Aleksandar Stevanović, glumac – intervju

Noviji pristup proučavanju književnog teksta sve više tumači tekstove stavljajući ih u kontekst aktuelnog društvenog trenutka.  Za to je pogodna i romaneskna i dramska građa. Stiven Grinblat je novoistorijsko tumačenje književnih tekstova bazirao na tumačenju renesansne drame. Primena ove metode je više nego pogodna za tumačenje drame Afera nedužne Anabele, koju niška publika ima priliku da pogleda ovih dana u Narodnom pozorištu u Nišu. 

Predstava je nastala prema delu Velimira Lukića iz 1969. godine.  Još u vremenu kada je nastala pokrenula je pitanja slobode u tadašnjoj Jugoslaviji. Danas, ta pitanja potrebno je ponovo sagledati iz jednog novog ugla post tranzicionog perioda kroz koji je prošla naša zemlja. Dok sam gledao ovu predstavu, neumetno su mi se nametali Grinblatovi postulati i razmišljanja da li cena slobode može da dovede do moralnog posrnuća pojedinaca. Upravo, ovu tezu u postavci predstave istakao je reditelj Igor Pavlović u svom intervjuu za Južne vesti. 

Sticajem slučajnih okolnosti  imao sam priliku da porazgovaram sa mladim glumcem Aleksandrom Stevanovićem  i zamolim ga za intervju za magazin Book Hub, kako bi proučavaocima moderne teorijske analize teksta  okupljenih u magazinu Book Hub pribižili novoistorijsku teoriju oživljenu na sceni. U martu ovu predstavu možete pogledati  28. marta i 29. marta. Redakcija Book Huba vam je toplo preporučuje. 

Da li smatrate da tumačenje dramskog teksta kroz vizuru sagledavanja aktuelnog društvenog trenutka pomaže recepciji kod publike?

Smatram da su to samo „srećne okolnosti“, kako za autore u njihovom što maštovitijem tumačenju dramskog teksta, tako i za publiku u njenoj što široj i egzaktnijoj percepciji tog tumačenja. Značaj teksta „Afera nedužne Anabele“ je i u tome što se tokom i čitanja teksta i izvođenja naše predstave stiče utisak kao da je jutros pisan, uz prvu jutarnju kafu, za vreme jutarnjeg programa…

Kako ste doživeli saradnju sa rediteljem Igorom Pavlovićem? Da li ste kao glumac osetili da je transponovanje u aktuelni trenutak rediteljeva želja ili je to samo utisak koji publika doživljava?

Saradnju sam doživeo kao izazov. Bila mi je prvenstveno inspirativna, potom veoma prijatna i naposletku dragocena. Igorova, na momente abnormalna doza tolerancije, njegov smiren, učtiv i prijateljski nastup, prožet neodoljivom erudicijom i ogromnom strašću i ljubavlju prema poslu ne mogu a da ne isprovociraju glumca na rad do poslednjeg atoma kreativnosti.

Svevremena aktuelnost ovog dramskog teksta, na planu svetske društvene situacije, osetna je naravno i kod mene i kod publike. Na sreću, ili nesreću i teksta i publike.

Koji je bio vaš prvi utisak kada ste pročitali adaptaciju teksta? 

Radost usled kvaliteta teksta pomešana sa srećom zbog rada na njemu i bojazni kako li ću…

Tumačite lik ministra policije. Da li ste u osvetljavanju ovog lika koristili nešto što vam je poznato iz društvenog konteksta podneblja na kome ste odrasli?

Neminovno autor kreće od sebe, svog iskustva i ličnog osećaja za prirodnost i logiku. No, ovaj tekst potom glumca odvodi sve dalje dok ne dovrši krug predočavanja glumcu da se ne radi o konkretnim već univerzalnim likovima.

Takvim smo se likovima mi i bavili.

Koji su vam najupečatljiviji likovi u predstavi? Zbog čega? Kakva je bila saradnja sa ostalim kolegama? 

Sve likove su upečatljivima i osobenima kreirale moje kolege, sa kojima je saradnja bila neretko i u prijateljskom, čak rodbinskom tonu. Takav odnos tokom saradnje doprineo je da još više zavolimo i predstavu i atmosferu u kojoj se ona stvara i svako naredno njeno izvođenje.

Želim da istaknem, ovo je moj prvi profesionalni angažman nakon što sam diplomirao. Hvala svim kolegama i celoj ekipi što su me srdačno prihvatili, kao i na lepoj i produktivnoj saradnji.

Da li postoji neka anegdoda u vezi sa realizacijom predstave?

Anegdota ima, a stvaramo ih i dalje, tokom igranja predstave. Razmišljao sam podrobno i setio se jedne iz perioda realizacije koja je meni najupečatljivija, jer sam bio njen glavni akter.

Naime, za one koji nisu još uvek pogledali predstavu, na sceni stoji ogromna metalna konstrukcija koja je rasklopiva. Nakon jedne od proba neposredno pred premijeru, čak na dan premijere, ili dan ranije, poželeo sam da nešto novo probam u jednoj svojoj sceni kojom nisam bio zadovoljan.

Kako sam potpuno prevideo da scenografija iza mene nije sklopljena, a ja u toj sceni imam pad, propao sam kroz konstrukciju.

