Mučnina, Žan – Pol Sartr

Sezam book, Zrenjanin, 2021.

Prevod: Mirjana Vukmirović

Turisti iz svih krajeva sveta pomahnitalo se tiskaju oko mene u Dubrovniku. Grad je za njih samo mizanscen popularne HBO serije Igra prestola. Dok prisluškujem razgovore o tome gde je Kalisi ubijena, a gde Sersi Lanister pošla u hod srama, obuzima me neobičan osećaj dokolice i površnosti na ovom istorijskom tlu kome je HBO oduzeo svu prethodnu slavu. Dok posmatram razdragane posetioce koji uživaju u lepotama ovog istorijskog grada, razmišljam o načinima kako da približim filozofski roman široj čitalačkoj publici. Da li je moguće probuditi interesovanje za duboke teme, za razmišljanje nad egzistencijalnim pitanjima, dok uživamo u plićaku sunčane obale?

Nešto mi se dogodilo, u to ne mogu više da sumnjam. To je došlo kao bolest, ne kao obična izvesnost, ne kao očiglednost. Smestilo se podmuklo, malo-pomalo; osetio sam se pomalo čudno, pomalo neprijatno, i to je sve. Kad se jednom ugnjezdilo, nije se više pomeralo, ostalo je mimo i mogao sam uveriti sebe da mi nije ništa, da je to lažna uzbuna. A eto, sad se to razvija.

Knjiga, koju sam držao u ruci, možda je pravi odgovor na svakodnevnicu novog kapitalističkog doba i masovnog turizma. Znam da nisam pogrešio u izboru svoje literature za letnje proputovanje koje sam ove godine izabrao, iako su me prijatelji čudno gledali kada sam pakovao kofere i knjige za put. Zar je moguće, možeš li nekad da budeš veseo? , pitanje je koje su mi postavljali i koje mi je pripremajući se za novi tekst odzvanjalo u glavi sve vreme. U pitanju je knjiga Mučnina, Žan-Pol Sartra. Sezam book objavio ju je u Zrenjaninu,  2021. godine u odličnom prevodu Mirjane Vukmirović.

Da li je moguće biti veseo u savremenom svetu?

 „Mučnina“ Žan Pol Sartra – remek-delo koje se bavi suštinom ljudskog postojanja i suočavanjem sa besmislenošću života. Ova knjiga, pocrtana je centralnom temom mučnine i otuđenosti, pruža duboke uvide i izaziva čitaoca na introspekciju. Za mene, prava letnja avantura.

Sartrova priča se odvija u Parizu, i kroz psihološki portret glavnog junaka, Antoana Rokantena, otkrivamo njegovu unutrašnju borbu koja ga dovodi do stanja konstantne mučnine. Protagonista se suočava sa moralnom dilemom i pitanjem slobode izbora, te Balzakovskom potrebom za autentičnim životom.

Ono što me posebno impresionira kod ovog romana je način na koji Sartr uspešno prenosi svoje filozofske ideje kroz emocionalno iskustvo likova.Čitaoci se suočavaju sa istinom o njihovim sopstvenim životima i implicitno postajemo svesni koliko je često mučno suočiti se sa istinom o sebi i svetu oko nas.

Melanholija, čini mi se, danas sve više dotiče ljude. U ovoj eri brzine i površnosti, mnogi se suočavaju sa osećajem praznine i izgubljenosti. Sartr, bez sumnje, prepoznaje i izražava tu mučninu današnjice kroz likove svojih romana, a Mučnina je jedno od najsnažnijih ostvarenja tog izraza.

I dok se osvrćem na tu mučninu koja i mene poput Platonovog kralja nosi, oduševljen sam Sartrovom sposobnošću da načini filozofiju pristupačnom svakome, koristeći umetnost književnosti kao most između teških koncepata i svakodnevnog života.

