Tirza, Arnon Grunberg, Booka, Beograd, 2022.

Magazin Book Hub je već skrenuo pažnju na ovaj jedinstveni roman u izdanju Booke, u nedavnoj vikend preporuci.  Međutim, kako je ovo knjiga koja vas ne ostavlja na miru, rešio sam da još malo produbim priču o ovom kompleksnom romanu savremene književnosti i postavim pred vas pravi letnji književni izazov. Roman čitamo u odličnom prevodu Mile Vojinović sa holandskog jezika.

Tirza je duboko emotivan i zbog svoje tematike teško pretočiv u reči, a ipak na neki način osvaja pažnju čitalaca širom sveta. U ovom romanu Grunberg maestralno istražuje složenost ljudske prirode i tabu tema koje su često i izazov za same pisce, kao i za čitaoce. Kroz priču koja se odvija u Holandiji, autor neustrašivo dira u suštinu savremenog društva, koje je napustilo postmodernu i svom literarnom izrazu nije našlo adekvatno uporište u osvetljavanju moralnih dilema, obaveza, patnji i neizbežnih gubitaka savremnog pojedinca. Zbog toga savremena književnost luta kroz nejasno utvrđenu literarnu naraciju.

Glavna junakinja, Tirza, svojim karakterom i sudbinom postaje simbol umetnosti koja ima za cilj da šokira, ali istovremeno i podseća na našu ranjivost i nesavršeno biće. Grunberg nas vodi kroz njen životni put, ispričan na način koji podstiče razmišljanje i otvara vrata ka neočekivanim obrtima bez jasno prenesene formule za budućnost. Kroz svaki red ovog dela, osećamo atmosferu tuge i melanholije kapitalističkog uređenja na svom izmaku, ali i snagu ljudske volje da se sizifovski suoči sa životnim izazovima.

Zapanjujuća je Grunbergova sposobnost da prenese duboka osećanja, ali i da stvori portrete izuzetno stvarnih likova koji izgledaju kao da su upravo izašli iz stranica knjige i stupili u naš svet. Njegov stil pisanja je pomalo neočekivan i bezvremen, pomažući nam da zaronimo u dubine karaktera i da se povežemo sa njihovim mukama i ljubavlju, kao i da na pravi način osetimo duh vremena naše zapadne civilizacije.

Malograđanstvo, površnost i tabu

U Tirzi se susrećemo sa temama poput modernih porodičnih odnosa, ljubavi, izdaje i suočavanja sa sopstvenim demonskim unutrašnjim borbama. Ni jedno pitanje nije previše teško ili neprijatno za Grunberga, jer on hrabro pokušava da razume srž onoga što nas čini ljudima danas.

U svetu prepunom površnosti i surovosti ovog doba obojenog psihičkim poremećajima pojedinca u svetu koji ne daje odgovor gde se civilizacija uputila u budućnosti, Tirza osvežava savremenu književnu produkciju. Grunberg nas neizostavno tera da razmišljamo o moralnim vrednostima i ličnim odlukama, a paralelno nas podstiče da oslušnemo teške i skrivene istine koje leže duboko u svima nama i našem arhetipskom nasleđu, kao i evolucijskom putu.

Inače, književna kritika ističe da je Grundberg jedan od najvećih živih holandskih pisaca.  U mladosti zvali su ga književnim vunderkindom jer je već sa 19 godina osnovao svoju izdavačku kuću i napisao je evropski bestseler sa samo 23 godine. Danas je ovaj autor, objavio najmanje desetak romana, od kojih su dva osvojila holandski ekvivalent Bukerove nagrade. Pored toga Grunberg piše priče, drame, poeziju, kolumne i aktivno se bavi novinarstvom, uključujući seriju depeša iz Avganistana, gde je izveštavao o holandskim i američkim trupama.  Iako Holanđanin, živi u starom Njujorku (nekada Novom Amsterdamu).

