Blago cara Radovana, Jovan Dučić

Proučavaoci Dučićevog književnog opusa ističu više tematskih oblasti kojima se pesnik bavio. Jovan Skerlić tvrdi da je Dučićeva poetika, poetika velikih tema. “Kod Dučića se stalno oseća napor da bude na visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na način velikog pesnika.”    I Miodrag Pavlović se slaže sa ovim tvrdnjama: “Spisak Dučićevih preokupacija je širok, on se obraćao svim osnovnim pesničkim temama, no nije ih varirao u posebnim pojavnim oblicima: o ženi je pisao kao o Ženi, o ljubavi kao o Ljubavi, o prirodi kao o Prirodi.” 

Pa hajde da se podsetimo šta je Dučić pisao o velikim temama, pre svega o Ženi!

O ženama u Blagu cara Radovana

Za razliku od svetski poznate Stendalove rasprave O ljubavi (koja je objavljena 1822. godine), gde se o ljubavi i ženi govori analitično, gotovo naučnim stilom, sa svim etapama rađanja jedne ljubavi (divljenje, nejasne želje, nade, kristalizacija, sumnje), Jovan Dučić je u svojim esejima o ženi i ljubavi mnogo uopšteniji. Dučić ne opisuje konkretne slučajeve, on izdvaja ljubav kao načelo na kojem počiva svet: ona izjednačava sve ljude, koji su u svemu ostalom nejednaki.

O ženi kao inspiraciji izrečeno je mnogo misli. “Ljubav je glavni izvor inspiracije i akcije pesnikove, jer je ljubav i glavni motiv njegovog života. Sve što znamo o ljubavi, znamo od pesnika.”  “Žena je oduvek, neosporno, i najveći podstrek ljudskog uma i ljudske energije. Ona je inspirator kao Bog i priroda, mada sama nije tvorac. […] Bez velikih inspiratorki ništa nije veliko urađeno; a sve što su one same uradile, nije otišlo dalje od osrednjosti.”  “Žena vredi samo onoliko koliko inspiriše čoveka, bilo velikog artistu ili malog borca u životu.”  “Žena stoji u zenitu naše misli i akcije, i njoj se duguju sve lepote i veličine ljudskog genija.” 

Zanimljivo je kako je dvadeseti vek vrlo brzo demantovao ovakve Dučićeve isključive stavove o ženi kao ukrasu i inspiraciji, bez stvaralačkog potencijala.

Odnos čoveka i žene predstavljen je kao večita borba između dva suprotna pola. Ljubav je stalni izazov, ona nije mesto odmora, već mesto neprestanog kretanja, rata, sukoba. Samo je jedan dokaz ljubavi: dubina odnosa i snaga onih koji se vole.

“Između žene i velikog čoveka postoji prirodni antagonizam, zbog čega su veliki ljudi ili izbegavali superiornije žene, ili imali s njima samo nesrećne doživljaje.“

 “Žena gleda u čoveku protivnika i tirana, i onda kad ga najvećma voli; zato nikad ne gubi iz vida njegove slabosti, kojima se u toj borbi ona služi većma nego svojom snagom.” 

“Čovek i žena su ne samo dva različna, nego i dva potpuno neprijateljska spola. Dokaz, što se sve među njima rešava borbom.”

“Da vas žena voli ženski, morate s njom postupati muški.” 

“Cela borba žene sa čovekom jeste u tome što žena hoće samo da sačuva lični integritet; ako je dobra, da ostane dobra; ako je rđava da ostane rđava, ako vas ne voli, da vas iskoristi; a ako vas voli, da nam se dadne i da se za vas žrtvuje.”

Veoma zanimljive, ali i pomalo gorke su Dučićeve misli o ženi kao slabijoj prirodi. Uglavnom su tvrdnje uopštene, a ne retko i protivurečne.

“Žena je bez principa i bez merila; bez jednog stalnog i uravnoteženog stanja, često bolesna i poluluda, svagda nestalna i prevrtljiva. Sve ovo, i kad je mnogo bolja od nas.” 

Žena je kod Dučića površna jer “ne zna šta je to opšti život, ni opšta sreća, ni opšti ideal; sve meri po sebi i prema svojim potrebama.”  Veliki upitnik bi trebalo da stoji i uz izjavu da: “Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje; darovite smatraju za polumahnite.” 

“Žena ne shvaća platonska stanja duha i tela; jer mladost ima sve svoje zakone u krvi. Žena je najpre spol, pa onda čovečije biće.”  A zatim, da bi ublažio ovako jake i neopravdane izjave, dodaje: “Ali i čovek tako isto.” Nešto kasnije ove se misli dopunjuju: “Platonska ljubav je samo ljubav čovekova.”  Nisu retke ni tvrdnje (a njih zaista ima dosta) da žena i religija nikako ne idu zajedno jer priroda žene ne zna za ideale, da je žena sva od ovoga sveta, da nije duhovno biće već pravi epikurejac. I sasvim u skladu sa tim: “Nemaju ni za što pravog interesa, a najmanje za umetnost.“

I žena je čovek?

Dučićeve misli o ljubavi i ženi, često u aforističnom obliku upotrebljene kao poente u njegovim pesmama i esejima, deluju kao naivno, patetično iskazivanje opštih mesta. Dučić kaže da je žena u ljubavi uvek dete ili divljak i da uvek mora imati nekog koga će mučiti. Žena je, bez imalo inventivnosti, definisana kao biće koje živi od laži, licemerja i laskanja. “Žene su češće bolesne nego rđave; niko ne zna koliko su one često neodgovorne za mnoga zla koja čine.”

U pogledu karaktera Dučić je žene podelio na supruge, ljubavnice i majke. “Žena ima dve svoje misije na zemlji: da bude supruga i da bude majka. Ona je od prirode stvorena da bude majka, a samo je ljudskim zakonima naterana da bude supruga.”  Dučićeva žena je najviša u svojim bespolnim ljubavima, u ulozi majke, sestre ili kćeri. Čak ni istinski ženskog prijateljstva i ljubavi nema.

Žena prema drugoj ženi je takođe u svojevrsnom ratu. “Žena oprašta čoveku sve pogreške prema njoj, ali ne oprašta ni najbolju stvar učinjenu zbog druge žene.”

“Žena voli većma lepotu nego vrlinu; ali žena voli samo svoju lepotu. Tuđa lepota joj izaziva zlu krv, kao tuđ novac i tuđ nakit.” 

Savremenoj ženi najsličnija je Francuskinja, o kojoj Dučić govori: “Francuskinja je danas najpotpunija žena u njenoj ljubavi za čoveka. Ona od prirode ima, i sobom donosi čoveku: konverzaciju, graciju, zabavnost, iskrenost, intelektualnost, moralni interes, utehu, ljubav, hrabrost, ženskost, rasnost. I kad nema polovinu ovog, ostaje ipak druga polovina koja je čini superiornijom od svih drugih savremenih žena. Francuskinja je jedina žena koja može da bude učena bez straha da postane muškobanja. Ona je čoveku najbolja ljubavnica i drug i saradnik, i kad nije supruga. Ona je jedina koja ima ideju o čoveku s kim razgovara.”

Dučić je pisao pronicljivo i zanimljivo, neki put neverovatno sugestivno. Njegova erudicija je bila funkcionalna, u službi piščevog ubeđenja i stila. Međutim, ponekad tako pogrešna. Jer, ono što gospodin Dučić nije uzimao u obzir – i žena je čovek.