Kristian Novak, Slučaj vlastite pogibelji

Ima li onaj ko piše moralno pravo na eksploatisanje tuđih priča?

Ovo pitanje je, po sopstvenom priznanju, morilo i Kristiana Novaka, hrvatskog autora čiji je novi roman nedavno izdala izdavačka kuća OceanMore iz Zagreba, dok je u Srbiji pisac zadržao starog izdavača – Književnu radionicu Rašić.

Novak se u svojim romanima (jedino njegov prvenac – Obješeni, nažalost nisam imala priliku da pročitam) bavi upravo temama koje su ga dovodile u pomenutu dilemu – Črna mati zemla je bazirana na autobiografskim motivima, dok je najnovije delo, Slučaj vlastite pogibelji, inspirisano istinitim događajem.

U njemu, autor uspeva da zadrži svoju prepoznatljivu posvećenost istraživačkom delu stvaralačkog procesa, te veoma uverljivo, detaljno i precizno obrađuje problematiku i specifične, važne teme kojima se bavi. Takođe, ostaje dosledan činjenici da jezik igra veoma važnu ulogu u njegovom stvaralaštvu i kombinuje dva hrvatska narečja: štokavski, razumljiv svim poznavaocima srpsko-hrvatskog jezika koji koristi u segmentima gde je bitno predočiti činjenice, voditi glavni tok radnje i zaplete i kajkavski, ne uvek sasvim jasan (svima), ali koji donosi duh međimurskog kraja i u samo štivo tka izrazito snažnu, emotivnu dimenziju. Umeće preplitanja različitih priča i perspektiva koje delu daju osobenu dinamiku, dubinu i višeslojnost, velike mudrosti izrečene jednostavnim, nepretencioznim jezikom, kao i upečatljivi ženski likovi, vrednosti su koje autor prenosi iz svakog prethodnog dela u naredno.

Posle romana Ciganin, ali najljepši, trema od novog Novakovog dela, bila je možda za nijansu i veća od iščekivanja istog. Očekivanja su bila postavljena na najvišu lestvicu, a očekivanja su pogana rabota. Pa ipak, nema lepšeg osećaja, nego kada se ispune, jer uprkos navedenim poveznicama koje Novakov stil čine autentičnim i prepoznatljivim, on uvek uspeva da ponudi nešto sasvim novo.

„NOVO POKOLENJE NE MOŽE ISKUPITI STAROGA GRIJEH“

(iz Antigone)

Slučaj vlastite pogibelji se oslanja na tri uporišne tačke – na istinit događaj koji je pre deceniju uzdrmao hrvatsku javnost, na antičku dramu Antigona, kao i na performans Ritam 0 koji je Marina Abramović izvela 1974. godine u Napulju.

Struktura romana naizmenično prati dvoje protagonista i njihove priče, uslovljene navodnim samoubistvom mladog policajca Nenada (Neneka) iz Međimurja koji se suprotstavio korumpiranom policijskom sistemu, te pretio da će ga raskrinkati.

Naracija koja prati mladu profesorku književnosti u srednjoj školi je ona koja nas uvodi u fabulu i ispričana je u prvom licu jednine. Simbolično, najavljujući samu okosnicu dela, u njoj odmah bivamo upućeni na dve referentne tačke – Antigonu i performans Ritam 0. Antička drama govori o borbi pojedinca da se, sledeći srce i zakone morala, suprotstavi vlasti, moćnima i nepravdi. Ta borba je osuđena na propast i čini se da se kroz istoriju iznova ponavlja, bez naučenog, bez napretka. Ritam 0, čuveni performans Marine Abramović, imao je za cilj da iskuša ljudsku prirodu (i surovost iste) u poziciji u kojoj joj je data moć, te da ispita kako pasivnost, ćutanje i nečinjenje utiču na to da se ispolji i osnaži zlo, kao i da mu se da legitimitet.

Profesorka, radeći sa grupom studenata na savremenoj dramskoj adaptaciji Sofoklove Antigone, iznosi svoje mišljenje o slučaju koji je potresao njihovu zajednicu – nezadovoljstvo stradanjem malog čoveka i čestitog poznanika krivicom korumpirane, bahate i moćne manjine – zamerajući se upravo članovima te grupe i stavljajući time sebe u ulogu glavne junakinje antičke tragedije koju priprema.

...umjetnost uvijek traži više nego si spremna dati… Umjetnost nekako postane životom, makar je pokušaš suspregnuti. Ili možda baš zato. (iz romana)

Drugi deo naracije napisan je u formi dramskog teksta i on prati Marka (Marlija), starijeg brata tragično stradalog policajca. Marli je sa bratom delio profesiju i vrednosni sitem; obojica su bili sa iste strane pravde, pa ipak izvesne razlike u postupanju i (ne)delovanju su pravile razdor među njima. Nenad, mlađi brat, bio je buntovan i beskompromisan u svojim stremljenjima da istinu uvek istera na čistac i ispravi i najsitnije nepravde, dok se stariji brat Marli drži nešto sigurnije pozicije, smatrajući suludim ići uvek glavom kroz zid. Da li je postupanje prvog hrabro ili/i naivno, a postupanje drugog razumno ili/i komformističko, večna je dilema.

Otac i sestra nastradalog mladića ne veruju u zvanične izveštaje i pokušavaju doći do istine i pravde, stavljajući tako Marlija u nezavidnu i opasnu poziciju (istu onu u kojoj se obreo i njegov brat) da uzaludnom (?) borbom uništi i ono malo što je ostalo od porodice.

Upravo na ovom mestu, uočila sam i četvrtu uporišnu tačku romana – uporednu analizu koju je moguće napraviti sa delom Meše Selimovića, Derviš i smrt. I u ovoj priči, centralna tema je relacija između dva brata, od kojih jedan nepravedno strada, dok drugog mori griža savesti da li je učinio sve što je u njegovoj moći da ga spase, da li je svojim nečinjenjem doprineo bratovljevom stradanju, te na koji način će se to odraziti na njegov sopstveni moralni sunovrat. Baš kao i derviša, Marlija je bratovljevo buntovništvo bacalo u iskušenja koja su remetila njegov miran život cenjenog i poštovanog pripadnika svoje profesije i zajednice. Pokušavajući da ga omekša i odvrati od postupanja kakvim samo sebi (i njemu) čini štetu, nije mogao da sa njim za života nađe zajednički jezik. Sa saznanjem da je umro, a posebno onim kako je umro, nastaje kolaps tog i takvog njegovog života gde se on obreva na raskrsnici između svojih uverenja, pritiska porodice i sopstvene savesti. Biva prepušten preispitivanju svega u šta je verovao.

„KOR NIKADA NE NASTRADA, NASTRADA SAMO ONA KOJA SE IZ NJEGA MAKNULA“

(iz romana)

Može li pojedinac preuzeti kontrolu nad svojom sudbinom? – glavno je pitanje i u Antigoni i u njenoj savremenoj varijaciji, romanu Slučaj vlastite pogibelji. Da li je cena te borbe vredna? Da li je moguće zadovoljiti obe strane, napraviti svojevrsan kompromis u kom ne želimo da odustanemo od moralne ispravnosti i pravde, odbijamo da izdamo lični integritet, ali tako da ne jurišamo u samouništenje? Da li je moguće biti tihi i plemeniti Sizif i nalaziti sreću u beskonačnom, uzaludnom usponu ka vrhu, ne dozvoljavajući da se kamen obruši na nas?

Istina ne dođe kao nekakav pobjedonosni trenutak. Kad ispliva, cijeli svijet se sruši na onoga ko ju je izgovorio.

Iako pisanje autoru donosi zadovoljstvo, prepoznavanje i laskanje egu, njegova svrha (bar onog kvalitetnog) ipak (bi trebalo da) leži u nečem važnijem, nečem što je mnogo iznad pojedinca. Kao što župnik, jedan od likova u romanu, kaže – pričanje nas uvodi istovremeno u spasenje, ali i u nevolje. Živimo u svijetu gde jedno bez drugog ne ide. Baš tu možda leži odgovor na dilemu s početka ovog teksta.

Svet je suštinski nemoguće popraviti, istorija neprekidno svedoči tome. Sloboda se verovatno nikada neće sasvim osvojiti, ali nikada ne treba da prestanemo da je osvajamo. Istina i pravda verovatno nikada neće preovladati, ali nikada ne treba da prestanemo da se za njih borimo. Vera u bolje sutra, u humanost i smisao, možda nije u poboljšanju sveta, već upravo u pojedincima koji prave razliku.

U onima koji vide, onima koji pamte. I o tome pričaju.


Za Book Hub piše: Marija Kostić

5/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *