Vegetarijanka, Han Kang

Kada sam kao gimnazijalac upoznao Kafkina dela na časvima svoje profesorke srpskog, Marijane Milošević, malo je reći da sam bio očaran. Od tog trenutka postao sam opsednut razmišljanjem o porukama koje nam stižu iz njegovih romana. Bespogovorno pristajanje na besmislenu egzekuciju u društvu koje ne daje objašnjenje u Procesu, do spoznaje o beznačajnosti u društvenim obrascima i kalupima u Preobražaju i to sve u kontekstu vremena u kome sam živeo. Pogađate, na kraju dvadesetog veka.

Jednog jutra probudite se kao bubašvaba i shvatite da ćete biti zgaženi, bez imalo milosti i bez ikakvog objašnjenja. Kasnije sam se tom temom bavio u svom maturskom radu i kroz fakultet se vraćao na filozofiju egzistencijalizma, ali buđenje iz noćne more nekako nije bilo moguće.

Dodeljivanje internacionalnog Bukera 2016. godine, mnogo toga je promenilo u savremenoj književnosti. To je momenat kada je bubašvaba odlučila da ne bude mirno zgažena, kao u Kafkinoj prozi, momenat kada je bubašvaba odlučila da ćete se veoma pomučiti ukoliko se usudite da je se rešite. Nagrada je dodeljena autorki Han Kang iz Južne Koreje, za roman Vegetarijanka i o tome ću vam pisati danas. Zašto? Zato što se pred vama nalazi roman u kome Jozef K. ne pušta dželate da ga mirno pogube, već sa stranica kao da viče čuvene Tomasove stihove: „Do not go gentle into that good night, Old age should burn and rave at close of day; Rage, rage against the dying of the light.“

Roman Vegetarijanka objavljen je u izdavačkoj kući Dereta iz Beograda u prevodu Ane Marije Grbić, i od tog trenutka, evo već par godina, nosi pravo obeležje onoga što možemo nazvati visoka književnost. Ova knjiga je za mene izuzetno važna zato što će progovoriti o našem društvu, našim normama i našim očekivanjima od pojedinca, kao i od celog sveta oko nas na jedan veoma radikalan način.

To je način koji će uneti nespokoj i koji će roditi iskru za tako neophodnu promenu sveta i njegovog nasleđa u novom dobu 21. veka. Koliko god da će vam se činiti da ove ideje neće uticati na vas, one su veoma snažne i u vašoj podsvesti ostaviće crv sumnje koji će vas naterati na razmišljanje koje neumitno vodi ka promeni stava o svemu što nas okružuje. Dokle će nas to dovesti, to ne znam, ali sam sasvim siguran da ovo delo unosi promenu u načinu razmišljanja, ma koliko ona spora bila. Zato se dobro upitajte da li ste spremni za ovu knjigu, jer svaka promena mnogo boli, naročito pred neizvesnim rezultatom koji ona donosi. Šta nam stiže posle kapitalizma?

Kada bubašvaba počne da gazi

Delo je podeljeno u tri celine, tri poglavlja koja propovedaju različiti naratori. To su: Vegetarijanka, Mongolska fleka i Drveće u plamenu.

Ovo je priča o Jong-he, ali ona neće biti glavni lik u romanu. Njen glas će se veoma retko čuti. Od samog početka biće poput Kafkinih likova svedena na ništa, na beznačajnost, na običnu bubašvabu koju treba zgaziti. Iako je njen glas kroz roman slabo uočljiv, njeni postupci biće itekako vidljivi. Oni je neće svesti na predmet, neće dozvoliti da jednostavno bude zgažena, već će vrištati sa svake stranice opasnim glasom promene. Nakon zastrašujućeg sna obojenog intezivnim nasiljem i užasom koji ledi, ona odlučuje da postane vegetarijanka (ovde bih dodao da ona odlučuje postati vegan, odbija da jede bilo kakve životinjske proizvode M.R).

Fabula u romanu započinje jezivom noćnom morom koja će u potpunosti promeniti život tipičnog bračnog para iz srednje klase. Jong – he i njen muž Čeong živeli su sasvim običnim, moglo bi se reći, pomalo dosadnim životom. Jedne večeri Jong – he će usnuti san koji će je progoniti i na javi. U mislima će joj ostati slike iz sna koje su natopljene krvlju, što će Jong – he navesti na ideju da preko noći postane vegetarijinka.

Međutim, vegetarijanstvo neće ostati glavna tema romana. Pred nama će se odmah pojaviti slika društva u kome se tradicija, naslađe, arhetipski obrasci striktno poštuju (to će veoma biti blisko čitaocima sa Balkana i omogućiće im visoki stepen identifikacije sa likovima u romanu), a njena odluka da ode u veganstvo biće označena kao visoki stepen subverzije prema društvu koji ne prepoznaje odluku da neko može da se usudi da poštuje drugačija pravila sem onih nasleđenih.