Mučnina je roman koji me naterao da zastanem i razmislim o svojoj egzistenciji, o svojim željama i snovima. Preporučio bih ga svakome ko se želi dublje zagledati u suštinu ljudskog postojanja, ko želi da se suoči sa mučninom i pronađe smisao u svetu koji često izmiče.

Na kraju, duboko verujem da je Sartr uspeo da stvori delo koje će zauvek ostati aktuelno, jer mučnina, otuđenost i potraga za smislom su deo ljudske prirode koja traje kroz vekove. Stoga, čvrsto verujem da ćete, kao i ja, pronaći bogatstvo u ovoj knjizi i podstaknuti svoje misli na dublje promišljanje. Ovo je pravi način da se upoznate sa filozofskim romanom i da ga zavolite.

Prvi roman Žan Pola Sartra, Mučnina, dao je ime egzistencijalnom strahu. Smatrao ga je jednim od svojih najboljih dela. To je filozofski roman sa egzistencijalističkim vibracijama, koji zadire u čisti apsurd sveta uz Sartrovu bujnu maštu i istražuje slučajnost i suvišnost sveta. Sve ono što uzimamo zdravo za gotovo i što nam se čini normalnim, dezintegriše se i pocepa da bi izgledalo apsolutno apsurdno.

O čemu govori Mučnina?

Krenimo polako. Počećemo od priče u koju nas Sartr uvodi.  Antoan Rokanten nema potrebe da zarađuje za život. Poslednjih deset godina posvetio se pisanju knjige istorije o markizu De Rolbonu, francuskom aristokrati marginalom liku Francuske revolucije.

Njegov život se vrti oko pisanja ove knjige, odlaska u modenske restorane i provođenja mnogo sati nad knjigama u biblioteci. On je usamljena figura i solipsista; nema prijatelje i obično prisluškuje razgovore drugih ljudi i posmatra njihove postupke.

Rokanten je ekstremista i patnik. On je u metaforičnom  ratu sa gradom u kome živi – Buvilom (bukvalni prevod ovo francuskog grada je „grad u blatu“ M.R.). U ratu sa stalnim gostima modenskih restorana, u ratu sa dva glavna lika sa kojima komunicira, a koji su na neki način njegovi dvojnici: Eni ( njegova bivša ljubavnica) i Samouk (koji je proveo stotine sati čitajući u biblioteci i koji misli da može da nauči sve što treba da zna čitajući svaku dostupnu knjigu po abecednom redu), i konačno, on je u ratu sa samim sobom.

Rokantena obuzima osećaj mučnine dok shvata da je pokušavao da oživi istorijsku ličnost iz prošlosti kako bi opravdao sopstveno postojanje. On doživljava egzistencijalnu krizu. Rokanten odlučuje da je prošlost besmislen koncept koji ne postoji, ljudi koriste prošlost da bi uzeli odmor od postojanja. Tako gubi interesovanje za svoj rad i odlučuje da živi u sadašnjosti.

Stalno ponavlja ja postojim i ruga se ljudima svog grada. Međutim, on je užasnut svojim postojanjem i njegovom besmislenošću, ali ne razume odakle to osećanje u njemu.

Jesam, postojim, mislim, dakle jesam; jesam zato što mislim, zašto mislim? Neću više da mislim, ja jesam zato što mislim da neću da budem, mislim da…. zato što….fuj!

Počinje da piše u dnevnik kako bi mu pomogao da objasni čudne i mučne senzacije. On dokumentuje svako svoje osećanje i osećaj o svetu i ljudima oko sebe. Zadivljuju ga epizode ​​koje ga istovremeno otuđuju i uranjaju u stvarnost.

Ništa nije izgledalo stvarno. Osećao sam se okruženo kartonskim pejzažima koji su se odjednom mogli ukloniti. Svet je čekao, zadržavajući dah, čineći se malim – čekao je svoj napad, svoju mučninu.

