Ogorčenost, Filip Rot
Filip Rot i njegov način pripovedanja, njegov smisao za naopako, njegova neumoljivost i direktan udarac u stomak – to treba spremno dočekati dok mu se otvaramo i zajedno zgražavamo pred malogradjanštinom, lažnim moralom, konvencijama koje služe da saseču krila, da zgrabe i da unize sve različitosti.
U Ogorčenosti Rot piše o 1951. godini, kada Markus, sin košer kasapina, upisuje konzervativni koledž u Ohaju, u želji da ode daleko iz svog grada, i da se skloni od svog previše brižnog i opterećujućeg oca. Njegove namere su čiste, biće student generacije, imaće sve desetke i tako neće otići u rat koji besni u Koreji, gde su tih godina masovno ginuli mladi Amerikanci. Čak i ako bude morao da ratuje, misliće on, kao student generacije neće biti pešadinac, već oficir, veći će biti izgledi da preživi. Samo treba učiti i držati se dalje od svega što sa učenja odvlači pažnju: od poludelog oca, različitih studentskih udruženja, preglasnih cimera..
Markus neće uraditi ništa pogrešno, a opet će se naći na dekanovoj meti, jer će dva puta promeniti sobu, zato što nema zadovoljavajući socijalni život i jer se drznuo da prigovori zbog studentske obaveze prisustva na nedeljnoj crkvenoj službi. On ne prigovara zato što je odgajan kao jevrejin, već zato što uopšte ne veruje u religiju.
Tu če upoznati predivnu Oliviju, po svemu krhku devojku. Prelepu, prozračnu, koja ima i nekoliko mana, od kojih je ožiljak na zglobu kao posledica neuspelog samoubistva samo jedna od njih, ali u njoj će Markus videti jedinu svetlost u životu.
Pitanja postojanja slobode
I u ovoj knjizi Rot se bavi seksualnim inhibicijama, netolerancijom, osnovnom ljudskom potrebom za slobodom – seksualnom i slobodom u svakom smislu. A svuda su ograničenja. Tolika, da nas Rot ostavlja pred dilemom da li sloboda uopšte postoji.
Majstorski nam pokazuje kako je malo potrebno da se probudi sve naterano da bude sputano, i za čas, eto anarhije. Iz te anarhije mogu proizaći apsurdi neverovatnih razmera, zbog kojih se snose sudbinske posledice.
Piše Rot i o snazi ljudskosti ali i njenom odsustvu, onda kad tuđa prošlost preti da uništi našu sopstvenu budućnost. Prikazuje kolike mogu biti razmere griže savesti i kako lako čovek pred njom postaje samodestruktivan, odbačen i potpuno ogorčen.
Ogorčeni ćemo ostati i mi, jer to je ono što nam je Rot ovom knjigom namenio.
“Sjajno”, rekla je i osvojila me sasvim drugačijim osmehom, smehom bremenitim ljubavlju prema životu sa svim njegovim neočekivanim čarima. U tom trenutku biste pomislili da je cela njena individua oličena u tom smehu iako je zapravo oličena u njenom ožiljku.”
Portnojev sindrom, Filip Rot
Jedna pročitana Rotova knjiga, sasvim sigurno vodi čitanju sledeće.
Portnojev sindrom je knjiga napisana 1969. godine. Neko bi pomislio da posle sveg ludila koje se u svetu izdešavalo za tih pedeset godina, od kada je knjiga izdata do danas, ne postoji ništa što bi sada nas kao čitaoce moglo da šokira. E, taj neko nije čitao Portnojev sindrom!
Dakle, Aleksandar Portnojev sa svoje tridesettri godine, đak generacije, najbolji student na fakultetu, član Etičke komisije grada Njujorka, specijalni savetnik u Pododboru za stambena pitanja kongresa SAD-a, ispoveda se u ovoj knjizi svom psihijatru.
I kako to dok se leži na kauču obično biva, priču počinje od detinjstva.
