to stvara unutrašnju napetost u Kventinu. Ishod njegove drame zlokobno nagoveštava senka u vodi koja se javlja kao lajtmotiv ispovesti ovog junaka i nagoveštaj smrti preosetljivog mladića. Uzajamni odnos Kventina i njegove sestre neprirodan je, grešan i koban. Zato njima, pa i njihovim sudbinama, upravlja neko prokletstvo, tj. neki urođeni greh čije posledice oni zajedno trpe. Kventin je napet i razdražljiv, iracionalan i nepredvidiv. Njegova ispovest otud se kida i asocijativno rasipa, prelamajući u sebi stvarnost i Kventinove bolesne fantazije. Cela radnja ove deonice sećanjem je obnovljena i prelomljena u svesti harvardskog studenta Kventina Komsona početkom aprila 1910. godine. Kventin je otud junak i pripovedač ovog dela porodične hronike. Njegova priča je neobičan spoj dijaloga i monoloških iskaza. Kroz tu priču ovaj junak se pokazuje kao preosetljiv mlad čovek okovan ljubavlju i čudan, neshvaćen i neostvaren. Sve to navodi ga da misli na smrt. U osnovi Kventinove drame je velika neravnoteža između onog što on jeste i onog što bi želeo da bude. Na jednoj strani je pritisak u svesti ovog junaka koji stvara njegova grešna veza sa sestrom. Na drugoj strani je uzaludni pokušaj konzervativnog moraliste da potisne njenu prejaku ljubavnu strast i slodostrašće te pokušaj da grešnu devojku preobrati u časnu ženu. Sve to stvara procep u njegovom doživljaju sveta i morala. Otud se smrt javlja kao mogući izlaz iz nerešive drame života. Samu smrt Kventin isprobava na dva načina. Najpre, simbolički doživljava smrt kada lomi kazaljke na satu i time pokušava da ubije vreme. Pomisao na smrt onih zbog kojih emocionalno pati i strada, pa i pomisao na svoju smrt, još je neposrednije naznačena motivom senke. Ta najava konačno će njegovim utapanjem dobiti svoj tragični epilog.
Džejson Kompson
Džejson Kompson, srednji sin, je pragmatičan i racionalan, suprotstavljen emocionalnoj i senzibilnoj prirodi Kventina i Bendžija. Džejsonova priča pruža uvid u njegovu sebičnu i nemilosrdnu prirodu. On je preokupiran sopstvenim interesima i nema empatiju prema članovima svoje porodice.
Džejsonov deo priče prikazuje ga kao beskrupuloznog i manipulativnog lika koji koristi porodicu za sopstvenu korist. Njegova mržnja prema Kventinu (sestri Kedi) i njegovo nepoštovanje prema majci i Bendžiju dodatno naglašavaju njegovu moralnu degradaciju. Džejson je simbol nove, bezdušne kapitalističke Amerike koja dolazi sa severa, suprotstavljene starim južnjačkim vrednostima.
Džejsonova priča, datirana 6. april 1928. godine, počinje njegovim gorkim opaskama o nećaki Kventin, koju naziva kučkom. Njegova hladna i racionalna priroda ogleda se u načinu na koji manipuliše novcem i porodicom. Džejsonova nemilosrdnost i nedostatak empatije dodatno pogoršavaju raspad porodice Kompson, čineći ga negativnom figurom u priči.
