Hiljadu godina nakon dvestogodišnjeg rata, u kome je drastično smanjen ukupan broj ljudi na planeti i savladani su gospodari drevnog sveta “ljubav i glad”, život se odvija u kontrolisanim uslovima iza “Zelenog zida”, u stambenim jedinicama sa providnim zidovima. Nad svakom vrstom mašte, individualnosti i fantazija nadvijena je moć logike i razuma, a stanovnici Jedinstvene države na čijem je čelu vrhovni “Dobrotvor” zupčanici su jednoličnog mehanizma izolovanog od bilo kakvih spoljašnjih uticaja. Svaki od njih, umesto ličnog imena nosi predznak u vidu slova (muškarci konsonante, žene vokale) i dodeljenu numeričku vrednost.
Slika sa kojom se, u prvih nekoliko poglavlja, čitalac susreće, brzo ga uvlači u višeslojnost ovog distopijskog romana sa elementima satire. Čini se da Zamjatin sa izuzetnom lakoćom gotovo koketira sa naučno-fantastičnim elementima priče, što i nije teško razumeti, budući da je i sam bio inženjer po struci. Roman je pisan iz prvog lica glavnog lika D-503 i predstavlja konstantan haotičan hod po ivici između naučenog divljenja matematičkoj izvesnosti sa jedne i borbe njegovog bića sa ustaljenim poretkom idealne neslobode, sa druge strane.
Moć. Država u pojedincu. Poslednja revolucija
O jačini Zamjatinove reči najbolje svedoči to da roman dugo godina nije dolazio do ruskih čitalaca, iako je Jevgenij Zamjatin bio Rus. Rukopis biva objavljen u inostranstvu 1920/21. godine, a 1924. preveden na engleski. Tek dosta godina kasnije objavljen je u Rusiji.
Iako proteran iz svoje zemlje i na neki način formalno pobeđen kao pojedinac u svojoj državi, Zamjatin u ovom delu, dovodeći do groteske mehanizaciju savremenog sveta i slepo praćenje ideologije, na neki se način hrabro suprotstavlja sistemu vrednosti promovisanom u tadašnjoj Rusiji porućujući da totalitarna država u njemu kao pojedincu neće obitavati (suprotno od likova u samom romanu koji državi dozvoljavaju da raste i razvija se u njima).
Na taj način, saopštava nam to da nijedna revolucija ne može biti poslednja, baš kao što ne postoji poslednji broj. Revolucija je beskrajna tvorevina, a ovo delo beskrajna inspiracija piscima koji će stvarati kasnije. U prvom redu inspiracija za 1984. Georgea Orwella i ‘Vrli novi svijet’ Aldousa Huxleya.
Struktura. Radnja. Teror mehanizma i fantazije
Roman je podeljen u četrdeset poglavlja, tačnije beleške D-503, graditelja tzv. Integrala – mehanizma koji će postaviti ideje Jedinstvene države na pijedestal savršenosti i sprovesti konačno obezličenje. D-503 se u prvom delu čini lojalnim podanikom mehanizma. On prati svoj raspored koji po satima određuje tablica i uživa pišući svoja zapažanja tokom dva “lična sata” na koja svako u Integralu ima pravo, naravno, ukoliko se bavi “ugodno korisnom telesnom funkcijom.” On živi po uverenju da je sanjanje psihičko oboljenje. Da matematika i smrt nikada ne greše. I da ništa nije srećnije od cifara koje žive po skladnim, večitim zakonima tablice množenja. Ni kolebanja. Ni zabluda. Istina je jedna i put istine je jedan i ta istina je – dva puta dva, i taj istiniti put je – četiri.
Međutim, njegov svet matematičkih formula i razuma remeti pojava I-330, devojke belih, oštrih zuba, koja glavnom junaku otkriva svet iza Zelenog zida – svet ljudi koji su se oduprli režimu, ali i mnogo više, ona svojim postojanjem u njemu budi dušu, ili, jezikom Jedinstvene države, čini da se on razboli. “MI” donosi još jedan ženski lik, oblu i nežnu O-90 (koja u tačno postavljenim satima polno opšti sa D-503), a čija je uloga vrlo slična ulozi I-330. I O-90 simbolizuje nadu, na sasvim drugačiji način.
I uopšte, tok priče je stalno između mehanizma i fantazije. Gde na kraju niko ne pobeđuje. I gde D-503 prestaje da se oseća kao gram i oseća se milionitim delom tone.
Mehanizam nema fantazije. Da li ste ikada videli da se za vreme rada na fizionomiji pumpnog cilindra rasplinjava daleki besmisleno sanjalački osmeh? Da li ste ikada čuli da se dizalice noću, u vreme određeno za odmor, nemirno vrte i uzdižu?
Dobrotvorna mašina. Čuvari. Idealna nesloboda.
U jedistvenoj državi ne možete se sakriti jedni od drugih. Teror prozirnosti vreba kroz staklene građevine, olakšavajući posao Čuvarima, staraocima o poštovanju pravila.
Svaki pesnik koji krene stranputicom “nadahnuća” (a koje se u romanu poredi sa epileptičnim napadom), svako ko se poseče o oštricu jasnosti cifara i proračuna, završava u Dobrotvornoj mašini. U smrti. Lišeni uživanja u idealnoj neslobodi, a jedini način da se čovek izbaci od zločina jeste da se izbavi od slobode.
Ne Ja. Razum. Providnost.
“MI” plovi u svemirskom brodu negde između ideologije i realnosti. Prikazuje one koji su se odrekli sebe u slavu mnoštva. One koji smatraju da stakleni raj dolazi sa oslobođenjem od individualnosti i raznolikosti. One koji dišu razum kroz apsurdna pravila, bave se detarstvom kroz negaciju ljubavi, postaju i sami prozirni živeći u staklenim kutijama.
Oni koji kažu – Dve su sile u svetu. Entropija i energija. Jedna teži ka blaženom miru, ka srećnoj ravnoteži. Druga, ka narušavanju ravnoteže, ka mučnom, beskonačnom kretanju. Oni koji kažu da razum mora pobediti.
- Jesu li oni, u stvari “MI” svaki put kada pokušavamo da veštački namećemo jednakost slaveći raznolikost?
- Jesu li oni u stvari “MI” uvek kada kalemimo plodonosna pravila na neplodno tlo?
- Jesi li oni u stvari “MI” onda kada propagiramo nedodirljivost satkani od stakla?
I gde smo “MI” uopšte?
Za Book Hub piše: Jovana Bajagić