Zašto se dete kuva u palenti, Aglaja Veteranji
Roman Zašto se dete kuva u palenti, mahom je, ako ne i sasvim, zasnovan na autobiografskim elementima švajcarske spisateljice rumunskog porekla, Aglaje Veteranji, koja je sa porodicom izbegla iz Čaušeskuove Rumunije. Pored tematike koja je intrigantna, velika i važna, struktura romana i stil pisanja su nekonvencionalni, gotovo eksperimentalni. Rečenice su jednostavne i nepretenciozne, a opet poetične i, usudila bih se reći, filozofske. Tekst i vizuelno odskače od uobičajenog – pisan je u fragmentima, neki delovi su naglašeni, a dosta beline i praznog prostora asocira na sve ono neizrečeno u ovoj strašnoj priči.
Radnja prati dvanaestogodišnju devojčicu (naratorku) koja sa ocem, majkom, polusestrom i tetkom, beži iz rodne zemlje pod diktatorskim represivnim režimom. Otac je pedofil, sa incestuoznim preferencijama, a majka psihički nestabilna i sklona alkoholu. Kao cirkuski umetnici, oni putuju svetom i na nastupima izvode bizarne tačke, a unutar svoje prikolice kriju još bizarnije i strašnije tajne.
Dok je porodica u stalnom pokretu, jedina konstantna stvar u životu protagonistkinje je strah od smrti majke (Sanjam kako majka umire. Ostavlja mi kutiju s njenim otkucajima srca.) Kako bi iz dana u dan uspevala da preživi taj strah, posebno u trenucima kada njena majka izvodi veoma rizičnu cirkusku tačku, sestra joj priča priču o detetu koje se kuva u palenti. Ta priča je svakim novim pričanjem sve mučnija i uspeva nakratko da potisne njen osnovni strah.
Palenta je takođe, i omiljeno jelo glavne junakinje i njena asocijacija na dom, što simboliku čini još beznadežnijom – dete u najgorim mukama umire sporom smrću u paklu sopstvenog doma i detinjstva. Roditeljske figure, za nju su izvor straha i ljubavi koja nije postavljena na zdravim osnovama, koja se možda tako ne može ni nazvati. U njima, devojčica ne pronalazi sigurnost, ona život vidi kao cirkusku tačku svoje majke u kojoj pad vreba svakog trena (Da li prilikom pada već umreš od straha?). Spasenje koje očajnički traži, ne pronalazi ni u bogu, koji je uvek veoma gladan, jede palentu i čiji je pomoćnik đavo, koji živi u paklu koji je vreo kao palenta.
Postoje samo detinjstvo i smrt. I ništa drugo između, kaže Gospodinovljev Gaustin. Perspektiva koju stičemo u detinjstvu, teško je iskorenjiva – onom kog plaši svet u kom odrasta, i doživljaj spoljnjeg najverovatnije će biti beznadežan. Od te činjenice, tragičniji je čak paradoks da u spasenju za kojim traga, sve i da je ostvarivo, uglavnom ne uspeva da se snađe, jer na takav život nije naučen. Za tog pojedinca tuga i beznađe su emocije u kojima se oseća kao kod kuće, jedini pravi dom. Verujem da je upravo takav bio dom autorke i zato, iako čitav roman obiluje aforizmima o životu i svetu koji su podjednako arhetipski koliko su zastrašujući, priznanje glavne junakinje koje me je najviše uzdrmalo i u kom je sažeta sva tragika nesrećnog detinjstva glasi (naizgled jednostavno) – Ne podnosim razdraganost.
Zamišljam Aglaju Veteranji kako piše.
Zamišljam praznu, sablasno tihu i mračnu cirkusku pozornicu u čijem je središtu sto sa malom stonom lampom i belim papirom. Nad njim nadvijena, sedi dvanaestogodišnja devojčica zarobljena u telu odrasle žene, u nameri da zapiše svoju priču.
Razmišljam koji su motivi Veteranji naveli da piše, koji su uopšte mogući unutrašnji motivi koji nagone na pisanje.
Uverenje da smo ovde da bismo zabeležili viđeno i doživljeno? Pokušaj da, osamljivanjem radi pisanja, prevaziđemo esencijalni osećaj usamljenosti? Želja da traumatično i bolno transformišemo u neki oblik lepog i nada da će nam pisanje biti svojevrsna terapija? Verujem kako su Aglaju Veteranji ka papiru vukli svi ovi motivi sjedinjeni sa preuzetom majčinom željom da napiše našu životnu priču. Ali najviše od svega, njeno pisanje vidim kao – poziv upomoć. Poziv koji se ne odnosi samo na lično spasenje, već koje jednu specifičnu sudbinu transformiše u univerzalnu, meta-priču u čijoj srži je ono čemu nikako kao ljudska bića ne uspevamo da se odupremo – beznadežnost i imanentno zlo.
Dok ovo pišem, po glavi mi se još vrzmaju i misli dvaju autora. Prva je Heseova iz Demijan-a – Ptica se probija iz jajeta. Jaje je svet. Ko hoće da bude rođen, mora da razori jedan svet. Na drugu sam naišla u autobiografiji Tove Ditlevsen (Kopenhaška triologija – Detinjstvo) – Detinjstvo je dugo i uzano poput kovčega i niko se ne može sam iskobeljati iz njega.
Čini mi se da je Aglaja Veteranji u svom kratkom životu, istinski nastojala da razori svet svog odrastanja i bude iznova rođena; da je svojski pokušavala da se iskobelja iz tog dugog i uzanog kovčega. I mada nije uspela, samo iz tih pokušaja za sobom je ostavila nešto neprocenjivo. Tove je još rekla i da nas samo smrt može spasiti od detinjstva, pa je zato zamišljamo kao srdačnog anđela u belom koji će nam jedne noći poljubiti kapke tako da se više nikad ne otvore. Verujem da je Aglaja Veteranji srdačnog anđela u belom potražila i pronašla jednog februarskog dana na dnu ciriškog jezera. Njene se oči ponovo neće otvoriti, ali njena priča ostaje kao opomena čovečanstvu da svoje oči pred zlom više nikad ne zatvori.
Za Book Hub piše: Marija Kostić