Na prvi pogled roman ispituje složenu prizmu psiholoških lomova savremenog čoveka, društveni kontekst novog doba nije nimalo zanemarljiv u ispitivanju tih složenih slojeva ljudske psihe. Naracija prati Hofmajstera, glavu porodice patrijarhalne malograđanske srednje klase desnog usmerenja. Narator se polako rastvara u okeanu poniženja kasnog srednjeg doba muškarca koja pokušava da opstane u društvu kasnog kapitalizma koji je otelotvorio slomljenog čoveka u pokušaju da shvati svet koji ga okružuje. Njegov muški ego će čitaoca neprestano vraćati i podsećati da novo doba nije jasno definisalo rodne uloge.  Zbog toga vidimo glavnog junaka koji je posvetio svoj život, posebno poslednje tri godine otkako ga je žena napustila, da bude savršen otac. To savršenstvo definiše se u postulatima malograđanstva evropske srednje klase.

Njegov um očinstvo shvata u smislu dužnosti, u smislu njegovih materijalnih uspeha merljivih na roditeljskim sastancima i primera njegovog nepogrešivo liberalnog stava prema Tirzinom društvenom i seksualnom životu koje moderna zajednica nameće. (Ovo je, saznajemo, u direktnoj suprotnosti sa načinom na koji je on sam odgajan i kako je odgajao svoju stariju kćerku Ibi.) Očinstvo je u stvari poslednji deo Hofmesterovog života sa bilo kakvim smislom za svrhu koje kraj kapitalističkog uređenja neizostavno donosi pojedincu.  Propao je u svom poslu urednika prevodne književnosti (pisci će zažaliti zbog lošeg rukopisa koji besciljno nosi u aktovci), odustao je od toga da iznese ulogu supruga modernog doba i otpisao stariju kćer Ibi kao previše glupu da se ukolpi u težnje modernog kapitalizma koji nagrađuje samo brilijantne i sposobne pojedince i osuđuje svaku prosečnost.  Ovde će čitaoci doći do dela kada je potrebno patološko staviti u kontekst novog doba. On je zaljubljen u svoju mlađu kćer Tirzu od rođenja (tačna priroda ove ljubavi jedno je od centralnih pitanja romana), a sada želi da joj priredi najbolju matursku žurku ikada. Po njegovoj malograđanskoj definiciji poze, ovo je zabava na kojoj je domaći suši savršen, alkohol teče, a otac je nevidljiv kao dobar konobar. Niko neće ostati nezadovoljan večeras, kaže Hofmester. Čoveče, da li grešim.

Kontekst moderog doba

Tirza je prilično trezven roman, ali je zastrašujuće delo preispitivanja svih aspekata našeg postojanja. To je priča o Jorgenu Hofmesteru, uredniku izdavačke kuće u kasnim 50-im, čiji se život raspada. Počeo je novi vek i novi milenijum. 2005. godina je i Hofmester je otpušten sa posla. Poslodavci pronalaze rupe u Zakonu o radu i postupiće kao sa većinom nas danas, iako po doslednom tumačenju zakona Hofmesterovi šefovi ne bi trebalo da ga otpuste.  Ali, smatrajući ga beskorisnim, starim i potrošenim za novo doba i mašineruju odumirujućeg kapitalizma, predlažu mu da uzme više od dve godine plaćenog odsustva, dok ne stekne pravo na penziju. U međuvremenu, Hofmesterova žena se iznenada vratila kući, nakon što je pre tri godine napustila porodicu. Ona stiže tačno na vreme za matursku žurku njihove mlađe ćerke Tirze.

Tirza je pametna i nezavisna (ona je izuzetna, izuzetno nadarena   i to postaje Hofmesterova mantra koja se ponavlja).  Hofmester je opsednut njom, pati od verzije onoga što je Kejt Šopen nazvala radošću koja ubija. Ova preterana naklonost literano je motivisana kao njegov hibris.

Vešto i polako, Grunberg otkriva Hofmestera kao prećutnog, komično stoičkog čoveka, onog koji je ušao u brak bez ljubavi jer mu je to izgledalo kao adekvatan dodatak njegovoj karijeri koje društveno načelo nameće, a takođe i čoveka koji sadrži potisnutu želju za nasiljem, koju Hofmester naziva zver.

