Prošlo je dvanaest godina od kada glavni junak nije boravio u svom rodnom mestu, i ništa se u međuvremenu nije promenilo. Prošlo je dvanaest godina, a kao da je prošao jedan dan, i to, reklo bi se, isti dan. Već na početku ga zatičemo u vozu, pedesetogodišnjaka, okupiranog nostalgijom i opipljivom čežnjom za starim dobrim vremenima. Piscu je slika voza poslužila u metaforičkom smislu – glavni junak je na pravom koloseku, nema ispadanja iz šina i potpuna kontrola nad životom je uspostavljena.