Za razliku od slaboumnog Bendžija, te duševno, emocionalno i moralno osetljivog Kventina, Džejson je sasvim drugačija, sebična, proračnata i racionalna priroda. On na porodične stvari gleda drugačijim očima, pa to u njegovu priču uvodi i bitno drugačiji ugao iz kojeg on gleda i prosuđuje svoje bližnje i događaje vezane za porodičnu propast. Džejsonova ispovest počinje njegovom gorkom poukom: „Jednom kučka, zauvek kučka, kažem“, kojom on iskazuje svoju naprasitost i odnos prema sedamnaestogodišnjoj Kventin, tj. kćeri svoje sestre Kedi. Nevaljala devojka po mnogima je nalik svojoj majci koja pomaže Kventin povremeno šaljući joj novac. Njena baka, Džejson i crna služavka Dilsi pokušavaju da izvedu devojku na pravi put, ali je Kventin uveliko na stranputici života. Priča koju kazuje Džejson ubrzo se iz sadašnjosti spušta niz vreme, prkazujući događaje u kući porodice Kompson otkad se u njoj obrela i mala Kventin. Njena moralno posrnula majka živela je u drugom mestu, povremeno dolazila u svoj mali grad i krišom viđala svoju kći. Prvi put se to dogodilo nakon Kventinove sahrane. Tada joj je Džejson, ucenjujući je novcem, omogućio da na trenutak vidi dete. Zloupotrebom čekova i novca, koji je Kedi slala gospođi Kompson, Džejson je nešto i uštedeo. Njegove zloupotrebe postala je svesna već odrasla Kventin što je još više pogoršalo njene odnose sa ujakom. Takav odnos kulminira u dane kada u varoš stigne putujuće pozorište. Ovaj motiv još jednom u priču uvodi motiv o Lesteru koji traži 25 centi za predstavu. Iz novog ugla ponovo se pokazuje na delu porodična propast, smrt starog Kompsona, koji je svoje beznađe utapao u rakiji, i jadikovka stare gospođe koja se nada da će smrt uskoro da prekrati njene muke. I Džejsonova životna priča je otužna. On je neoženjen i zaposlen u nekoj radnji gde tavori svoje dane. Nemoćan je da na pravi put izvede posrnulu Kventin, da održi propalu porodicu i nađe nekakav smisao u životu. Jednom rečju, Džejson je poslednji, ali slab stub kuće koje se neumitno urušava. Njegova preka narav, sebičnost i racionalna priroda neće moći da spreče pad i propast nekad ugledne američke kuće. Snaga Džejsonove zloćudi, pa i mržnje, veća je od brige i ljubavi za svoje najbliže. Sam igra lažnu ulogu junaka koji se žrtvuje i strada za druge, ali je nemoćan da išta učini i promeni. Po svemu je Džejson više licemerni dobročinitelj pun samosažaljenja nego istinski dobar čovek. Zato je on ironična replika nekih vrlina koje su krasile njegovog tragično postradalog brata. Mada toga nije svestan, Džejson je slika i prilika porodične truleži koja polako gasi ime Kompsonovih.
Dilsi
Dilsi, crna služavka porodice Kompson, predstavlja moralni centar romana. Njena priča, ispričana kroz prizmu objektivnog pripovedača, osvetljava njenu hrabrost, snagu i nesebičnost u suočavanju sa propadanjem porodice. Dilsi je jedini lik koji pokazuje istinsku brigu i ljubav prema članovima porodice, posebno prema Bendžiju.
Dilsina priča pruža kontrast u odnosu na moralnu dekadenciju Kompsonovih. Njena humanost i posvećenost suprotnost su sebičnom ponašanju Džejsona i emocionalnom rasulu Kventina. Kroz Dilsi, Fokner prikazuje snagu ljudskog duha i sposobnost da se izdrži čak i u najtežim okolnostima.
