Kad su ljudi pošli po knjigu, Olga Tokarčuk

“Svaka knjiga mogla bi biti odraz Knjige, mogla bi značiti njen odsjaj. Mogla bi podsećati na sve ljudske pokušaje da se dosegne istina o svetu. Jer ljudi su obdareni slutnjom da svaka stvar koja im se učini vredna opisa ima neku svoju kosmičku ili božansku dimenziju i da će tako postati večna. I zbog toga strpljivo, poput mrava, sabiraju reči da bi to imenovali.

A sve je vredno opisa. Ne samo žitija svetaca, velike katastrofe, ratovi i kraljevski brakovi, nego i rođenje sedmog deteta u porodici tkača, žetva u ubogom seocetu, snovi lude babe I dan u prihvatilištu u Mantu. Ljudi predosećaju da će onda kada se saberu ti događaji, manje ili više značajni, i kada se poput raštrkanih kamenčića velikog mozaika slože u celinu – život i smrt pokazati svoje pravo značenje”

Foto: Amare Librum

Nakon čitanja ove knjige ostala sam začuđena pred činjenicom da je ovo prva knjiga koju je nobelovka (i čarobnica) Olga Tokačurk napisala. Jedinstvenim stilom kojim je magično ispisivala svoje redove, vodi nas kroz ljudske želje, često besmislene, nekad neostvarive, i prikazuje božanske napore koji oni čine kako bi takve želje ispunili, sve vreme koketirajući sa filozofijom i preispitujući njene istine.

Mala grupa ljudi koju čine: dva čoveka plemenitog roda, jedna kurtizana i nemi dečak sa svojim psom – prostom igrom slučaja, krenuće zajedno iz Pariza u potragu za Knjigom.  Tražiće Knjigu koju je napisao sam Bog, ..“koja predstavlja proširenje božanske svesti i božanstvenija je od samog Boga“..Mape su jasne, put je dug i nepredvidiv. Markiza će voditi strast za saznanjem, De Berla čista znatiželja, kurtizanu Veroniku izneverena ljubav, a nemog dečaka Goša – sudbina i želja da izgovori svoje ime.

Olga Tokarčurk je i ovom knjigom stavila čoveka u centar zbivanja, nedvosmisleno pokazujući da je to centar samo ako se posmatra iz čovekove perspektive. A perspektiva ima bezbroj. Magično nam dočarava alhemiju nastanka i nestanka svega na ovom svetu, kao i neodvojivost čoveka od: prirode, svemira, planeta, životinja, biljaka, voda…Sve je podjednako važno i sve je povezano.

Knjigu – božanstveniju od Boga, prema mišljenju Markiza može dosegnuti samo duša koja nije grešna. Ostaviće nas Olga zapitane da li takvih duša ima, šta ih takvim čini. Govoriće o ljubavi, govoriće o strasti, prikazaće kako ljubav menja svoja obličja u skladu sa krajolikom kroz koji se kreće, pokazaće kako nagrađuje i kako kažnjava.

Olga Tokarčuk

Takođe će nam objasniti da možda i nije nesreća ne stići do Knjige na tom putu, možda ne bi bila ni nesreća ako bi knjigu pronašao neko ko ne zna da čita.

A moglo bi biti da je Olga htela da nam poruči da je samo čovek očiju uprtih ka prirodi kao ultimativnom znanju, blagosloven da spozna zemaljsku istinu. A možda i Božansku!

“Podnimio se na lakat i pogledao usnulu Veroniku. Bila je lepa, tako lepa. Imala je u sebi zlato i med, i krotkost, jaču od snage. Mogla je da vodi i podupire, mogla je svojim prisustvom svemu da dà smisla. Mogla je da pravda i prašta, mogla je da umiri i osnaži. Ali moglo se u nju upasti i zaglaviti se. Mogla je, poput ogromne pčele, da ispije svu energiju i pretoči je u nektar zadovoljstva. Mogla je da zaustavi, zarobi, ograniči i oživitinji.”

“Svaki čovek nosi u sebi te začetke različitih ličnosti poput neisklijalih zametaka potpuno drugačijih potencijalnih ljudi. Život razvija samo onu koja postaje superiorna, adekvatna. One ostale, opet, i dalje u njemu drežde, duboko usadjene,premda nezrele, nepotpune, ovlaš skicirane, ali uvek veoma konkretne. Kada iz nekih razloga ta vodeća ličnost slabi, ove druge postaju izražajne. Odatle dolaze ludilo, osećaj opsednutosti, rasula. Odatle takodje dolazi ljubav, jer se ponekad dešava da su nam osobe koje slučajno sretnemo u životu iznenadjujuće slične, srodne semenu koje nosimo u sebi. Prepoznavanje tih ljudi i težnja da ih uvučeno u svoju orbitu upravo je ono što se naziva ljubav.”