Čin Jong –he da dozvoli sebi da pomisli da postoji više biljno biće njen hibris koji će se manifestovati kroz čin njene pasivne pobune. Ta pobuna će kroz stranice ovog romana biti propraćena ekstremnim i zastrašujućim oblicima zlostavljanja (drugih prema njoj i nje prema samoj sebi), skandali, otuđenje i izolovanost od društva i uže porodice odveće ovu mladu ženu u prostore njene fantazije i podsvesti. Od samog početka ona počinje da doživljava potpunu metamorfozu uma i tela i njen hibris dovodi je do nemogućeg, ekstatičnog tragičnog ja, tako daleko od njenog nekadašnjeg poznatog, prihvaćenog i poznatog ja.

 „Dugačak bambusov štap sa obešenim velikim krvavocrvenim komadima mesa, krv koja još uvek kaplje. Pokušavam da se otrgnem od prošlosti, ali meso, ne postoji kraj mesu, niti izlaz. Krv u mojim ustima, krvava natopljena odeća zalepljena za moju kožu. Nekako sam izašla. Trčim, trčim kroz dolinu, onda se šuma iznenada otvara (…) Sakrij se, sakrij se iza drveća. Čučni, nemoj da te neko vidi. Moja krvava usta. Šta sam uradila u toj štali? Gurala sam tu crvenu sirovu masu u svoja usta, osetila mljackanje među desnima, moje nepce prekriveno tamnocrvenom krvlju. Žvakala sam nešto kao da je stvarno, ali nije moglo da bude, nije moglo. Moje lice, pogled u mojim očima…to je nesumljivo lice, ali nikada do sada viđeno. Ili ne, nije moje, ali tako poznato… nema ništa smisla. Poznato, a opet nije… to živo, čudno, strašno neprirodno osećanje.“

San će veoma razbesneti gospodina Čeonga, koji će ujedno biti i prvi narator u ovom delu. Za svoju suprugu on misli da je postala smešna i hirovita. Kada bude video da ona baca sve iz frižidera, uključujući i skupe morske plodove za koje je on morao dobro da radi da bi ih kupio, neće moći da poveruje. Šta je to promenilo njegovu dosadnu i poslušnu suprugu zbog koje nije morao da brine o kompleksu o malom penisu?

„Nisam mogao ni da pomislim na njenu porodicu a da se ne setim mirisa grilovanog mesa i zagorelog belog luka, zvuka kucanja staklenih čaša i glasnog ženskog razgovora koji je dopirao iz kuhinje. Svi oni, a naročito tast, voleli su juk-hje, nešto nalik tartar bifteku. Video sam taštu kako seče živu ribu, a moju ženu i njenu sestru kako savršeno tranžiraju kokošku veštinom jednog mesara. Uvek sam voleo vitalnost svoje žene, način na koji ubija bubašvabe udarajući ih dlanom. Ona je zaista bila najobičnija žena na svetu.“

Ovde je potrebno da se prisetimo Kafke, zato što čitalac kroz perspektivu muža odmah uočava da je san doveo do toga da se Jong-he svojom odlukom o promeni suočava sa veoma moćnom silom oko nje. Njena opsesija će proizveti borbu protiv nasilja oko nje i unutar nje same.  

Bitno je naglasiti da ovaj čin subverzije ne posmatramo isključivo kroz etnografsko nasleđe (iako je ono dominantna linija u svakom trenutku) već i kroz psihološku perspektivu menjanja ličnosti, probijanja podsvesti u svest. Sve vreme kroz život Jong-he je nosila maske, navikla je da se prilagođava društvu, porodici, njihovim željama, potrebama i očekivanjima.

Posle sna ona postaje drugačija. To se manifestuje i u njenom fizičkom izgledu (psihološko prati telesno). Ona počinje da gubi na težini, gubi masnoću koja je neophodna za njeno fizičko postojanje. Njena ishrana neće biti zdrava i uravnotežena, kao i njena psiha. U ranoj fazi nastajanja njenog psihološkog problema videćemo je kao ženu koja počinje da se povređuje (da se seče) kada otac pokušava da je natera da jede meso silom gurajući ga u njena usta. U poslednjoj fazi njene psihološke transformacije videćemo je kako sedi ispred bolnice, u transcedentalnom stanju sa grudima otkrivenim suncu u pokušaju da se stopi sa svim životom na zemlji.

