Nakupine straha, Darko Cvijetić
Buybook, Sarajevo, 2023.
Rat u Bosni je uveliko završen, ali rat u književnosti Darka Cvijetića još uvek traje. Ugledajući se na prozne pisce posleratne književnosti, rat i sve ono što dolazi posle njega, teme su koje su duboko ukorenjene kroz njegovo pisanje u delima kao što su Manifest mlade bosne (2000), Masovne razglednice iz Bosne (2012), Konopci s otiskom vrata (2013), Mali ekshumatorski eseji (2015), Ježene kožice (2017), Schindlerov lift (2018). Sva nabrojana njegova dela imaju iste posmodernističke elemente koje je autor spakovao u jedinstvenu poetiku koju možemo nazvati – cvijetićevskom. Autor u svojim delima ne postavlja pitanje zašto se rat dogodio, već šta običnom čoveku, vojniku ili civilu ostaje da misli, oseća i radi posle svih ratnih užasa. Tako je i u novoj knjizi pod nazivom Nakupine straha (2023) u kojoj je autor objedinio manje poznata dela: Manifest mlade Bosne, Masovne razglednice iz Bosne i Mali ekshumatorski eseji. U ovoj knjizi Cvijetić je skupio sve reči koje dezorganiziraju (opasan) govor rata.
U Nakupinama straha, iako tri strukturno različita dela, se progovara o svedočenjima ratnog i posleratnog lica bivše Jugoslavije, posebno Bosne, poetički lutajući između dva pola posleratne književnosti: tradicionalnog i modernog, realističkog i avangardnog. Autor govori o ratu ali ne o njegovim uzrocima, društveno-političkim motivima ili nacionalnim razlikama, već na jedan postmoderan način – obraćajući pozornost na odstupanje od ustaljenih književnih (proznih i poetskih) i kulturnih formi, od ideologizacije naroda i rata; na modernizaciju prozne strukture, na tekstualnost (od dela ka samom tekstu), na intertekstualnost, na mikroceline (fragmente) u kojima autor ukida razliku između celine i margine – progovara o običnom čoveku posle ratnih tragedija i potpuno dezorganizira govor o njemu na kakav su čitaoci navikli od moderne do pojave postmodernizma u književnosti. To dezorganiziranje se upravo ogleda u svim elementima posleratne književnosti u savremenom kontekstu u svojoj knjizi.
Manifest mlade Bosne
Manifest mlade Bosne jeste neodadaističko delo koje je reakcija na ratna dešavanja i njihove posledice na običnog čoveka na prostorima Bosne. Oslanjajući se na poetiku dadaizma (otvorenost i heterogenost, svest o besmislu ratova, odbacivanja tradicionalnih načela), crtice o ratu se odlikuju neodadaističkim poetičkim strategijama kojima sa autor poslužio: antiumetnost i udaljavanje od snažnih glorifikacija rata i ratnih stradanja naroda, fetišizacije i ustaljene prozne forme, okrećući se esejističkom fragmentarnošću sa poetičkim elementima, estetskom i mentalnom ruralitetu, razlaganje stvarnih ljudskih sudbina kao i tradicionalizma kao simptoma regresije umetnosti. U Manifest dada teatra, „apropo Prijedor“, autor se osvrće na to kakav je uticaj rata na umetnost kroz zgusnutu simboliku Dada teatra (tzv. promašeno pozorište) koje se samoukida kao njegova posledica:
19. Dada teatar je pozorište kazalište „APROPO“ (a promašeno pozorište). Iskustvo rata je neprenosivo u rukama.
20. Dada teatar „APROPO“ samoukida se 1.1.2001. u 00.00 sati. (13-14)
Narodnosni zapisi
U „Narodnosni zapisi“sa odsustvom bilo kakve nostalgije ili patetike, govori o jednom stanju posle rata – koja je cena metka koji ubije jedan život i to je pitanje ne kolektivnog stradanja već života i smrti običnih civila. U „Rašomonova greška“sažeta je slika o ubijanjima nedužnih civila od strane vojnika i o psihičkom rastrojstvu koje tek kasnije dolazi kao kazna. Dakle, fokus je od opšteg i kolektivnog sažet do jedne male slike strahota tokom rata. U ovim eksperimentalnim crticama autor se koristi intertekstualnošću i dokumentarnošću te se u crtici Čas anatomije pominje Danilo Kiš uoči primanja književne nagrade Skendera Kulenovića, Kafkin Proces, Gogoljeve Mrtve duše, Beketovo Čekajući Godoa kako bi svojim temama dao gustu strukuru i simboliku koja odlikuje prozne postmodernističke forme. Cvijetićeva glavna tema jeste rat ali i mogli bismo reći i da mu je po ugledu na Danila Kiša i njegove Grobnice za Borisa Davidoviča, smrt takođe glavna preokupacija autorskog promišljanja i pisanja. Deorganizovanim govorom o smrti, za autora je svaka smrt podjednako važna: smrt vojnika za koga otac nije odobrio transfuziju krvi, smrt devojčice koju je ubilo pokretanje lifta, slučajna smrt devojke koju je pijani vojnik upucao, smrt streljanjem oficira Šefkije S, zbog krađe narodnih dobara i mnogih drugih smrti. Autor postmodernističkom intertekstualnošću povezuje i druge književne forme i izvode iz različitih scenarija, intervjua, poruka, novina, tv serija, u svoje priče o strahotama koje ostaju posle rata čime na drugačiji način, bez ideologizacije i patetike progovara, govori i piše.
