Psi koji trče unazad – Zbirka pesama Marka Đorđevića

Psi koji trče unazad Marka Đorđevića u izdanju Književne radionice Rašić hrabar je poduhvat autora koji kroz nežni lirizam popunjava drugačiju vrstu porodičnog albuma. 

Pesnik se ne plaši raslojavanja ličnog i intimnog. U zbirci koja se tematski prvenstveno bazira na familijarnim odnosima, kroz motive i izraze važne za našu tradiciju, narodnu, ali i porodičnu, poput snohvatica, uspavanki, kolopleta, belega, testa za pogače, krsne slave, praga kuće, predratnih regala i babine vitrine, on dosledno i do kraja sprovodi izmeštanje naučenog u savremeni kontekst, poručujući da onoliko koliko tradicija počiva u nama, počivamo i mi u tradiciji i krojimo onu buduću. 

Zbirku od preko četrdeset pesama otvara Ikarov pad, a zatvara Sto sa pogledom na more – očigledna zdravica.

Za očeve

Što krišom o rukav brišu suze,

Kad pominju sinove.

Za mene,

Koji sanjam kako tonem,

Dok poljem psi trče unazad. 

Zdravica, setna, utešna. U kojoj lirski pripovedač sanja kako tone. I to kod Đorđevića ne znači potonuti nužno loše. Ne samo kao Ikar – u more. Već u more na koje gleda sto iz naslova pesme. U početak. U sebe i prasebe. Trčati unazad kroz sećanja. Upravo ta kružna struktura upućuje na na potrebu stalnog vrtenja oko sopstvene ose, dira u čitalačke nervature i tera na introspekciju. 

Da se sve vrti oko vrtenja pokazuje i dizajn korica. Bilo da ih shvatite kao godove na drvetu ili koncentrične krugove koji nastaju kada se baci kamenčić u vodu (možda i porodične krugove) dobijate isti rezultat. Zajedničko središte. Nas. Kao individue koje stoje u nasleđenim porodičnim pričama. I trude se da steknu one samo sebi svojstvene. 

Moje lice, porodična grobnica – kaže pesnik u Slučajnom pronalasku mrtvih tela u živom čoveku. To lice nalazi se u neprekidnom metonu, predsnu, međuprostoru, lapsusu vremena. Uvek negde između. Prošlosti i sebe. Mrtvih i života. I sve to čini bez patetike i neopravdane romantizacije. Na jednom od mesta, čak, na scenu izvlači apsurd i oštri humor:

Rođaci na groblju

Igraju kolo za dušu

Lirski subjekti putuju. Odlaze i vraćaju se. Nalaze u stalnom kretanju ili na putu ka porodičnoj kući, najprometnijem aerodromu na svetu, ili izmešteni iz svog celoživotnog prostora, kao baba koju dovode u veliki grad: 

Nalakti se na prozor

I kao ovde broji 

Mesta za parkiranje.

Umesto noćnih ptica

Uspavljuju je kapljice sa klima uređaja.

Pored porodičnih odnosa, koji čine okosnicu ove zbirke, Marko Đorđević bavi i temom smrti na topao i mekan način uspostavljajući nove netradicionalne estetske kriterijume.

Pitam se pre sna 

Na koga od nas otac prvo pomisli 

Kada mrtva ptica padne u reku?

Smrt je neomeđena prostorom i vremenom. Ona se kod ovog autora ume probuditi u svakodnevnim dečjim aktivnostima – crtanju ptica na plavim tapetama, igranju žmurki, čime nam lirski subjekt na veoma promućuran način ukazuje na njenu stalnost i prisutnost od samog rođenja.

No, iz gorenavedenih stihova, vidimo još dva od stalnih motiva korišćenih u ovoj zbirci. Vodu i ptice. Motiv vode, reku, okean, more, pesnik često koristi ili umesto scenske postavke za pesničke slike, ili, kao u pesmi Prekoookeanski koloplet, kao višestruku metaforu: 

Svako je isplivao

Na svojoj strani okeana

Ptice se pominju na više mesta u ovoj zbirci. I najbolje je ostaviti čitaocu da ih sve pronađe. Ptice su važan motiv izrazite snage. To od nas ne krije ni pripovedač: 

Samo me još ptice 

Trgnu iz sna
Na našoj pozornici prošlost se svakodnevno umiva.

U zbirci Marka Đorđevića, ona je deo kolekcije sjajnih stihova. Zajedno sa ovostranim i onostranim psima počiva u bakinoj staklenoj vitrini i podseća na to da smo mi lozinka svojih porodica. Podseća na utehu koja ima moć da razbije mirnu vodu. Uči nas tome da i kada skočimo sa porodičnog stabla i iverje nekako uvek ostane u našim cipelama, nastavimo sa kretanjem. Dok vetar zasmejava drveće.