Svi prisutni pritrčali su, i pre no što su stigli da me išta pitaju krenuo sam da vičem iz rupe: „Dobro sam! Dobro sam! Dobro sam! Dobro sam!…“ I ponavljao to, sve dok mi reditelj nije rekao: „Reci još jednom i niko ti neće verovati.“

Bauljao sam neko vreme, jer sam se malo ugruvao, srećom, ostalo je na nivou anegdote.

Kako je to biti mladi glumac u Srbiji? Pred kojim izazovima ste se našli? Da li imate dovoljno prilika za iskazivanje svojih talenata?

Kada voliš onda je sve lakše, ali pitanje je koliko tu „lakoću“ čovek treba olako prihvatiti, jer skloni smo da zbog ljubavi zažmurimo, a ta namerna slabovidost dugoročno može dovesti do slepila.

Prvenstveno sam se našao pred ljudskim, moralnim izazovima, jer izazovnije mi je da kreiram dobro sebe, negoli ulogu. Prvo je stvar čovečnosti, a drugo talenta. Talenat, ukoliko postoji, on će se neminovno iskazati, a danas u trenutku hiperprodukcije prilika za iskazivanje ima, ali neizbežan je, čini mi se, i element sreće.

No, to još uvek, Bogu hvala, nisu toliko krupni izazovi poput onih pred koje staju likovi iz „Afere nedužne Anabele“.

Kako vidite pozorišnu scenu u Nišu? Da li se niška scena može uporediti sa scenom u prestonici?

Otkako aktivno pratim našu pozorišnu scenu, a to je najmanje nekih 15-ak godina, oduvek smo se imali i čime podičiti i šta iskritikovati, uostalom kao i svuda. Poredio ove dve scene ne bih, jer se prvenstveno kvantitativno razlikujemo, te ne bi bilo pošteno. Ukratko: svako svoje konje za trku ima.

Predstava „Afera nedužne Anabele“ svakako je i repertoarsko osveženje.

Bili ste student srpskog jezika i književnosti? Šta vas je nagnalo da promenite profesiju?

Da. I pre studija književnosti okušao sam se na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, ali nisam uspeo. Tokom studija pokušao sam još jednom na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici i te 2016. godine rekao sam pokušaću još ovaj put, pa šta bude. I bilo je, Bogu hvala. A motivisali su me prvenstveno ljubav, a potom savest i osećaj da neću biti miran i zadovoljan ukoliko bar ne dam sve od sebe. Nakon prijemnog ispita u Novom Sadu i Beogradu, usledio je sudbonosni prijemni ispit u Banjaluci. Bio bih strpljiviji, da sam znao šta me čeka na tamošnjoj Akademiji umjetnosti. Ali da nisam pokušavao četiri puta pre toga, pitanje je da li bih se obreo Banjaluci… I polaganje i pad su svojevrsni uspesi, svakako značajna škola, važna lekcija i samo jedan stepenik ka gore.

Da li je Akademsko pozorište u Nišu plodno tle za stvaranje nove generacije glumaca? Kako gledate na taj period vašeg života i koliko vam je to pomoglo u daljoj karijeri?

Da, oduvek je bilo i mislim da će uvek i biti. Vrlo je verovatno da se bez tog koraka u putovanju naposletku ne bih našao na studijama Glume. No, bez obzira, to je jedan veoma značajan, prepun lepih uspomena i period otpočinjanja mnogih dragih prijateljstava. Bogme, kada se osvrnem, i ozbiljnih i kvalitetnih glumačkih zadataka…

Ima li cenzure prilikom postavljanja reportora? Da li ste se susreli sa tim u dosadašnjoj karijeri?

Nisam se do sada susreo sa ozbiljnom cenzurom, ali smatram da mudre postavke ne iziskuju naročito cenzurisanje. Štaviše, nastupilo je vreme možda i prevelike, a veštačke slobode, u kojoj se čovek lako izgubi i zbuni. U takvoj atmosferi, kada je sve dozvoljeno, sve je i podjednako (ne)važno, te cenzura i nije nužno neophodna, što je, čini mi se, otežavajuća, a ne olakšavajuća okolnost za autora, umetnika…

Primera radi smatram da je značajan kvalitet drame „Afera nedužne Anabele“ i to što je veoma mudro napisana, te ne zahteva naročito cenzurisanje.

Da li mladi ljudi idu u pozorište?

Da, imam puno prijatelja, pa ih često pozivam i motivišem, te moje iskustvo kaže da idu. No, bez šale i objektivno govoreći, stičem utisak da su mladi sve više istinski zainteresovani za pozorište. Naravno, ne svi profili, jer to je jednostavno oduvek tako i verovatno će tako biti zauvek. Neprirodno je da svi vole sve, te imamo redovne, hronične posetioce i nekonzumente teatra među mladima.

Zbog čega smatrate da bi ovu predstavu trebalo da pogleda što više ljudi? 

Zbog toga što je predstava dobra.

Zbog toga što je Velimir Lukić tekst napisao pre 50 i više godina pišući aluzije o sistemu titoističke Jugoslavije i sve su sličnosti danas, toliko godina kasnije u drugoj zemlji, problem sistema koji se ugledao na sistem zemlje u kojoj su neistomišljenici slati na Goli otok, gde su knjige i filmovi zabranjivani, autori proganjani ukoliko se ne bi slagali sa zvaničnom politikom.

Ako je danas nešto slično, onda je to na našu nesreću .

Dobrodošli na predstavu „Afera nedužne Anabele“!

---

Razgovor vodio Marko Radulović