Booka 2019, prevod Irena Šentevska
Već na samom početku zbirke priča Rumene Bužarovske nesumnjivo je – jasno pripovedačkim stilom autorka postavlja čitaoca u ulogu posmatrača savremenog prostorno vremenskog okvira čiju okosnicu čini izmeštenost likova. Nikuda ne idem knjiga je koja koja se bavi kompleksnim odnosima, primarno porodičnim i partnerskim, ali i profesionalnim, u svakodnevnim, običnim situacijama. Kroz njih, Bužarovska se hrabro, bavi analizom balkanskog mentaliteta, suočavajući nas sa mračnim osobinama i relacijama koje ljudi sa ovog područja poseduju, ali koje, čini se, ne žele da priznaju i prevaziđu.
Zajednička nit svih priča je element inostranosti. Većina likovi se domogla inostranstva i otišla “tamo”, istovremeno ostajući vezana za korene “ovde”. Manevrišući u stalnom između, junaci priča heroji su devastiranih karaktera, nedovršenih identiteta i nosioci duhovne bede.
Muške likove, između ostalog, karakteriše pasivnost komunikacije i robotsko figuriranje u bračno-pratnerskim odnosima (Sika), potisnuti gnev upravo zbog degradiranih muško-ženskih odnosa (Tu sam. Nikuda ne idem) ili povremeno bespredmetno robovanje ljutnji (Čeroki crvena).
“Jednom je pokušala da predloži Ričardu da vode ljubav na podu, na američkom tapisonu koji je prekrivao celu kuću i celu državu, tapisonu koji ima miris klime, kartonskih zidova i kancelarijskog nameštaja, ali Ričard nije pristao.”
Sa druge strane, jedan od glavnih motiva koje autorka razrađuje su ljubomora i zajedljivost kojoj su skloni naročito ženski likovi (u priči Vaza glavna junakija, preplavljena ljubomorom, naslađuje se činjenicom da zgrada njene prijateljice koja se tek porodila nema lift i da kolica sa bebom mora da nosi nekoliko spratova, dok istovremeno, ona sama pokušava da zatrudni). Zavist postoji ne samo među prijateljicama, već je i pritajeno oružje koleginica sa posla ( priča Osmi mart / Harmonika). Ona direktno korespondira sa čežnjom junaka za životima iz “reklame za kredit” (Vaza, Meduza, itd.). Istovremeno, žene su tužne. U stalnoj nelagodi sa životom koji ih okružuje. U muci.
“Vesna se rasplakala od žalosti za sobom. Plakala je zato što je sin ne voli, zato što je muž ne voli, zato što se oseća izgubljeno na poslu, zato šro je država nestabilna i bez perspektive, zato što je Vojdan nestabilan i bez perspektive, zato što neće da peva pesmu o očajnoj ljubavnici, zato što uopšte neće da peva o tom događaju.”
(Osmi mart / Harmonika)
Autorka u priče uvodi i likove dece različitih uzrasta, bilo kroz pomen novorođenčeta u prvoj priči, do Vojdana, studenta ogorčenog na majku i njeno potiskivanje problema. Sa druge strane u pojedinim pričama deca su ta koja posredno ili neposredno, svesno i nesvesno, ogoljavaju slabosti jednog od roditelja (najčešće to opet biva majka) i dovode do njihovog mentalnog posrnuća. (Sika, Meduza). Međutim ono što je svoj deci zajedničko jeste svojevrsna nemoć. Deca ostaju nedorečena, zarobljena u odnosima sa svojim roditeljima. Jednako nemoćnim.
“Eto osećanja koje sam imala i pre nego što se rodila Mila,a i nakon njenog rođenja: nemogućnost da se pomerim, želja da sve volšebno prođe da bih mogla da poželim nešto, želja za željom. Moram se naterati da nešto uradim, a ne znam šta.”
(Kupina)
Za sve to vreme, Bužarovska zanatski besprekornom tehnikom pripovedanja u svaku od priča od stalnim odlascima i vraćanjima, bilo kroz sam naslov, zaključak ili sintagme, uvodi element stalnog ostajanja, bez suvišnog elaboriranja, maestralno čineći sudbinu ostajanja i (ne)pripadanja jednim od centralnih motiva, bez da o njima posebno i otvoreno govori.
Ukoliko bi čitaoci ili kritika morali staviti zamerku na ovo pripovedački majstorko delo, to bi možda bila nedozrelost likova i donekle jednostrano i jednoslojno posmatranje uzroka koji motivišu delanje nosećih aktera. Shvatajući nameru autorke, da britkim jezikom stvori grozomornu atmosferu, pojedine generalizacije i očekivana mesta, pa čak i neempatičan, izveštavajući stil, čine se opravdanim. Bužarovska se bavi temom na koju smo osetljivi i to čini nemilosrdno, jer bi svaki drugi pristup vodio romantizovanju neuroza, normalizovanju zanemarenih odnosa. Iako se u čitaocu budi razumevanje za umor svakog od junaka, oni istovremeno nerviraju svojom zajedljivošću, zapostavljenošću fizičkog i mentalnog stanja, ravnodušnošću i apatijom.
Rumena Bužarovska piše o stvarnim ljudima na koje su nakalemljene tihe patnje i lako bismo bilo kog od tih ljudi mogli da vidimo u ogledalu. Držeći se dalje od pretencioznih izraza i ne pokušavajući da ispriča nešto do sada neviđeno, a opet čineći to znalački čisto, ona pokazuje koliko je ozbiljna kao autorka i koliko je hrabra u svojoj upornosti da nas još jednom suoči sa sopstvenim odrazima.