Gubitnik, Tomas Bernhard

„Naš gubitnik je fanatičan čovek, rekao je jednom Glen, gotovo uvek umire od samosažaljenja.“

Radnja ovog romana lišenog emocija, patetike, samilosti i svetlosti odvija se  u Salcburgu i Beču, gde će studirati i živeti glavni likovi ove knjige: narator, Glen Guld i Verthajmer.

Grad Salcburg Bernhard ovako opisuje: „…tri dana je Glen bio opčinjen čarolijom ovog grada, a onda je iznenada video da je ta čarolija, kako je rekao, trula, i da su ljudi u ovoj odbojnoj lepoti zli.“

U ovom delu Bernhard ne štedi nikoga, ni Austriju u kojoj je celog života živeo i radio, ni njene stanovnike, ni svoje junake. Trojica mladih pijanista ukrstiće svoje puteve nakon završene muzičke akademije upravo u Salcburgu, gde će se usavršavati kod učitelja Horovica – jednog od najboljih na svetu. Sva trojica bili su vrhunski pijanisti, ali je samo jedan bio genijalan. Glen Guld, Amerikanac, koji će svojom virtuoznošću zaseniti sve ostale, ostavio je dubok trag u životima svojih prijatelja; ili je to možda bio ožiljak, pitaćemo se do kraja knjige.

Tomas Bernhard

Ovo prijateljstvo trojice mladih pijanista uticaće na njihove buduće živote. Tokom čitanja razmišljala sam da li su se ovi ljudi, svi dubinom duše nesrećni i otuđeni od celog sveta, međusobno kao takvi privukli, ili su nesrećni i otuđeni postali upravo zbog tog susreta koji im je odredio sudbine. Isto pitanje postavljaće sebi i narator romana i, kao kod svakog ospesivnog razmišljanja, i misli samog naratora iznova će se vraćati na mesto njihovog susreta, tražeći u tom susretu dublje značenje.

„Studirali smo deset godina na instrumentu koji smo odabrali, i čujemo onda, posle te mukotrpne, manje ili više deprimirajuće decenije, nekoliko taktova jednog genija i gotovi smo, pomislih. Verthajmer to sebi nije hteo da prizna, godinama. Ali tih nekoliko taktova Glenovog muziciranja bili su njegov kraj, pomislih.“

Bernhard nam je ovim vrtlogom od monologa, napisanim bez ijednog novog reda, prikazao kako je čovek ponekad nevešt da barata talentom koji mu je dat i da često, čak i kad ga prepozna, nije u stanju da u skladu sa tim talentom i živi. Pokazuje nam sa kojom se lakoćom voljeni klavir – stenvej otuđuje, onda kada se svode računi i kada konačna računica pokazuje da je sve besmisleno. Kao akt potpunog svesnog gušenja umetnika u sebi, naš narator će pokloniti taj klavir nekome ko će ga sasvim sigurno i veoma brzo uništiti.

U knjizi je tako realno dočarana unutrašnja bitka u čoveku, između onog koji je mogao postati i onog koji jeste zapravo. Ta bitka je surova, a protivnici su beskurpolozni i jedan drugom ne praštaju greške. U toj borbi pobednika nema.

Kao čitaoci svedoci smo autodestruktivnosti svih likova u knjizi, koji su tako nemoćni pod teretom talenta kojim su obdareni i pred svešću o tome da, prema sopstvenim merilima, nikada neće biti dovoljno dobri, zbog čega će uvek pred sobom biti – gubitnici.

Tomas Bernhard

„U stvari, mi želimo da budemo klavir, rekao je, želimo da budemo klavir, a ne ljudi, doživotno želimo da budemo klavir, a ne čovek, bežimo od čoveka koji smo, da bismo se sasvim pretvorili u klavir, što, međutim, ne mora da uspe, u šta mi, međutim, ne želimo da verujemo, govorio je. Idealan klavirista (nikada nije rekao pijanista!) jeste onaj koji želi da bude klavir, i ja samom sebi svakog dana kažem, čim se probudim, želim da budem stenvej, ne čovek koji svira na stenveju, hoću da budem sâm stenvej. Ponekad se ovom idealu približimo, rekao je, približimo mu se sasvim blizu onda kada mislimo da smo već poludeli, na putu u navodno ludilo, čega se najviše bojimo.“


Za Book Hub piše Amare Librum koju možete pratiti na istoimenom Instagram profilu.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *