„Šljakeraj“ Svetlana Savić
Na hiljade stvari neprekidno primorava radnika na pasivnu ulogu. On ni o čemu ne odlučuje sam, na njega se vrši uticaj. Oseća se kao rob misteriozne vlasti, i čvrsto je ubeđen da mu “oni” nikada neće dopustiti da bilo šta uradi.
Džordže Orvel, Put za Vigan
Zbirka pesama “Šljakeraj” Svetlane Savić, debitantsko je delo posvećeno radnicima i radnicama u prekarijatu. Kao pobednica konkursa koji svake godine raspisuju grad Kikinda i Banatski kulturni centar ova je zbirka objavljena 2022 godine, no, čini se, biva aktuelna u svetlu aktuelnih društveno-političkih događaja.
Zbirka predstavlja snažnu literarnu reakciju na duboko ukorenjene nepravde neoliberalnog kapitalizma, čije društvene posledice direktno pogađaju radničku klasu, naročito prekarizovane radnike – šljakere. Autorka osvetljava svakodnevne borbe i patnje ljudi koji opstaju u uslovima neljudskih radnih mesta i minimalnih prava. Savić, posvećujući ovu zbirku radnicima, ne samo da ih oslikava kao žrtve kapitalističkog sistema, potčinjene i marginalizovane, već ih uzdiže u simbol postojanosti i otpora, na čijim rezultatima rada delom počiva savremeno društvo.
Zbirka je podeljena u četiri ciklusa – „Šljakerske”, „Po zlomtonu”, „Smrt dolazi najavljena” i „Primorski gradovi”. Prvi ciklus obiluje lirskim subjektima koji “prekrajaju” stvarnost, na čelu sa junakinjom, autorkom, koja se čitaocima obraća iz prvog lica ne praveći otklon od autobiografskih elemenata. Ona u uvodnoj pesmi “Prekrajanje”, buntovno kaže:
Moje drugarice pišu dobru poeziju
boluju od anksioznosti
i plaše se da izađu iz kuće
nemaju iscrtane obrve
piju pivo iz flaše
i oblače se na najlonu
moji drugovi rade u prekarijatu
na građevini i u kurirskim službama
nemaju radni staž
ugled u društvu
i zdravstvenu knjižicu
leče se alternativno
jedu alternativno
i žive alternativno
od danas do sutra
i još češće
od sutra za danas
prekrajajući.
Potrošačko društvo dovodi lirske subjekte do neplaćenih računa, cifara koje titraju po zidu, izvršitelja, kirija, razmišljanja o tome da svaki dug zamene “noći u ćuzi”. Oni su svesni da se treba čuvati ambicioznih karijerista, proširenih vena nastalih od stajanja tokom dugih fabričkih smena, polupismenih državnih službenika. Ipak, svesni su neminovnosti borbe za opstanak, što kroz relativno surov i suv jezik autorka i pokušava da prenese u prvom delu (pesme “Tržište”, “Oglasi za posao”, “Besparica”).
Svetlana je glas gasterbajtera koji “je naučio nemački, ali ne da i čitao Hegela u originalu”, glas je prodavačice koja “iz svog džepa od bednog minimalca plaća manjkove koji su napravile gazde”, glas je onih čiji je život, kao i njen, Second Hand, “trećerazredna karta za vagon izlepljen žvakama”. Sputanim slojevima, suprotstavlja stanodavce, snobove, one koji su radnički svet učinili pasivnim, tek ih okrznuvši rečima, ali uz upozorenje da će upravo skrajnuti poeziju pisati:
“Poeziju će pisati
svi fabrički radnici
između mašina
na pauzama za jogurt i kiflu
u inat tim liderima
nadobudnim nepismenim šefićima”
(Poeziju će pisati)
Drugi je ciklus orjentisan na samu autorku. Čini se da je gotovo svaka pesma njena lična karta. Pokušavajući da nas upozna sa šljakerskom stranom svoje ličnosti, Svetlana, pomalo ogorčeno, ogoljeno i na momente sirovo, iznosi introspektivne elemente. Autorka je Majstorica, ralja, dunđerka života:
“Imam tri mejl adrese
dva broja telefona
i nekoliko poštanskih sandučića
dve diplome
desetak zanimanja
i nijedan stalan posao.”
Lirski subjekt često menja svoje boravište. Iznajmljene stanove, poštanske sandučiće. Iako formalno obrazovan i dalje traga za poslom svojoj biografiji dodajući zanimanje konobara, prodavca, animatorke u igraonici, svega onoga za šta se i nike školovao. Zato je lirski subjekt i ogorčen na okruženje kome mu je nametnuto da pripada, jer čak i kada poseti neke druge zemlje, kao turista, stipendista ili nadničar, vraća se u tuđu mansardu, radi tuđe poslove, zarađuje drugome novac i ostaje sa jednim velikim ništa.
Autorki se može pripisati nota samosažaljivosti, na granici sa patetikom. Međutim, ona, čini se, dolazi kao rezultat mnogih godina trpljenja i izmešana je sa prezirom, ogorčenošću i paralizom da se išta učini, jer toliko se puta i mnogo toga pokušalo. Zato Svetlana treći ciklus i naziva “Smrt dolazi najavljena”. Ona oseća da nema mnogo izlaza za one koji su zamenjlivi kao šrafovi na fabričkoj traci, za one čijim dostojanstvom ekonomski sistem podmazuje mašine.
“moj je otac mrtav
ali me izdržava još uvek
na njegovoj toploj grbači spavam
i svakog trećeg u mesecu
mislim da je živ”
(Porodična penzija)
Hej, Sloveni, kakav poraz, zaključiće autorka, pre nego nas odvede u Primorske gradove, pokazujući nam da uprkos svemu, kada ne nosi neudobne, jeftine cipele, sanjari. Pa čak i u snovima, primorski gradovi su oni u kasnu jesen, daleka mesta joj se priviđaju, opisuje poslednji dan letovanja. S vremena na vreme koristeći se arhaičnim motivima, kao što je bilje naših baka, lavanda, vrećice sa nanom, kao i inverzijom u stihovima, Svetlana poručuje da ona čezne za nekim vremenima koja su prošla, a o kojima je od svojih predaka i slušala. Ona sanja o svetlu Jugoslavije, borosanama, vremenu kada si smeo da imaš pokvarene zube i da se razboliš. Iako u prvi mah utopistički, dubljim promatranjem uvidećemo da, osvrćući se na prošlost, autorka poziva na ono što treba primeniti u budućnosti, vratiti dostojanstvo radniku.
U tom kontekstu, Šljakeraj je više od pesničke zbirke – to je književni manifest koji poziva na prepoznavanje i razumevanje problema radničke klase u savremenom društvu. Pesnikinja uspešno koristi poeziju kao alat društvene kritike.
“Iako se čini da ova zbirka poezije ne nudi nadu da će sutra biti bolje, poslednji ciklus, ipak, dokazuje drugačije. U samo tri pesme Svetlana Savić svoju dušu doslovno ostavlja u „Primorskim gradovima”, u kojima voda odnosi težinu, grehove, suze, a daje nadu da će se opet zaplivati Jadranom, kao nekad. Ova izuzetna zbirka poezije upućena je svima nama koji smo deo Balkana, nama koji ćemo moći da uzviknemo, ako se dobro promisli i ako se radnička klasa ispoštuje kao nekada – hej Sloveni, još ste živi.”
Gorica Radmilović
Oštra, emotivna, nebrušena, zbirka Šljakeraj spada u angažovanu poeziju, onakvu kakvu pišu hrabri, razumni, ali empatični. Oni koji vide dublje i dalje od postavljenih granica i ograničenja čitavih slojeva. Sa nadom da će u čitaocu probuditi svest o opasnosti savremenih ekonomskih okova, sa nadom da će probuditi želju za reakcijom, sa nadom da će probuditi neustrašivost, principijelnost i sposobnost da se kaže “Ne” ugnjetavanju.
*Svetlana Savić rođena je 1993. godine u Noćaju. Živela je u Novom Sadu, duže boravila u Parizu i Umagu. Diplomirala je i masterirala na Odseku za srpsku književnost i jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Godine 2016. dobila je Treću Brankovu nagradu Matice srpske za seminarski rad. Poeziju i kritiku objavljivala je u časopisu Polja, dnevnim novinama Danas, časopisu književnog programa Crne kuće – Beleške, kao i na internet portalima. Tri puta je bila zastupljena u zborniku Rukopisi. Od 2019. godine vodi književni program Autor nije prisutan u Omladinskom centru CK13. Više pesama možete pročitati ovde.