Parenteza, Dunja Ožegović
Na ovogodišnjem konkursu za prvu neobjavljenu zbirku poezije koji organizuje biblioteka u Čačku, nagradu „Mladi Dis“ dobila je pesnička zbirka Parenteza Dunje Ožegović. Ovo je pesnička zbirka koju možemo nazvati eksperimentalnom jezičkom poezijom. Ovakvu vrstu poezije smo mogli čitati pre svega od autorki koje pripadaju poetičkom talasu Ažinove škole. Osim što se ova poezija odlikuje istraživanjem semantike i sintakse rečenice, autorke su zainteresovane za telo teksta, beline i praznine u tekstu i na stranicama i kako ono korenspondira sa percepijom čitaoca. Takva je i ova zbirka poezije Dunje Ožegović – eksperimentalno telo teksta.
Ako uzmemo u obzir biografski podatak da je autorka diplomirala na odseku za slikarstvo, možemo zaključiti da je beline stranica videla kao platno po kome je slobodno povlačila poteze reči. Reči jesu osnovi instrument kojim autorka popunjava beline i praznine, ispunjavajući ih tekstualnošću i multidiskurzivnošću. Važno je i doživljavanje teksta vizuelno obzirom da se u zbirci nalaze pesme koje se najpre vizualno prikazaju da bi nakon toga došao i sam sadržaj napisanog teksta i razumevanje istog (Svako regularno ponavljajuće kretanje i simetrija, Rascep-brzojavljanje, Duplikat I, Duplikat II, Parenteza). Tekst u ovim pesmama nije statičan niti strukturno zatvoren već otvoren i ekspresionističko-eksperimentalan.
Tematski usredsređen na subjektivno doživljavanje, lirski subjekat je ipak neuhvatljiv. On se kao i samo telo teksta neprestano iz pesme u pesmu menja, levitira između reči i belina na stranicama. Kako su pesme u ovoj zbirci u službi impresionstičko-eksperimenatalnog iskaza doživljaja, lirski subjekat se nalazi u onom što je umetnuto u metatekst (o čemu se još naslućuje u samom naslovu pesničke zbirke). On je vidljiv u lirskim iskazima koji su eksplicitno izraženi u prvom licu jedinine: izgubila sam svoje pravo na izgled, izlivena i neustrašiva, povremena a ipak objašnjiva, ja sam vlaknasta trunje-stabljika. Stiče se utisak da je on parenteza – umetnut u doživljaj sveta i sebe u njemu.
Iako podeljena u tri dela, ova zbirka se nikako ne može uzeti kao konceptualna zbirka. Smer njenog kretanja se stalno menja a kao što smo već pomenuli, telo teksta je promenljivog oblika. Ono što doprinosi toj promenljivosti jeste autorkino poigravanje sa semantikom, sintaksom i stvaranjem polusloženica (plak-nastanak, susret-geografija, katran-papir, humka-oglas, rascep-brzojavljanje), a neretko i novih reči (prenemost, niklovanje).
Pesme, rečenice i iskazi jesu parataksički – oni stoje zajedno, ali ne zavise jedni od drugih. Ponekad su sami sebi dovoljni da bi ih čitalac razumeo. Važnost se stavlja na beline između rečenica, prostor koji može da se popunjava prema sopstevnim tumačenjima. Telo reči postaje instrument za vizualno-poetički performans. Čini se da je autorki iz tih razloga bilo bitno da zgusnutim rečima, tekst prikaže kao telo kojim može da se poigrava i strukturno ga gradi po uzoru na postupke koji se primenjuju u slikarstvu.
Ona se koristi nabrajanjima (Putanja), izdvajanjem bitnih reči (Svako legularno ponavljajuće kretanje i simetrija), dupliranjem istih i stavljanjem reči pred svojim okrenutim odrazom kao u ogledalu (Duplikat I, Duplikat II), precrtavanjem teksta (Izmeštanje, Svako legularno ponavljajuće kretanje i simetrija), ostavljanjem belina i praznog prostora između strofa, nadovezivanjem stihova na naslov. A neretko je pesma zapravo jedna reč koja sama stoji na belinu stranice (Sinonim za pogibiju slova). Ipak, čitajući ovu zbirku ne možemo a da ne povučemo potencijalnu strukturnu paralelu sa zbirkom pesama Maše Seničić, Povremena poput vikend-naselja (2019), koja ima eksperimentalne strukture od umetnog precrtanog teksta, definicija određenih pojmova, arhivskih geodetskih podataka, spiska za kupovinu do spiska važnih brojeva telefona i poetsko-proznih tekstova. U Parentezi takođe nailazimo na ove strukturne postupke, pa se postavlja pitanje da li je autorku ova zbrika pesama inspirisala ili je pod njenim uticajem stvorila njen duplikat.
Pohvalna je velika hrabrost autorke da zbirku napiše eksperimentalno sa težnjom ka spajanju tekstualnog i vizuelnog doživljaja koji je prenet na papir (platno) u odnosu na novi talas urbanističke poezije. Ovo nije zbirka koja je prijemčiva svima, čak postoji opasnost da je šira čitalačka publika neće ni razumeti ali ostaje da vidimo autorkine sledeće pesničke (is)korake.