Masovne razglednice iz Bosne
Masovne razglednice iz Bosne je poetsko delo koje se sastoji od 114 pesama, svojevrsnih razglednica iz Bosne. Ova poezija takođe progovara o ratu deorganizovanim jezikom, minimalističkim stihom koji ima ulogu deprivacije osećanja, misli i promišljanja lirskog subjekta (jednog od mnogih u ovoj zbirci pesama). Iako govori o ratu ovo nije poezija borbenog zanosa, poezija „ratnika i prugaša“, nije ni pragmatična, utilitarna i nije sva u težnji da bude na razini zahteva stvarnosti već je ovo poezija-uspomena na sve poginule u ratu. Cvijetićeva poezija u ovoj zbirci pesama traži nove reči kojim će prikazati slike običnih ljudi pogođeni ratom. Od mnogih lirskih subjekata najčešće se autor zadržava na Ćići – svojevrsnom lajt motivom o kome piše te se ovaj liski subjekat neprekidno razlaže i bori. On je, u duhu postmodernizma, okrenut ispovedanju ličnih osećanja te stvara poeziju visokog subjektivnog lirizma. Ovaj lirski subjekat je žrtva ali i onaj koji puca, on ima svoju majku i oca, drugove iz klupe, saborce i celokupni doživljaj rata koji može da se prenese na kolektivno:
Svima nam se
Nada
Presamčila
Iz ptice u pušku (138)
Odstupivši od epskog jezika koji veliča rat, pesnik reorganizuje pesnički jezik svodeći ga na slike pune i guste nostalgije, tuge, ali i besa i ljutne lirskog subjekta, reči pune napetosti i dinamizma, melanholije i bolne rezignacije kao u pesmi „Sav Cvijetić ovoga svijeta“:
Kada svi umremo
Prva će ustati mama da otvori
Prozore. Zvat će na doručak
A nitko neće ustati.
Reći ćeš brate kako je to raj
Biti tolika ranjivost (80)
Ono što posebno odlikuje dezorganizovani jezik ili govor u pesmama kod Cvijetića, jeste stvaranje novih reči odnosno neologizama koji lirskom subjektu omogućavaju potpuno novo i sadržajnije izražavanje pesničkih slika koje će biti van shematizma. On stvara reči-karaktere, reči-žrtve, reči-zločince, reči-bombe, reči-smrt. Stvara neologizme kao što su: mrtvoleptiri, mrtvorazmena, logorologika, mrtvosin, šupljeutrobna i mnoge druge. Kroz dečiji glas progovara o svim posledicama, onim telesnim i psihičkim jednog Ćiće, što ga izdvaja kao jednog od postmodernističkih pesničkih glasova.
Mali ekshumatorski eseji
Kada se govori o trećem delu Nakupina straha, pod nazivom Mali ekshumatorski eseji onda govorimo o eksperimenatalnoj postmodernističkoj formi koja se graniči sa esejistikom i poezijom. U postmodernističkom smislu, ovde i nije važan žanr, već sam tekst i forma. U ovom delu autor takođe progovara novim jezikom o čoveku u ratu i posle njega. U rečima se narušava sigurnost i teži se slobodnom izrazu sa gustom simbolikom i metaforičkim slojevima. Ovi mini-eseji se odlikuju intertekstualnošću na već prethodne pisce ali koje povezuje sa svojim tekstom. Ovde se autor više zadržava na telesnim traumama posle rata. Ekshumatološki, autor otkopava ratne istine i pronalazi novim rečima njihove krhotine koje su bile duboko zakopane u kolektivnom govoru o ratu koji se zasniva na političkim prepucavanjima, nacionalnim mržnjama i verskim razdvajanjima. Za autora pod imenom jedne grobnice se zapravo krije uvek ime neke druge i uvek otkopava svaki grob ponaosob sećanjem i novostvorenim rečima. Njegove reči uvek znače dijalog između njega i onog ko čita, obojene razumevanjem i melanholijom. Autor upravo preispituje zločince i žrtve, psihičke, etičke i telesne traume koje ostaju nakon rata. Ovi ekshumatorski poetsko-prozni eseiji jesu svedočanstvo o stvarnim ljudskim sudbinama koje su za autora jedna masovna grobnica iz koje, dobro odabranim rečima i jezičkim tehnikama, otkopava ono što vredi biti zapamćeno.
U Nakupinama straha, Darko Cvijetić postmodernističkim stilom a stavljajući svoj tekst u savremeni kontekst, dezorganiziranjem govora, reči i jezičkih tehnika, ukazuje na sve ono što se dogodilo u ratnim godinama Bosne a što se prećutkuje. Njegov govor kroz ove tri knjige sakupljene na jednom mestu, jeste moć istine i svesnosti bosanske ratne stvarnosti o zločinima, žrtvama i kršenjima svih zakona ljudskosti te on ne traži uzroke rata ni njegov veći smisao već svojim govorom poziva na kritičko promišljanje ali pre svega na empatiju za stradanje jednog čoveka u masovnoj grobnici posle rata.
Tekst je pisan na radionici Bookstana „Opasno čitanje“.