Godinama je ovakav život funkcionisao. Istina, u otuđenom svetu on nema prijatelja — on je stvoren za usamljenost (koju moderno društveno uređenje pokušava da brendira kao nešto što je IN— ali taj stav se održava tvrdokornim bromidima, i desničarskim stavovima evropskog modernog konzervativca da je dostojanstvo suština svakog morala.  Njegovom dostojanstvu odgovara kvazi-aristokratska uzdržanost, koja ga čini da trpi svaku vrstu okrutnosti i katastrofe.  Kada mu poslodavac pokloni par čarapa u znak priznanja za 20 godina radnog staža, on ih dodaje bespogovorno u svoju garderobu. Kada mu životna ušteđevina ispari nakon terorističkog napada na Njujork, 11. septembra, jedva da progovori reč švajcarskom bankaru koji ga je prevario i ostavio bez ušteđevine. Njegova velika investicija je nestala nakon 11. septembra, a roman se pretvara u alegoriju o tome kako anksioznost nakon terorizma poništava sigurnost srednje klase i otključava naše latentno nasilje.

Radnja se usredsređuje na matursku žurku za Jergenovu kćerku, Tirzu, koja je otkrila da planira put u Namibiju sa svojim dečkom emigrantom, koji Jorgena podseća na Muhameda Atu, glavnog otmičara aviona u terorističkom napadu 11. septembra.  Ali Hofmester može da se nosi samo do neke tačke sa kontekstom savremenog doba, a povratak njegove žene, zajedno sa njegovim drugim nedavnim nesrećama, otkriva da je on nekako više žrtva i više kriv nego što je nekada verovao. Neadekvatno porodično nasleđe izbija na površinu, posebno Hofmesterova zagušljiva odanost i njegov iracionalni strah od seksa.  On je čovek koji želi ženu isključivo u kontekstu društvene norme. Zbog toga u njegovim očima, supruga koja na to ne pristaje je prkosna i bezobzirna. Majka se opija i javno se zabavlja sa jednim od Tirzinih prijatelja na zabavi. Na kraju će tabu pretiti da probije okvire društvene norme u sceni kada Hofmester ostvaruje svoju fantaziju sa još jednom gošćom maturske zabave, maturantkinjom koja podseća na njegovu kćerku, ali tajno, u ostavi i van očiju javnosti.  Za sramotu su potrebni drugi ljudi, zna Hofmester, i tako zver nalazi utočište u mraku modernog društva poze.

Moderna gospođa Dalovej

Posmatranje loma tradicionalno definisanih porodica, muško-ženskih odnosa i poljuljane uloge roditelja kao izvora psihološke nestabilnosti savremenog čoveka, u romanu ćemo posmatrati kroz pozu zabave, koja treba da pokaže da je sa društvom i porodicom danas sve u redu.  Grunberg će čitaoce ozbiljno preispitati kroz stranice koje će definisati boga današnjice  – dosadu, u ispraznim međuljudskim odnosima savremenog  čoveka. Uvod u zabavu, i sama zabava, proteže se na skoro 300 epskih stranica. Hofmisterova pozadina je skicirana – njegov brak, njegova mukotrpno akumulirana ušteđevina, njegove tajne nevolje na poslu – ali ovi delovi nisu prustovske zamke prošlosti. Uglavnom ostajemo u duhovito uskim okvirima Hofmesterovih neposrednih percepcija (koje su ujedno i pogrešne percepcije novog doba), dok on prži sardine, sustiže maturantkinju u svojoj šupi za alate i — nezaboravno — vraća se na zabavu da bi zatekao svoju ženu kako zabavlja Tirzine prijatelje izvodeći striptiz uz pesmu Jolene  Doli Parton.

Hofmester poput moderne gospođa Dalovej pred nas iznosi kruto pridržavanje seksualne permisivnosti u pozi u kojoj živimo na početku novog milenijuma, dok se u suštini moderno društvo više ne libi da se oproba u svakom vidu opskurnosti. Ova satira neće ostati antička. Biće ista kao atmosfera početka novog milenijuma – bez katarze i rešenja.  Hofmester je prigušen vodič kroz čistilište, doveden do tačke preloma.  Nakon razgovora sa ćerkinim nastavnikom ekonomije o hedž fondovima, Hofmaster odlučuje da posluži žestinu.  Tirzini prijatelji bi zaista trebalo da probaju još nekoliko njegovih mikseva, smatra on.