Rokanten pronalazi situacije i nežive predmete prožete značenjima koja nose pečat njegovog postojanja, sve ono sa čime se susreće u svakodnevnom životu prožeto je mučnim osećanjem. Kroz novo istorijsku prizmu on se približava socijalističkim idejama, podržava ih ali na neki način i vizionarski predviđa kraj komunizma i krah levice u savremenoj istoriji.

Glavna briga takozvanog humaniste “levičara” jeste da čuva ljudske vrednosti; on ne pripada nijednoj stranci, jer ne želi da izneveri ljudsko, ali njegove naklonosti su usmerene ka sirotinji; svoju lepu klasičnu kulturu on posvećuje smernima. To je obično neki udovac koji ima lepo oko ovlaženo suzama: on plače o godišnjicama.On takođe voli mačku, psa, sve više sisare. Komunistički pisac voli ljude od druge petoljetke; on kažnjava zato što voli. Sramežljiv kao svi jaki, on ume da skriva svoja osećanja, ali zna, takođe, da pogledom, naglom promenom u svom glasu, omogući da se iza njegovih grubih reči ispravljača nepravde nasluti njegova opora i blaga ljubav prema njegovoj braći. Katolički humanista, kasno prispeo, najmlađi, govori o ljudima zadivljen. Kakva lepa vilinska priča, kaže on, najskromniji život, život nekog londonskog lučkog radnika, radnice koja prošiva cipele!

On je izabrao humanizam anđela; za uzdizanje anđela piše duge tužne i lepe romane koji često dobijaju Nagradu Femina. (…) filozof humanista – on se na ginje nad svojom braćom kao stariji brat koji je svestan svojih odgovornosti; humanista koji voli ljude takvi kakvi su; onaj koji ih voli takve kakvi bi  morali biti, onaj koji hoće da ih spasi s njihovim pristankom i onaj koji će ih spasti protiv njihove volje, onaj koji hoće da stvori nove mitove i onaj koji se zadovoljava starima, onaj koji u čoveku voli njegovu smrt, onaj koji u čoveku voli njegov život, veseli humanista, koji uvek ima neku reč da zasmeje, mračni humanista kojeg naročito srećemo među onima koji čuvaju mrtvaca.

Svi oni se međusobno mrze: kao pojedinci, prirodno – ne kao ljudi. Ali Samouk to ne zna: on ih je zatvorio u sebe kao mačke u kožnu vreću i oni se međusobno razdiru a da on to ne primećuje.

Njegov osećaj besmislenosti života tiče se njegove svesti da su životne pojave nasumične.  Život liči na paket karata, što vidimo ranije u romanu. Kada igramo karte, svaku kartu ulažemo u beskorisni značaj; jer šta je slučajnije od tog finog Kralja Srca, recimo, kojeg držimo u svojim rukama?

Zgodni kralj, došao iz tako daleka, pripremljen za tolike kombinacije, toliko nestalih gestova. Sada on nestaje, tako da se mogu roditi druge kombinacije, drugi gestovi, napadi, kontranapadi, promene sreće, mnoštvo malih avantura.

Razmišlja o samoubistvu, ali zaključuje da bi s obzirom na slučajnost života, i samoubistvo bilo slučajno, a samim tim i besmisleno – sama smrt bi bila suvišna.

Besno zapisuje svaki beznačajan detalj. Svakodnevne stvari kao što su kamenčić, čaša piva, drvo, sopstvena ruka, pritiskaju ga svojom strašnom suvišnošću.

U neobičnoj sceni, Rokanten se nalazi sa strahopoštovanjem gledajući sedište u vozu, on ga vidi kao gomilu mrtvih životinja. Sedište je samo sedište po imenu, i čini se smešnim nazivati ih sedištima ili bilo šta uopšte, kaže:

Ja sam usred stvari kojima se ne mogu dati imena.

Sartr kaže da život struktuišemo odsustvom, ništavnošću. Drvo zovemo drvo odbacujući sva druga moguća imena za njega.