Dilsin deo priče, datiran 8. april 1928. godine, prikazuje njenu posvećenost porodici Kompson i njenoj borbi da održi ostatke porodičnog života. Njena humanost i hrabrost čine je moralnim stubom priče, a njeno saosećanje prema Bendžiju i ostalim članovima porodice dodatno naglašava njenu snagu i posvećenost. Ova pripovedna celina vremenski produžava Džejsonovu priču. To znači da počinje dan posle predstave kojoj je prisustvovao i Lester. Radnja se sada približava kulminaciji: Džejson je otkrio da je Kventin pobegla od kuće. Obila je kutiju u kojoj se nalazila njegova ušteđevina i odnela novac. Uradila je to, bar tako je mislio Džejson, sa nekim momkom iz putujućeg pozorišta. Džejsonova potera i pokušaj da pronađe Kventin i vrati novac ostali su bez uspeha. Gnevan i slomljen, vratio se u Džeferson da sa mentalno ometenim Bendžijem i majkom, posustalom od patnje i bolesti, dovrši neslavnu ulogu koju mu je odredila porodična zla kob. U ovom pripovednom odeljku crna služavka Dilsi je plemenita i humana, razborita i pobožna, trpeljiva i samopregorna junakinja. Jedino ona može Kompsonovima da osigura makar i privid porodičnog života. Osnovne njene vrednosti sadržane su u spremnosti da služi istini i ljubavi. Otud ona sa osećanjem za pravdu i surovu sudbinu koju živi nesrećna porodica postaje glasnogovornik ili pouzdani komentator onoga stanja što se neminovno pretvara u katastrofu. Žrtva koju podnosi Dilsi otmena je i dostojanstvena. Takva uloga daje njenom liku obeležja tragične junakinje koja ne ustupa pred isukušenjima života. Ona sve vidi, sve zna i sve oseća. Otud je njen udeo u oblikovanju pripovedačeve sveznalačke uloge sasvim vidan i vrlo značajan. Dilsi, čovečnom i trpeljivom prirodom, uznosi svoju nezavisnu ulogu do mere kojom se patnja može prevazići humanošću. Ona ne menja stanje nego ga podnosi kao nešto što je od Boga dato, otmeno i dostojanstveno, bez plačljivosti, krupnih, patetičnih reči i samilosnog jadanja žrtve. Poslednji odeljak romana Buka i bes ispričan je pomoću priče koju vodi sveznajući pripovedač. U ovom delu tačka gledišta i pripovedna tehnika drugačiji su nego u prethodnim odeljcima. U pripovednom i prizmatičnom zbiru sadržana je puna i prava slika porodičnog rasula. Tok svesti, koji je posebno izražen u Bendžijevom i Kventinovom odeljku, ovde je preobražen u klasični oblik kazivanja. Tako se roman Buka i bes ostvaruje kao spoj tradicionalne i moderno ispričane priče.
Tehnike pripovedanja
Jedna od najimpresivnijih aspekata Foknerovog pisanja u romanu Buka i bes je njegova upotreba različitih narativnih tehnika. Kroz korišćenje unutrašnjeg monologa, toka svesti i fragmentarnog pripovedanja, Fokner uspeva da stvori složenu i višeslojnu priču koja zahteva aktivno učešće čitaoca.
Unutrašnji monolog Bendžija i Kventina pruža nam neposredan uvid u njihove misli i osećanja, dok fragmentarno pripovedanje naglašava subjektivnost i neuređenost njihovih doživljaja. Tok svesti omogućava Fokneru da prikaže unutrašnje konflikte svojih likova na način koji je duboko intiman i psihološki složen.
Kompozicija i struktura
Buka i bes je roman koji razbija tradicionalne narativne strukture. Fokner koristi nehronološku kompoziciju, sa događajima ispričanim iz različitih perspektiva i u različitim vremenskim okvirima. Ovaj pristup naglašava subjektivnost sećanja i fragmentarnost ljudskog iskustva.
Svaki od četiri odeljka romana pruža različitu tačku gledišta na iste događaje, stvarajući složenu mrežu sećanja i doživljaja. Ovaj pristup ne samo da obogaćuje priču, već i izaziva čitaoca da aktivno učestvuje u sklapanju slagalice događaja i motiva.
Simbolika i teme
Foknerov roman je bogat simbolikom i tematskim slojevima. Motiv vremena i njegovog prolaska je prisutan kroz ceo roman, posebno kroz Kventinovu opsesiju satovima i pokušaj da zaustavi vreme. Vreme je simbol neminovnosti promene i gubitka, ali i večite borbe sa prošlošću.
Incest kroz motiv greha i iskupljenja prožima čitav roman. Likovi se bore sa sopstvenim grehovima i pokušajima da pronađu iskupljenje, bilo kroz patnju, bilo kroz žrtvu. Ova tema je posebno izražena kroz Kventinovu vezanost za Kedi i njegovu nesposobnost da se oslobodi osećaja krivice.