Maturska zabava će konačno napraviti nepremostivu granicu između oca i njegove voljene ćerke. Čitalac će sa zadovoljstvom prolaziti kroz stranice kada antijunak neminovno tetura ka potpunom slomu, kao da prisustvujete noćnoj mori u kojoj vam samokažnjavanje predstavlja zadovoljstvo. Sve to dovešće do važnog pitanja koje moderna literature treba da postavi:  da li je Hofmester uobičajen ili jedinstven slučaj današnjice? Drugim rečima, da li treba da vidimo da se pojedinac novog doba prepoznaje u Hofmesterovom neuspehu, ili treba da pomno da pratimo ovaj mračni lik u želji za katarzom koju na kraju svakako ne dobijamo? Roman dosledno nudi obe interpretacije.  

Pomalo incestuozni prizvuk nekih scena može odražavati neprijatnu stvarnost roditeljstva – ili može predstavljati istinsku patologiju. Hofmester pokazuje ogromno strpljenje u prihvatanju poze koju mu je kontekst savremnog doba naložilo:  kada se žena pojavi nenajavljeno, on je jednostavno poziva da uđe.  Kada ga Tirza — u jednom od najdiskutabilnijih trenutaka u romanu pita kako da izgubi nevinost, on guta nelagodu i daje joj najbolji savet o momcima kako savremeni tata to treba da uradi. Međutim, poza se ruši kada se do njegove svesti probije suština njegovog karaktera: kao stanodavac on je nitkov, a kada uhvati stariju ćerku Ibi in flagrante sa podstanarom, prebiće ga surovo podnom lampom.  Narativ je čak i stidljiv u pogledu ozbiljnosti izvršenog nasilja: retki spomeni Hofmesterovog vaspitanja mogu ukazivati na irelevantnost ili intenzivnu eksplikativnu moć.

Deo u Namibiji, pred čitaoca će neizvesnost u porodičnim odnosima, rešiti na veoma težak način za ukus većine čitalaca. Ipak, ove scene su mesta gde roman dobija ubrzanje u načinu organizovanja sižea. Kraj omogućava Hofmesteru da se suoči sa čovekom kakav jeste i – tačnije – čovekom koji nije. Njegova razmišljanja konačno otkrivaju mračni dodir klasične tragedije, kamo vodi ova izuzetna komedija karaktera – ili, možda, pokazuju ono što je literarno bilo tajno sve vreme.

Religijske reference

Generalno posmatrano u Tirzi ne pronalazimo religiju. Najpre nailazimo na autorov britak humor. Međutim, iza tog površinskog sloja, teško je ne uočiti starozavetne biblijske reference. Tirza je nazvana po biblijskoj Tirzi, koji se pojavljuje u Knjizi brojeva i čije se ime često prevodi kao moja radost. Kada je njen otac, Zelfehed, umro, Tirza i njene četiri sestre prišle su Mojsiju i zamolile ga da im dozvoli da naslede imovinu svog oca. Mojsije je zauzvrat otišao Bogu, koji je pristao na zahtev, uvodeći tako egalitarizam u jevrejsko nasleđe.

Tirza Hofmester je očevo oduševljenje i naslednica. Njegova ušteđevina od million evra trebalo je da joj pruži prilike, ispunjavajući veliki potencijal koji je video u njoj.  Ali to je, naravno, nestalo u eri kasnog kapitalizma, i ostala je samo provalija koja zeva, ostavljajući ih sve nezaštićene.  Kako on razmišlja, kroz Tirzu sam video svet onakvim kakav jeste, opasan, opasan skroz. Neprijateljski i iracionalni.

Psihopatologija

Čitalac je u početku saosećajan prema Jergenu.  Pred nama je zbunjen i napušten muškarac. Međutim, ubrzo postaje jasno da on nije tako fin gospodin iz srednje klase.  Nasilan je prema svojoj ženi, diktator je prema svojoj deci i užasan stanodavac (prevarant) prema svojim stanarima u stanu na spratu njihove kuće. Ključ za razumevanje Grunbergove knjige je rešavanje zagonetke koju je autor postavio čitaocu:  Kakva je osoba zapravo glavni lik romana?

Njegova iskustva u seksu pružaju zanimljiv prozor u njegovu psihu. Odnos sa njegovom ženom je svakako neobičan, zasnovan je na međusobnom gađenju i nasilnim igrama, a zadovoljstvo i seksualno ispunjenje on traži negde drugde, uključujući i čistačicu u kontekstu njenog podređenog društvenog položaja. Njegova privlačnost prema zabranjenom, posebno onim što on vidi kao prljave žene, suočiće čitaoce sa njegovom psihopatologijom u scenama koje kulminiraju na maturskoj zabavi, u liku jedne od Tirzinih drugarica iz razreda. A što se tiče njegovog prilično bliskog odnosa sa njegovom mlađom ćerkom, uočavaju se latentne incesoidne tendencije.

Autor odlično psihološki nijansira međuljudske odnose savremenog društva. Da li je Jorgen jedino čudovište u savremnom društvu? Dok se njegova žena (opravdano) žali na Hofmesterovo nerazumevanje, ona je i sama deo psihopatologije savremnog društva. Život joj se sastoji od prkosnog flerta, oličenje je sindroma odsutne majke, umetnica za koju kućne obaveze jednostavno ne postoje. Ovo ostavlja Jorgena da pokušava da odgaja dve ćerke koje zapravo ne razume, neupućenog oca koji se bori da pliva u nepoznatim vodama (svako ko misli da će čitanje Tolstoja ćerki tinejdžerki pomoći u emocionalnim problemima zaista je izgubljen).  Ova psihološka nijansiranja pomažu da on postane potpuno zaokružen književni lik i omogućavaju čitaocima sporodično da pronađu neki vid saosećanja sa njim kroz način građenja fabule.

Jedina svetlost njegovog života, jedina osoba koja zavisi od njega i kojoj je odan, je draga Tirza. Ona je izuzetno nadarena, ali koren njene oštećenosti opravdava se preteranim zahtevima koje je pred nju postavljao njen otac. Pred čitaoce postaju vidljivi preterano zahtevni rasporedi sviranja violončela i plivanja, čitanja Tolstoja pre spavanja, što je dovelo naslovnu junakinju do poremećaja u ishrani. Otac nije onakva očinska figura koja je potrebna ovoj devojčici, pored odsutne majke njen put u psihopatologiju je osiguran.

U mladosti, Hofmester se poigravao sa psihopatološkom idejom da ukine ljubav – koncept koji je zastareo kao Bog, pomislio je.  Ljubav ga je svakako izneverila, počevši od žene koju je odabrao da mu bude žena, što je bilo potpuno pogrešno za njega.  Mogao je i voleo je svoje ćerke, ali ih je to preplavilo u psihološkom formiranju: Ibi je pobegla čim je mogla, ali Tirza je ostala dovoljno bliska sa njim kako bi se motivacijski održala neka vrsta trajne (iako često nelagodne), polusrećne veze.  Ali tada je i Tirza poželela izlaz iz tog nezdravog odnosa, a Hofmester nije bio u stanju da se nosi sa tim.

Grunbergova prodorna studija karaktera nije prijatna priča (iako u njoj ima i dosta humora), ali je, po svojoj užasavajućoj neizbežnosti (i Grunbergovoj spremnosti da dozvoli svom liku da padne na dno, a da pri tom ne nađe ikakvog psihološki opravdanog uporišta), apsolutno ubedljiva.

Poslednja trećina romana smeštena je u Namibiju, gde je Tirza misteriozno nestala.  Tokom portage za kćerkom, Hofmeter će se sprijateljiti se sa osiromašenom devetogodišnjom devojčicom. Poslednja poglavlja romana dovešće do prikaza totalne nakaznosti modernog društva, gde treći svet postaje poligon za iživljavanje svih bolesnih fantazija privilegovanih. Autor s vremena na vreme prikazuje Jorgena kroz prizmu arhetipa savremenog rasizma i buržoaskog besa, što je posebno ostvareno u ovom delu romana. Ovaj, za mene nesrećno odabrani kraj, ne uspeva da pokvari dojam celokupnog romana koji pohvale zaslužuje zbog jasnoće proze i intenzitetom njene suštinske misterije, ostavljajući Tirzinu sudbinu neizvesnom, dok sudbina njenog oca postaje žalosno jasna.