Detinjstvo, reklo bi se kao i sva druga, odrastanje u jevrejskoj zajednici strogih, ograničavajućih načela i pravila, koja će mali Aleksandar sva do jednog prekršiti. Ješće hranu koja nije košer, juriće za devojkama koje nisu jevrejske veroispovesti, mrzeće popustljivost oca i plašiće se načina kojima majka pribegava kako bi pojeo sve iz tanjira. Aleksandar Portnojev, pričaće sve svom psihijatru, baš onako kako prava terapija zahteva, bolno i iskreno. I ta ispovest će biti istovremeno i komična i tragična ali će sve vreme biti ispovest jednog ljutog čoveka potpuno rešenog da se svim nametnutim ograničenjima otrgne i da bude van svakog klišea i stereotipa.
U vreme njegovog odrastanja nacisti će u Evropi ubiti šest miliona Jevreja, a on opet ne oseća milost sudbine jer je rodjen u Americi, i dok njegova sestra plače za tim ljudima, on priznaje svom psihijatru, da je on i tada plakao samo zbog sebe.
Aleksandar će, kao bistar i obrazovan mladić, kroz život imati nekoliko isto takvih devojaka, ali se najviše vezuje za onu: koja izgleda kao manekenka, koju je pokupio na ulici, koja ispunjava sve seksualne fantazije, za koju ne zna koliko razreda škole ima i koja očajnički želi da se uda. Aleksandar priznaje da je nju mogao da voli i da je prema njoj osetio nešto što bi mogla biti ljubav.
Otpor – večna tema
Napisano bi se moglo shvatiti kao neka vrsta psihološke podloge ovog romana, a ono što nam Rot stavlja u prvi plan je način na koji naš tužni junak bira kako da od pomenutih okova pobegne. Član Etičkog komiteta tokom cele knjige, erotske i seksualne fantazije lagano pretače u stvarnost a Rot bez pardona iznosi sve njegove misli i zapažanja. Sirovo, vulgarno i prenaglašeno, kao što on već radi, a opet obojeno humorom, pomoću kojeg se, i pored lascivnih i opscenih scena, lako pliva kroz ovu knjigu.
Rot ostavlja Portnojeva stamenog u borbi da bira sam svoj način života, iako se ne izvlači baš zaključak da je u tom izboru i srećan.
Ovom temom – sukobom čoveka sa društveno nametnutim i borbom čoveka sa sopstvenom prirodom, Rot se bavi u velikom broju svojih dela.
U Portnojevom sindromu ostavlja svog junaka nepokolebanog u tom otporu prema svetu a suštinski nesrećnog.
Profesor žudnje, Filip Rot
Znam da me mnogi koji su pročitali ovu knjigu, ne bi gledali blagonaklono, ako bih rekla da se ovde radi o jednom nežnom romanu. A ja stojim iza svoje tvrdnje jer je u njemu prikazana sve sama krhokost i nežnost ljudske prirode. Krhko i nežno kako samo Filip Rot to ume.
On nije suptilan, on ništa ne saopštava mazeći nas, pa će tako, i bez neke preterane milosti prema svom junaku, Dejvidu Kepešu, prikazati ceo njegov život i svaku grešku koju je u njemu načinio, a koje su mu ostavile tragove na duši i ozbiljnu grižu savesti. Boreći se protiv svoje prirode, Dejvid je povredjivao sve oko sebe a najviše sebe samog.
Ovim knjigama, Rot nam pokazuje da pojedinci (koji vide malo dalje, osećaju malo dublje, traže nešto više) mogu da se bore protiv ustrojenog – neprihvatanjem nametnutog, ili mogu da izaberu da se bore protiv sebe, tako što će se ustrojenom svetu prilagoditi.
U oba slučaja ostaće sami i nesrećani, poručuje nam pomalo zli i grandiozni Filip Rot!
“Neka dodje neko, bilo ko, neka me raskrinka i osudi- jer učinio sam ono najstrašnije što se može zamisliti – uzeo sam nešto što ne bih smeo! Odabrao sam zadovoljstvo nauštrb dužnosti prema voljenima! Uhapsite me molim vas, zatvorite me, da se, bože sačuvaj, ne bih izvukao sa tim zločinom, pa da mi se opet omakne da u životu uradim ponešto što zaista želim!”
I ovog puta za Book Hub vikend preporuke je spremila Amare Librum.