Poznati psihoanalitičar Sigmund Frojd je seks i smrt (eros i tanatos) označio kao dve dominantne sile u ljudskim životima. Ove sile opisane su u ovom romanu kroz dve velike ljudske teme: tematiku ljubavi i smrti. Obrazac romana obeležava nekoliko slučajeva smrti: Kventinovo samoubistvo, smrt njegovog oca i smrt Roskusa označavaju značajne prelaze u knjizi, dok se ta tema posebno naglašava pojedinim manjim detaljima, poput smrti Nensi, kobile koja pripada porodici, i svinjokolja u jednoj od prvih scena romana, kao i krupnijim detaljima, kao što je vremenski okvir romana tokom uskršnjeg vikenda i korišćenje analogije sa klasičnom mitološkom pričom o otmici Persefone, koju je oteo Had, gospodar podzemlja, obitavališta mrtvih.
Moć erosa, seks i njegova zloupotreba, kao i pogrešna percepcija seksuanog fenomena je dominantna tema ovog romana. Kedi se suočava sa seksualnošću sazrevajući u jednoj represivnoj i neukoj porodici. To se nastavlja na seksualne probleme njene ćerke i posledice koje iz toga proizilaze. S druge strane, kod njene brace vidne su aluzije koje progovaraju o impotentnosti i opsesijom seksom. Kao dete, Kedi zatiče svoga brata Kventina sa jednom devojčicom, po imenu Natali, u nevinim seksualnim igricama – igricama upoznavanja. Kedi tada ošamari devojčicu i otera je kući, a potom se Kedi i Kventin potuku u jarku, gađajući jedno drugo blatom. Kventin posle tog traumatičnog incidenta postaje seksualno impotentan, bez sumnje sublimišući događaj u iskustvo da je seks nešto prljavo. Bendžijeva žudnja za sestrom nalikuje žudnji deteta za figurom majke, ali u frojdovskom svetu ovakva žudnja ne može da bude nevina, dotičući se edipovske žudnje ka seksualnom posedovanju. U romanu se sazrevanje Kedi i Bendžija prikazuje disfunkcionalno. Bendžija, na kraju, kastriraju jer se veruje da je on pokušao da siluje jednu devojčicu. To nije istina jer Bendži meša devojčicu sa sećanjem na Kedi kako se vraća iz škole. Džejson saučestvuje u organizovanju kastriranja, čime se ponavlja još jedna varijacija edipovske borbe između sina i oca, zamaskirana nadmetanjem između braće za isključivom vlašću nad majkom ili sestrom.
Jedna od važnijih tema u romanu je i gubitak konzervativnih hrišćanskih vrednosti Juga. Južnjaci u novoj državi kao da novim društvenim uređenjem gube i čovekoljublje i milosrđe. Interesantno je da je sve to povezano i sa filozofskim konceptom vremena. Slepa vera u konzervativno hriščnstvo povezana je sa apsolutnim doživljajem vremena. Sve je početak i kraj. Sve je Sudnji dan koji likovi participiraju sa novim društvenim uređenjem posle pada Konfederacije. Novo društveno uređenje i pojava SAD dovodi u pitanje i besmrtnost, koja je izdržala mnoge izazove pred koje su je stavile moderna nauka i filozofija, kao i zdravorazumsko shvatanje vremena Severa. Likovi pokazuju da je jedini način za povratak neiskvarenog vremena u kultu sećanja. Na američkom Jugu, za koji se smatralo da oličava kulturu plemenitog sećanja i čvrstog religioznog uverenja, Kompsonovi se pokazuju kao loš primer izgubljenih ideala. Svi sinovi imaju problem sa religijom – u stvari, nijedan od njih nije religiozan, niko od njih ne doseže hrišćanske kvalitete. Ironično je da je te vrednosti sačuvala njihova verna sluškinja Dilsi, dok svi ostali postaju parodija Isusovog raspeća, smrti i vaskrsenja, koje donosi novo društveno uređenje na severnoameričkom kontinentu. Kventin želi da se vreme zaustavi, ali ne ume da zakoči čak ni njegovu mehaničku reprezentaciju na časovnicima, a događaji koje želi da zaustavi već su se desili. Bendži ne razume proticanje vremena – u njegovoj nerazvijenoj svesti, svaki događaj se ponavlja u sećanju bez imalo promene. Bendži je stvorenje čistog instinkta, bez jezika, a samim tim i bez moći refleksije i tumačenja prošlosti. Džejson želi da porazi vreme stvarajući za sebe moćnu budućnost, ali zapravo uvek kasni, sa prezirom posmatrajući prošlost Juga.