Neobjašnjivo ili nepredviđeno stanje

Jedna od ključnih tema je ideja kontingentnosti. Ne postoji neophodan razlog da bilo šta postoji. Ako bi se evolucija ponovila, rezultati bi bili potpuno drugačiji. On smatra da ljudi pripisuju esencije predmetima da bi pružili razlog za njihovo postojanje.  Međutim, Rokanten pronalazi samo ništavilo, prazan vakuum koji paradoksalno čini postojanje.  Kako objašnjava Samouku,  ljudska bića su slučajni potomci besmislene stvarnosti.

Sartr koristi temu kontingencije da kritikuje naglasak na racionalnom svetu sa ljudskim postojanjem kao fokusom i svrhom.

U vrhuncu romana, Rokanten se zatiče kako gleda u drvo kestena i zapanjen njegovim korenjem, oseća se kao jedno sa drvetom.

Krug nije apsurdan, on se jasno može objasniti rotacijom segmenta prave linije oko jednog od njegovih ekstremiteta. Ali krug takođe ne postoji. Taj koren je, pak, postojao toliko da ga nisam mogao objasniti. Čvorava, inertna, bezimena, fasciniralo me je, ispunilo mi oči, više puta me vraćalo u sopstveno postojanje.

Rokenten shvata da je koren prvo postojao, a zatim mu je pripisao suštinu opisujući ga kao crnog. On shvata da njegova percepcija suštine korena, u stvari, skriva istinu o postojanju objekta.

Utešna fasada ukusa, boja, mirisa, težine i izgleda je stoga kreacija posmatrača. Gledajući kroz suštinu predmeta (fizičke karakteristike M.R.), Rokanten se suočava sa golim postojanjem stvari, a time i izvorom njegove Mučnine.

On ima epifaniju, otkriva da egzistencija prethodi suštini, jedna je od centralnih Sartrovih filozofskih tvrdnji. Rokanten zaključuje da su suština objekata samo utešne fasade  koje skrivaju neobjašnjivu nagost postojanja.

Suočava se sa svojom egzistencijalnom mukom pred ništavilom.  Iako on to ne vidi, ništavilo je sila koja čini besmislenu stvarnost. On veruje da je njegovo ogromno prisustvo postojanja previše da bi ljudi mogli da podnesu.

Koncept slobode

Koncept slobode je suštinski i centralni deo knjige. Razumeti koliko smo zaista slobodni, u ovom slučaju je optimistično. Međutim, to je takođe zastrašujuće jer smo uronjeni u beskonačno more mogućnosti, u kojima moramo da biramo.

Sartr je rekao: Čovek je osuđen da bude slobodan. Slobodni smo da donosimo sopstvene izbore, ali smo osuđeni da uvek snosimo odgovornost za posledice ovih izbora.

Stojim ispred prolaza Gilet, više ne znam šta da radim. Zar me nešto ne čeka na kraju pasusa? Ali u mestu Dukoton, na kraju ulice Turnebrid, postoji i jedna stvar koja me treba da bih oživela. Pun sam muke: i najmanji gest me zaokupi. Ne mogu da zamislim šta se od mene traži. Ipak, moram da izaberem: žrtvujem odlomak Žileta, nikada neću saznati šta mi je on doneo.

Loša sudbina

Ljudi koje posmatra kako obavljaju svoje svakodnevne poslove, i dalje su pod velom neznanja o svojoj samovolji. Oni su neslobodni kao Rokanten, a ipak kriju strašnu zatvorenost svog postojanja ustajući i odlazeći na posao i tako dalje. Oni su primeri onoga što Sartr naziva lošom verom, načinom negiranja fundamentalne prirode naše slobode i odgovornosti, to je način da se opravdamo da bismo izbegli patnju apsolutne slobode.

Međutim, Rokanten prkosno tvrdi da postoji, tvrdeći da se svi drugi koje vidi plaše da priznaju da postoje.

