Da li je majka mrtva, Vigdis Jurt
Štrik, 2024. Beograd
Da li je majka mrtva je drugo delo norveške spisateljice Vigdis Jurt prevedeno na srpski jezik (godine 2022., izdavačka kuća Štrik je objavila roman Nasleđe). Jurt iza sebe ima četiri decenije dugu književnu karijeru i smatraju je jednom od najpopularnijih i najzanimljivijih savremenih pisaca za decu i odrasle u Norveškoj. Njena dela su prevedena na trideset jezika, a roman Nasleđe je usled teme koju obrađuje i spekulacija da je zasnovan na autobiografskim motivima, pokrenuo mnoge kontroverze. Ukoliko je za spekulacije bar donekle zaslužna naracija u prvom licu i snažan utisak lične, autentične priče kojoj verujemo, što je slučaj i sa romanom Da li je majka mrtva, onda takav utisak u bitnoj meri moramo pripisati stilu pisanja Vigdis Jurt. Njen stil je veoma precizan, bez suvišnih ukrasa, na mahove odiše ironijom i sarkazmom, ali je i poetičan. Ovakve suptilne stilske karakteristike očuvane su u srpskom prevodu zahvaljujući osećaju za jezik i dobrom razumevanjem romana od strane prevodioca Radoša Kosovića.
Johana Hauk, glavna junakinja romana, odrasla je u dobrostojećoj i veoma patrijahalnoj porodici. Centralna figura zajednice oko koje orbitiraju majka i dve sestre je otac. O njemu nema previše informacija niti se često pominje, ali njegova senka obavija majku i sestre i njihove odnose. Simbolično, autorka mu je dodelila zanimanje advokata – onog koji sudi i presuđuje, uspostavljala pravila. Do svojih ranih dvadesetih godina, Johana pokušava da ispuni očekivanja porodice, upisuje fakultet koji ne želi, planira udaju za momka kog porodica odobrava, ali u poslednjem momentu, ne želeći da izneveri sebe, napušta sve i sa Markom, učiteljem iz večernje umetničke škole, odlazi u Ameriku. Tamo započinje novi život i svoju slikarsku karijeru. Odnosi sa porodicom postaju zategnuti, a onda i ozbiljno narušeni kada na jednoj njenoj izložbi bude predstavljen triptih slika u kojima se porodica (majka pre svega) pronalazi. Konačno odbacivanje od strane sestre i majke, protagoniskinja romana doživljava posle nepojavljivanja na očevoj sahrani. Više od tri decenije nakon odlaska, svetski priznata slikarka Johana, udovica, majka i baka, vraća se u rodni grad kako bi napravila retrospektivnu izložbu svojih dela. Povrh toga, vraća se kako bi nakon godina tišine pokušala da uspostavi kontakt sa majkom.
Tako počinje ova priča, upravo snažnim iracionalnim porivom šezdesetogodišnje glavne junakinje da ostvari razgovor za koji joj iskustvo i razum govore da je nemoguć. U narednih trista šezdeset strana pratimo tok svesti protagonistkinje u kom ona, konstantno odbijana sa druge strane, opsesivno pokušava da otkrije uzrok i smisao svog poriva.
MAJKA JE OGLEDALO U KOJEM ĆERKA VIDI SVOJU BUDUĆNOST, A ĆERKA JE OGLEDALO U KOJEM MAJKA VIDI SVOJE IZGUBLJENO JA
Vladar (iz senke) u ovoj priči je otac, ali mistična figura za Johanu i predmet svih njenih težnji je – majka. Ne samo zato što je to po prirodi stvari uslovljeno (potičemo iz majke, isprva od nje zavisimo, oblikujemo se u odnosu na nju), već zato što Johana u svojoj majci prepoznaje nešto suštinski njima dvema zajedničko. U njenoj dugoj riđoj kosi (vatra iz Hamara) najčešće skupljenoj u punđu ili pletenicu vidi sputanu životnu strast. Majka, iako ne sme pred ocem da govori pohvalno o Johaninom slikarskom talentu budući da je to nešto posve nepraktično i beskorisno, u jednom periodu svoju stariju ćerku zbog tog talenta naziva posebnom devojčicom. U njoj vidi sebe, jer je i ona kao mala lepo crtala. Johana sa druge strane, oduvek oseća da ima nečeg suštinski lažnog u majčinom ponašanju; nju obuzimaju nemoć i očaj zbog majčine očiglednje patnje, a ravnodušnog ponašanja, nemoći da se odupre očevim stegama, konformizma i sposobnosti da odbaci svaku neprijatnost, a time i svoje autentične porive. Johana u nekoliko navrata biva svedok onoga što majka vešto skriva od svih (kasnije i od sebe same) – bunta, očaja, osećaja zarobljenosti kog želi da se oslobodi ali ne uspeva, pa zatim i kukavičluka budući da nema hrabrosti da stane iza svojih malih pobuna, već za jednu takvu optužuje Johanu. I dok devojčica i tada, kao i u odraslom dobu, obožava upravo tu ranjivu majku jer u njoj vidi svog saveznika, autentičnu osobu za koju još uvek ima nade, majka baš u momentima gde biva viđena gradi debelu ljušturu oko svog suštinskog ja, kao i neprobojni zid između sebe i Johane. Ljudi zaziru od onih koji prepoznaju u njima ono što sami ne žele da prikažu, čemu se opiru i čega se stide, a Johana će se zauvek pitati u kom je momentu majka prestala da oseća naklonost i razumevanje prema njoj – kada je u potpunosti postala očeva?
Prateći Johanin tok svesti pri pokušajima da uspostavi kontakt sa majkom primećujemo da je dominantno osećanje koje je preplavljuje – stid i griža savesti. Iako se ni u jednom momentu ne kaje zbog svojih životnih odluka, naprotiv, smatra da su bile nužne, ispravne i jedine moguće, osećaj srama je nikad ne napušta.
Dete čak i kada odraste, a posebno dete kom nije pruženo potrebno razumevanje od strane onih od kojih je poteklo, zauvek u sebi nosi prazninu. Dete uvek pokušava da se odredi u odnosu na roditelje, uvek treba utočište u korenju iz kojih je izniklo i ukoliko odabere svestan život, kao što je odabrala Johana, ono će uspeti glavom da razume nemogućnost ostvarenja tih potreba, ali srce je ono koje će zauvek ostati uskraćeno za takvo razumevanje. Sloboda dobijena zbacivanjem stega (u ovom slučaju majke) sa leđa, nikada ne dolazi bez krivice.
DRAMA BEZ KATARZE
Usled onemogućavanog susreta, Johana majku izmišlja rečima. Ona je duboko (samo)analitična i konstantno pokušava da objasni sebe, majku, njihov odnos i sve što je dovelo do istog. Ta objašnjenja su često jedna drugim protivrečna, kao što su i Johanine želje kontradiktorne – ona istovremeno želi da majka nije izmučena životom, ali i da na neki način jeste tugom zbog nemanja kontakta sa Johanom. U najdramatičnijem momentu romana, protagonistkinja postaje svesna da joj potreba za prihvatanjem i razumevanjem neće biti ispunjena, da je sva njena potraga za spoznajom uzaludna, kao i da majka ne želi ono za čim je ćerka bila uverena da podsvesno vapi – spasenje. Ipak, ne zaustavlja se i ide i do nasilnog prelaska majčinih granica stremeći da opravda sopstvena sećanja, da dobije dokaze i potvrdu za ono što smatra da je bilo klica razdora između nje i majke, da dokaže da nema uvrnut i bolestan mozak. Najzad, nada se da će joj to doneti kakvo takvo razrešenje i mir, kao i konačno razumevanje zbog kog će eventualno moći da oprosti majci što nikada nije prestala da je napušta.
Metod kojim se autorka vodi u ovom romanu je bezmalo dramski – tekst je podeljen u kraće celine koje nam omogućavaju da bez umaranja (naprotiv!) pratimo poprilično kompleksan, iscrpan i bolan tok svesti junakinje i radnju koja kako vreme odmiče biva sve dramatičnija da bi na kraju kulminirala. Kao i u romanu Nasleđe, Jurt se i u knjizi Da li je majka mrtva služi repeticijom, koja se ovde ogleda u veoma čestom, ponegde gotovo hipnotičkom ponavljanju reči majka. Junakinja majku nikada ne oslovljava imenom, ona maltene zaboravlja da ga majka ima, kao što u nekom momentu diskursa sa samom sobom iznenađeno zaključuje da je i majka imala detinjstvo. Junakinja svoju majku posmatra kao distanciranu i mitski predimenzioniranu priliku, gde se slika o njoj katkad rasprsne pred stvarnošću (Majka nije bila jaka, iako je bila moćna u meni?). Ponavljanjem reči majka, junakinja potvrđuje da dete teško istu sagledava u nekoj drugoj ulozi osim u ovoj. Prizvuk pomenutog termina u romanu nekad je molećiv, čak očajnički, kao da Johana u zamišljenim dijalozima majku podseća na tu svoju ulogu i odgovornost, a nekada pojam odiše ironijom i sarkazmom jer njena majka svojim (ne)delanjem nije zaslužila takvu titulu.
Roman obiluje opisima skandinavske prirode, neretko mračne i hladne i u potpunosti kompatibilne sa prirodom odnosa junaka knjige. U prirodi protagoniskinja traži i preko potrebnu stabilnost i uzemljenje koje ne može da ostvari u odnosu sa majkom.
Visoko nebo, sveže noći, miris korenja i lišća i šuškanje tetreba ruževca, svetlucava paučina na suncu, svet mirno počiva, čini se da potičem iz zemlje, ne iz majke.