Ukoliko zanemarimo opšta egizistencionalna drhtanja u tumačenju i ako se fokusiramo na psihološko sagledavanje Jong-he, takođe možemo naći korene njenog odvajanja od svega. To je na neki način pored subverzivnog tumačanja i čin samoodbrane i nepristajanja. Nov intervju u Mašini recimo navodi reči čuvenog terapeuta Gabora Matea koji može poslužiti kao objašnjenje kroz ovu vizuru tumačenja dela. On navodi:

„Ako pogledate ADHD ili samopovređivanje, ovo nisu misteriozna oboljenja. Ona počinju kao adaptacije. Rasejanost je odbrana od emocionalnog bola ili stresa i vi se isključujete sve do faze ADHD. Kada je majka pod stresom ili depresivna, čak već tokom trudnoće, to već povećava šanse da dete stekne ADHD. Ili problemi u porodici. Ne zbog toga što roditelji ne vole svoju decu, niti zato što se ne trude da daju sve od sebe, već jednostavno zato što su pod stresom.

Kada je roditelj pod stresom, dete je pod stresom. Kada je osetljivo dete pod stresom, ono ne može da pobegne ili da promeni situaciju, i ono se isključi. Dakle, isključivanje je programirano u njihovom mozgu, a ne ADHD. Kada je samopovređivanje u pitanju, ponovo, u svojoj novoj knjizi razmatram raspravu o samopovređivanju i razgovaram sa ljudima koji su sekli sami sebe. Pitam ih: šta dobijate time? – To je neka vrsta zavisnosti. To je privremeno olakšanje i ne mogu ga se odreći. Jedna osoba mi je rekla: „To mi daje bol koji mogu da razumem za razliku od bola koji ne mogu da razumem, koji je u meni. Ili mi barem otkloni misli ili moje unutrašnje probleme. I ne samo to, kada posečete sebe, to oslobađa hemikalije koje ublažavaju bol u mozgu – endorfine, što je isto kao morfijum ili opijum.“

Čitaoci će se sve vreme pitati, šta je dovelo do toga da ova mlada žena bude hospitalizovana na psihijatriskom odeljenju. Posle ovog, Čeong će odlučiti da je sve ovo previše za njega i da će se razvesti od nje.

To je deo kada počinje drugi deo romana čiji će glavni narator biti njen zet koji se bavi video instalacijama i umetničkim fotografijama. Zet je opterećen svojom profesijom i zarad nje neće se libiti da iskoristi stanje uma Jong-He. On oseća žudnju koju u jednom trenutku ne može da kontroliše, njena telesna promena u njemu izaziva pervezne misli i on odlučuje da iskoristi njeno ozbiljno poljuljano telesno zdravlje. Kako bi dobio slobodan prolaz za ostvarivanje svojih perveznih maštarija, upotrebiće ono što je za Jong-he u tom trenutku jedina sreća. To je svet bilja i cveća. Predložiće joj da joj oslika telo cvetnim biljem i sve to snimi.

„ Nacrtaću cveće – rekao je umetnik. I to na dva gola tela koja vode ljubav. Dnevno i noćno cveće. I ne postoji sila koja će ga u tome sprečiti. Preskočiće samo jedno mesto, i to na ženskom telu, gde je sama priroda ostavila svoj beleg – mongolsku fleku. Napraviće video-instalaciju od toga, treba samo naći modele. Ali to je najteže od svega. Zar nije bezbroj puta sebi rekao da istinska umetnost ne trpi kompromise. Čak ni kad postane sam život?“

 Neverovatno je kako će ona reagovati na sve ovo. Posle dužeg vremena će se osetiti ponovo iskonski srećnom jer u svojoj maničnoj opsednutosti veganstvom otvara slobodan prolaz da nesvesno biva seksualno iskorišćena. Kod čitalaca ovo će stvoriti ambivalentne osećaje. Videćemo je ponovo srećnu, osećaće se kao da je ponovo kod kuće i u miru sa svojim telom dok je prekrivena biljkama, dok će se sa druge strane odvijati nesmetano seksualno zlostavljanje i najstrašnija zlopotreba njenog mentalnog stanja. Čak će i sam zet, narator biti svestan onoga što čini, ali zbog prevelikog uzbuđenja ni u jednom trenutku neće biti spreman da to zaustavi: „Ovo je bilo telo prelepe mlade žene, konvencionalno predmet žudnje, a ipak je to bilo telo iz kojeg je svaka želja bila eliminisana… ono čega se odrekla je sam život koji je predstavljalo njeno telo.”