Zaključak ili izlaz

Tek na kraju romana tračak nade baci pogled na ovog junaka, kada na gramofonu sluša svoju omiljenu pesmu. Prvo, on se podsmeva ideji da muzika „gramofona-konzole-rezonantne kutije“ jeste muzika. Ali onda počinje da razmišlja o melodiji koja postoji izvan gramofona.

Ono je onostrano, ne postoji, jer nema ništa suvišno: sve ostalo je suvišno u odnosu na njega. To je…   Some of these days… You’ll miss honey

Na taj način on je prvi put posle mnogo godina, dirnut idejom o ljudskom biću. Ovo oslanjanje na umetničko stvaralaštvo za razumevanje samog sebe postaje krajnji lek za njegovu mučninu. Umesto da se upusti u očaj, on razmišlja o tome da uradi nešto slično ovome, ne u oblasti muzike, već u oblasti umetnosti.  Spasenje ne bi bilo istorijska knjiga, jer se radi o onome što je postojalo. Spas je možda u izmišljenoja priči, o nečemu što nikada nije postojalo:

Moralo bi da bude lepo i tvrdo kao čelik i da natera ljude da se stide svog postojanja… Knjiga. Roman

Jedan od najtežih problema filozofskog romana je osigurati da delo ne ostane hermetično, da bude uspešno i kao priča i kao eksplikacija određene filozofske teorije.  Istražujući bolnu prazninu i dosadu postojanja, Sartr rizikuje da ne uspe da izgradi zaplet koji funkcioniše isključivo kao fikcija van njegove filozofske namere. Iako neophodan za njegovu svrhu, ovaj nedostatak ubedljive priče odvratiće neke čitaoce. Tu nam pomaže probijanje dramskog elementa i to je dobro urađeno. Zato verujem da će vas ova priča osvojiti kao i mene. Međutim, to je priča koja će sve vreme demonstrirati  prazninu postojanja. Autor dopušta događajima da prolaze bez ikakvih grandioznih učitavanja u njih: oni postoje u trenutku, a zatim nestaju. Na ovaj način, prevashodna priča je potčinjena u korist stvaranja utiska postojanja koji Sartr želi da predstavi. Detalji Rokantinove priče su nevažni, važno je iskustvo i ideje.

To ne znači da Sartrova proza ne angažuje čitaoca. On dočarava slike koje ostaju u umu, često podsećajući na nadrealističke slike umetnika poput Dalija, a on je u stanju, preko Rokantena, da posmatra ljude koji ih pretvaraju u groteskno nezaboravne portrete čovečanstva. Ova živopisnost dolazi u delovima.

Sartr je kasnije nastavio da piše filozofske romane koji su se pokazali adekvatnijim na nivou fabuliranje, ali Mučnina po meni pruža esenciju čitaločkog iskustva i uživanja jer kroz fragmentisanu seriju slika, Sartr hvata pomalo apstraktan utisak dvadesetog veka i života na početku novog veka i milenijuma koji živimo danas.

Sartrov kasniji rad, Biće i ništavilo, predstavlja njegov oblik egzistencijalizma sa daleko jasnijim detaljima i pruža odličan nastavak promišljanja Mučnine. Za Sartra, svaki pojedinac ima potpunu slobodu u životu, mogućnost da bira različite puteve u različitim trenucima. Krajnji izbor je izabrati bitak (suštinu M.R) – to jest postojanje – umesto ništavila. To je izbor koji je zajednički za sve, a odlučujući da stvori iskupljujuće umetničko delo na kraju Mučnine.  Rokanten potvrđuje svoj izbor postojanja umesto ništavila. Na prvi pregled se čitaocu čini gotovo da nema izbora, ali to je u stvari najveći izbor i onaj koji povezuje sve ljude u zajedničkom saučesništvu da postoje, da potisne mučninu po svaaku cenu. Zarad postojanja i zarad umetnosti.