CENA KOMFORA I CENA SLOBODE U RALJAMA PATRIJARHATA
Prateći tok radnje i bolna preispitivanja junakinje, nije teško osuditi njenu majku zbog malograđanskog odnosa prema životu, Johaninoj umetnosti, ali pre svega zbog pasivno-agresivnog odbacivanja sopstvenog deteta. Međutim, samo ovakvo jednodimenzionalno posmatranje bilo bi ne samo pogrešno, već i nepravedno. Tumačiti ličnost Johanine majke, sestre Rut, Johane, uopšte ženskih likova i njihovih međusobnih relacija van konteksta tvrdokornog patrijarhata u kom su smeštene, neprecizno je i nepošteno. Johanina majka nije imala srećno detinjstvo, nije odrastala s roditeljima niti su njene želje i potrebe ikada uvažavane. Udala se mlada za dobru priliku, ekonomski je (a time značajno i na svaki drugi način) zavisila od muža. Njen pokušaj da se oslobodi, najsurovije je sprečen. Praktično i sama još uvek dete, u svojim ranim dvadesetim godinama postala je majka, a tada dete postaje teret, dete postaje nemoguć izazov, jer kako da nosiš taj teret, dete, kad ne možeš da nosiš ni dete koje si bila, koje svima nama živi u telu, a pogotovo onom ko je majku izgubio tako rano da je se jedva seća… Konačno, u Johani majka vidi onu sebe kakvu je želela, ali nije mogla da iznese.
Da bi u datim okolnostima preživele, majka i ćerka razvijaju različite mehanizme. Umetnost za Johanu nije samo nužnost i najdublji unutrašnji poriv, već borba za goli život. Ona je morala da napusti sve i ode preko okeana, jer je samo distanca od onoga što je određuje i sputava mogla da je oslobodi i približi sebi. Kao i za Gregeša Verlea, glavnog protagonistu Ibzenove drame Divlja patka (koja je važna referentna tačka romana) i za Johanu samo u potpunoj istini ma kakva ona bila, život može biti smislen, slobodan i na kraju srećan. Srećan u aristotelovskom smislu eudaimonie koja ne leži u zadovoljstvu, užitku, materijalnim dobrima i afirmativnoj slici u javnosti, koja se ne ogleda dakle u formalnosti, već u potpunom aktiviranju čovekove suštine i autentičnosti.
Majka, sa druge strane, zarad sopstvenog opstanka razvija sisteme odbrane poput gušenja svoje prirode, samoobmane i usvajanja muževljevih životnih postulata. Kako to obično biva, ona koja je surovošću patrijarhata najviše pogođena, postaje njegova najveća perjanica. Johanina umetnost je skandalizovala porodicu, posebno majku koja se u istoj prepoznala i strah od toga šta će reći drugi joj ne dozvoljava da umetnost percepira kao nešto univerzalno.
istinitost dela ne počiva u njegovom odnosu prema takozvanoj stvarnosti, već u načinu na koji deluje na posmatrača
Konačno, kako je nakon sporne izložbe razmišljala i o samoubistvu, potpuno isključenje ćerke iz sopstvenog života vidi kao jedini način opstanka. Majka bira mržnju prema ćerci nasuprot istine koja boli. Johana sasvim suprotno, neumorno polemiše protiv svakog ko se grčevito drži svoje mržnje, ko se ne usuđuje da napusti mržnju da ne bi osetio bol.
Roman višeznačnog naslova – Da li je majka mrtva – suštinski ističe dve veoma važne teme. Jedna je češće razmatrana i to je pitanje percepcije umetnosti i njene moralnosti. U tradicionalnim društvenim konstelacijama sloboda je, posebno ženska i umetnička, iluzorna kategorija čije osvajanje je retko i dolazi sa velikom cenom. Druga tema romana je odnos još uvek nedovoljno obrađivan u književnosti – onaj između majke i kćeri. Za razliku od romana Daljine, mađarske spisateljice Magde Sabo, gde je centralna tema takođe pomenuta veza, u ovoj knjizi problem nije generacijski jaz i međusobno nerazumevanje uprkos dobrim namerama. Ovde se radi o dve ženske osobe sličnog duha, sličnih unutrašnjih poriva, o majci i ćerci koje se suštinski veoma dobro razumeju, ali koje je društveni sistem u kom obitavaju oblikovao na sasvim drugačije načine čineći njihov odnos ne samo nemogućim, već i u velikoj meri razornim. Na samom kraju romana junakinja kaže – Majka je mrtva u meni, ali ponekad se pomakne. Obe pomenute teme, odnos majke i ćerke, mogućnost umetnosti i sa njima neraskidivo pitanje slobode, moraju se posmatrati samo pod plaštom patrijarhata koji ih boji, koji im sudi, koji i ako biva nadigran, za sobom ostavlja žrtve, amputirane delove duše i fantomsku bol.