Pobuna individue

Međutim, potrebno je prepoznati onaj deo u romanu koji će nas odvojiti od besprekornog kafkijanskog pristajanja na gaženje individue. Kod pažljivog čitanja uvidećemo da se kroz lik vegetarijanke ne vidi prkos u odnosu na samu želju prihvatanja arhetipova, već taj prkos prerasta u prkos prema kompletnom poretku čovečanstva. Poslednji deo romana fokusiraće se na novog autora, njenu sestru In-hje. Dok se brine za svoju sestru u psihijatrijskoj ustanovi, kojoj je postavljena dijagnoza šizofrenije i anoreksije, ni jednog trenutka neće pokušati da razume korene njenog ponašanja i sažali se na nju. Od početka do kraja za nju to ostaje hir koji ju je doveo do njenog stanja.

Ovde Jong-he neće delovati bezazleno, njen prkos ispoljavaće se dvostruko kroz paralelne motive. Iako deluje da ona jednostavno želi da umre posle svega, da napusti svoje neadekvatno telo, smrt će se čitati opet kao čin subverzije. To naravno uopšte neće biti iznenađenje ukoliko sagledamo kontekst doživljaja smrti kroz novoistorijsku prizmu. Smrt, u društveno-istorijskom poretku našeg sveta ima dugu tradiciju upotrebe kroz pobunu, kroz prkos.

Ne treba pominjati posebno mnogobrojne štrajkove glađu, versko i političko mučeništvo ili samoubistvo kao svesni izbor pobune u aktuelnom istorijskom trenutku. S druge strane, meni draži, paralelni motiv čitanja smrti, prikazuje Jong-he kao osobu koje ne želi da umre po svaku cenu, već kao osobu koja vrišti kroz celokupnu manifestaciju sebe da želi da živi drugačije. Svaki deo romana, naročito onaj ispisan kurzivom, gde retko vidimo direktan glas same Jong-he, ukazuje na to da ona želi da postane drugačija individua. To je individua koja nema potrebu da emituje bilo kakav vid nasilja prema bilo kojim drugim živim bićima (ovde se može ostati na temi veganstva kao dominatnoj, mada ja to ne bih preporučio jer mi deluje da ova tema progovara o mnogo većem i univerzalnijem pitanju, mada to naravno ostaje na perspektivi tumačenja samih čitalaca ).

Ona sedi naga kraj fontane koja je obasjana nežnim sunčevim zracima, gleda da boravi u prirodi naga što češće može, da se stopi sa nečim iskonskim. U jednom trenutku drznuće se da pobegne iz strogo kontrolisane psihijatrijske ustanove duboko u šumu kako bi samo mirno stajala među drvećem kao da pokušava da se utopi u samu prirodu njihovog postojanja. Ovde ćemo jasno uočiti njenu težnju i potrebu da prevaziđe prirodu čoveka, da se uzdigne (kao što to možemo čitati u religijskim spisima o Isusu, Budi, Muhamedu), da se oboži i prestane da bude čovek. Ova linija tumačenja motiva smrti pokazuje nam da ona ne želi da se ubije samo iz protesta prema kolektivno nesvesnom, već iz potrebe da transcedentira u nešto više. Dakle, ona ne želi da prestane da živi, ona samo želi da prestane da živi kao mi.

„Kada je sve počelo da se raspada? – razmišlja In-he. Možda kada joj je sestra rekla da lišće raste iz njenog tela, korenje izrasta iz ruku i cveće buja iz prepona? Zato ih i toliko širi. I ruke i prepone. Ili kada je otac pred svima za večerom pokušao silom da joj strpa zalogaj mesa u usta? Ili je možda još mnogo pre, kada je Jong-He usnila taj strašni san, probudila se usred noći i odlučila da nikada više neće jesti životinje? Onda, kada je odlučila da postane vegetarijanka.

Na samom kraju videćete da ova bubašvaba nije otišla bez borbe, iako ni u jednom trenutku nećete dozvoljavati sebi da se identifikujete sa njom, identifikacija će na kraju biti neizbežna. Prema ovom delu, 2009. godine snimljen je film u režiji Vu-Seong Lima.

Meni, dok sam pisao ovo, sve vreme su odzvanjali stihovi iz Konstraktine pesme Žvake: Uzeću žvake da napravim balone – Da gledam kako pucaju – Kako pucaju – Kô ljudi pucaju, pucaju, puc, puc, puc, puc- Ne znam koja je godina -I što se krećem sporo -Šta kaže ova reč – ja, ti, mi, vi, oni -Onda uzmem pa trčim, opet sporo -Trčim, ne dostižem, ne kapiram, ne dostižem -Ovo nije život ovo je rat, rat, rat, rat – Kosmos je ravnodušan.  Iz tog razloga ostavljam vam ovaj prozorčić dole, da preslušate pesmu i dobro upitate sebe o ovoj novembarskoj preporuci. Da li ste spremni? Da li ste spremni možda da usnite san koji će sve promeniti? Kao kod Kafke, kao kod Džona Lenona, kao kod Jong –he.

---

---

Za Book Hub piše Marko Radulović