Da li je majka mrtva je drugo delo norveške spisateljice Vigdis Jurt prevedeno na srpski jezik (godine 2022., izdavačka kuća Štrik je objavila roman Nasleđe). Jurt iza sebe ima četiri decenije dugu književnu karijeru i smatraju je jednom od najpopularnijih i najzanimljivijih savremenih pisaca za decu i odrasle u Norveškoj. Njena dela su prevedena na trideset jezika, a roman Nasleđe je usled teme koju obrađuje i spekulacija da je zasnovan na autobiografskim motivima, pokrenuo mnoge kontroverze. Ukoliko je za spekulacije bar donekle zaslužna naracija u prvom licu i snažan utisak lične, autentične priče kojoj verujemo, što je slučaj i sa romanom Da li je majka mrtva, onda takav utisak u bitnoj meri moramo pripisati stilu pisanja Vigdis Jurt. Njen stil je veoma precizan, bez suvišnih ukrasa, na mahove odiše ironijom i sarkazmom, ali je i poetičan. Ovakve suptilne stilske karakteristike očuvane su u srpskom prevodu zahvaljujući osećaju za jezik i dobrom razumevanjem romana od strane prevodioca Radoša Kosovića
Ponovno svedočenje da je svaki čovjek uvijek na gubitku
Ima li onaj ko piše moralno pravo na eksploatisanje tuđih priča?
Ovo pitanje je, po sopstvenom priznanju, morilo i Kristiana Novaka, hrvatskog autora čiji je novi roman nedavno izdala izdavačka kuća OceanMore iz Zagreba, dok je u Srbiji pisac zadržao starog izdavača – Književnu radionicu Rašić.
Novak se u svojim romanima (jedino njegov prvenac – Obješeni, nažalost nisam imala priliku da pročitam) bavi upravo temama koje su ga dovodile u pomenutu dilemu – Črna mati zemla je bazirana na autobiografskim motivima, dok je najnovije delo, Slučaj vlastite pogibelji, inspirisano istinitim događajem.
Šta se jede pod cirkuskom šatrom sveta – sve ono što smo svarili, a nikako nismo smeli
Roman Zašto se dete kuva u palenti, mahom je, ako ne i sasvim, zasnovan na autobiografskim elementima švajcarske spisateljice rumunskog porekla, Aglaje Veteranji, koja je sa porodicom izbegla iz Čaušeskuove Rumunije. Pored tematike koja je intrigantna, velika i važna, struktura romana i stil pisanja su nekonvencionalni, gotovo eksperimentalni. Rečenice su jednostavne i nepretenciozne, a opet poetične i, usudila bih se reći, filozofske. Tekst i vizuelno odskače od uobičajenog – pisan je u fragmentima, neki delovi su naglašeni, a dosta beline i praznog prostora asocira na sve ono neizrečeno u ovoj strašnoj priči.