Uticaj i nasleđe
Buka i bes je ostavio dubok trag u američkoj književnosti i inspirisao mnoge pisce. Foknerov inovativni pristup naraciji i složena psihološka analiza likova postali su uzor mnogim autorima. Njegov uticaj se može videti u delima pisaca kao što su Toni Morison, Gabriel Garsija Markes i Džejms Džojs.
Roman Buka i bes, takođe je predmet mnogih književnih analiza i interpretacija. Njegova složenost i višeznačnost pružaju bogat materijal za istraživanje, čineći ga jednim od najvažnijih dela američke književnosti.
Pripovedne tehnike i stil
Unutrašnji monolog i tok svesti
Fokner je jedan od pionira tehnike unutrašnjeg monologa i toka svesti. Ove tehnike omogućavaju čitaocu da zaviri direktno u misli i osećanja likova, pružajući duboko intiman pogled na njihove unutrašnje konflikte. Bendžijev i Kventinov monolog su posebno značajni primeri ove tehnike, gde fragmentirani i haotični tok misli odražava njihov mentalni i emocionalni haos. U samom definisnju termina roman toka svesti, oslikava se prelazak od forme koja fotografski reprodukuje stvarnost, ka onoj koja u obzir uzima mentalne procese unutar čoveka i moguće načine za njihovo predstavljanje. Autorski komentar se sada shvata kao nepotreban balast i relikt iz prošlog vremena, zastareli metod koji ugrožava željenu instancu objektivnosti. Sve ono što je nekada tumačio pisac, bilo kao sveznajući pripovedač, ili putem nekog od likova, sada se neposredno prikazuje i pokazuje, elementi pripovedačkog postupka se dramatizuju. U tom unutrašnjem životu, u neprekidnom toku čovekove svesti, pomešana su sva njegova uzbuđenja i njegovi imaginativni predosećaji. Pisci psiholoških romana su pošli od postavke simbolista da se svaki čulni utisak, intelektualni ili emocionalni doživljaj, nadovezuje na sve ono što je čovek ranije doživeo i da prema tome svaki pojedinac na drugi način doživljava isti događaj. Kroz lik Džejsona upotrebljena je tehnika solilokvija, kojom sam lik u romanu, bez autorove prisutnosti, prikazuje čitaocu svoje psihičke procese, prećutno pretpostavljajući da je neko sluša (što nije slučaj kod unutrašnjeg monologa). Ta tehnika je bliža površinskom sloju svesti – saopštava emocije i misli koje se odnose na zaplet i radnju.
Višestruka perspektiva
Fokner koristi višestruku perspektivu da ispriča priču porodice Kompson, što omogućava složeniji i dublji uvid u događaje. Svaki pripovedač donosi svoj jedinstveni glas i tačku gledišta, čineći da priča bude višeslojna i dinamična. Ovaj pristup ne samo da obogaćuje narativ, već i izaziva čitaoca da sagleda događaje iz različitih uglova, čime se dodatno pojačava kompleksnost i dubina romana. Umećem pripovedanja Fokner uspeva da središnji junak ovog romana bude Kedi. Iako nije pripovedač i nema je u većem delu radnje, Kedi svojim likom, pa i učestvovanjem u događajima kada je na sceni i nema, daje celovitost porodičnoj istoriji. Noseći u svojoj prirodi tragičku krivicu, ona je spremna da greh iskupi kroz patnju. U tome se ogleda njen protivurečni, odnosno prestupu sklon, ali plemenit i osećajan lik. Ono što takođe obeležava pripovedački postupak i novinu koju donosi roman Buka i bes jeste razbijanje postupnog ili linearnog vremena u priči i hronologije u pripovedanju. Događaji, dakle, nisu vremenski pravilno raspoređeni niti su prikazani onim redom kako su se u stvarnosti mogli desiti. Ispremeštan redosled događaja vezan je za tok svesti Foknerovih junaka. Događaji ispremešteni u slici sveta slaboumnog Bendžija teku istovremeno, po nepredvidivoj i asocijativnoj logici. To je sasvim logično kad se zna da njegova pomerena svest ne može da racionalizuje svet niti da ustroji red u razumevanju sveta. Kod njega, tj. u njegovom shvatanju onoga što se dešava, ne postoji uzročna niti posledična veza među događajima. Dešava se to zato što Bendži ne shvata zašto se nešto desilo. Otud njegov haotičan pogled iskazuje tok svesti. Bendžijevu sliku sveta Fokner daje iznutra, onako kako svet vidi njegov umno nerazvijeni junak. Zato se pisac u gradnji ove slike ne služi tehnikom sveznajućeg pripovedača. Koristi ulogu pripovednog subjekta, dakle Bendžija, čija je svest sasvim sužena i poremećena. Takav postupak omogućava da se unutrašnja stvarnost junaka neposredno izloži. Time Fokner stvara iluziju stvarnog doživljaja nečega što predstavlja Bendžijev svet koji se prevodi u jezik i priču. Sličnim postupkom prikazan je i Kventin Komson. Njegova je svest razvijena i kultivisana. To omogućava da Kventinova svest, za razliku od Bendžijeve, povezuje događaje uzročnoposledičnom vezom i da on događaje komentariše na razuman način. Kventinovu prirodu obeležavaju izrazita samosvest, znaci duševne krize i opsesivna usredsređenost na ono što se desilo. Kroz njegovo pamćenje sve to oživljava se u jednom danu, tj. istovremeno. Time se razara logički poredak događaja u radnji i osipa priča. Ovako građene deonice u romanu Buka i bes, odnos među njima i njihov kompozocioni poredak čine da ovaj roman nema svoj pravi početak. Nema ni uobičajeni kraj niti ima pravi pripovedni centar i klasični okvir. Takođe nema jednu tačku gledišta iz koje pripovedači vide i tumače svet. Otud roman i ne nastaje pričom koju kazuje samo jedan pripovedač. Priča u romanu ima slojevit i prizmatični sklop, pa čitaocu nije ni važno kojim redom čita pojedine odeljke. Tako sam čitalac može da izabere poredak ili redosled deonica, a da tim izborom ne naruši unutarnji sklop priče. Po tome roman Buka i bes napušta tradiciju realističkog pripovedanja i postaje obrazac modernog proznog izraza
Nehronološka struktura
Jedna od ključnih karakteristika Buke i besa je njena nehronološka struktura. Fokner namerno razbija linearnu hronologiju događaja, što stvara osećaj fragmentarnosti i nelinearnosti ljudskog sećanja i iskustva. Ova tehnika naglašava subjektivnost i prolaznost vremena, čineći da čitaoci moraju aktivno učestvovati u rekonstruisanju narativa.
Rasni odnosi i socijalna nepravda
Foknerov roman takođe istražuje rasne odnose i socijalnu nepravdu na Jugu. Likovi Afroamerikanaca, kao što je Dilsi, često su marginalizovani, ali istovremeno predstavljaju moralnu snagu i humanost. Kroz njih, Fokner kritikuje rasne predrasude i nepravdu, prikazujući kompleksne odnose između belih i crnih likova u društvu opterećenom rasizmom i nejednakošću, koja se nažalost reflektuje u društvenim i političkim odnosima i dan danas.