Da se Niš trudi da povrati pesnički sjaj pokazuje i činjenica da će 15. decembra u svečanoj sali Univerzitetke biblioteke „Nikola Tesla“, ugostiti talentovani pesnički dvojac, Mariju Kostić i Marka Đorđevića.

U izdanju Književne radionice Rašić ova dva hrabra glasa stihovima progovaraju o porodičnom odnosima i temeljima duboko usađenim u nama iz kojih kuća raste nakrivo, a koje, kroz svoj pristup pesništvu, nastoje da razgrade transformišući ih u gotovo isceliteljske pesme. Sa Marijom i Markom razgovarali smo o predstojećoj književnoj večeri i njihovom stvaralašvu:

Tema književne večeri na kojoj ćete se predstaviti niškoj publici jesu „Tačke susreta“. Kada ste vi prvi put primetil da imate i zajedničke imenitelje u poeziji?

Marija: Na prvo čitanje Markove zbirke. Prepoznala sam, pre svega, senzibilitet, emociju, pa zatim i teme kojima se bavimo iako one nisu obrađene na isti način, ni u pogledu iskustva, a ni stilski. Ipak, ta različita iskustva naše lirske junake oblikuju na sličan način. Kada se govori o poeziji uvek se naglašava kako treba razdvojiti lirske junake od autora, međutim kada čitam, uvek tražim iza stihova stvarnog čoveka. Ne u smislu autobiografskih podudarnosti, već u pogledu autentičnosti i istinitosti. To mi je važno i to sam pronašla čitajući Markovu poeziju.

Marko: Marijini stihovi su, pre svega, susret. Od prvom čitanja su mi nudili rekvizite – čas lupu, čas ogledalo. Pravi susreti pružaju uvide.

Koje su centralne teme kojima se bavite kroz pisanje?

Marija: U svojoj prvoj zbirci, bavila sam se najviše temom porodičnog nasleđa (koliko nas polazne tačke određuju i vode kroz život, koliko boje naš pogled na svet) i uopšte suštinskim životnim pitanjima – o smislu, strahu, smrti i životnoj esenciji. U zbirci na kojoj sada radim, čini mi se da se polako odmičem od tih tema, što me raduje, iako verujem da će one uvek provejavati kroz sve što budem pisala.
Marko: U zbirci Psi koji trče unazad pokušao sam da predstavim put stvaranja senzibiliteta tipom odgoja, kontekstom odrastanja i da preispitam put koji sam prešao vraćanjem na početak.

Šta je za vas lično proces pisanja?

Marija: Život u malom – borba sa sobom. Posmatranje iznutra i spolja. Izvlačenje iz sebe onog najskrivenijeg i najsuštastvenijeg ne bi li se osmotrilo sa druge pozicije. Saznavanje o sebi, pa naposletku i najvrednije – susret, sa svetom i čitaocem, koji nas obogaćuje i pruža utehu da nismo sami u usamljenosti.
Marko: Dijalog sa samim sobom, analiza iskustava, ali i više od toga – potreba da se setim ili da sačuvam od zaborava.

Pripadate grupi retkih pesnika i pesnikinja rođenih u periodu 1984-1989. godine. Mislite li da su okolnosti u zemlji i regionu uticale na to da čitava generacija onih koji pišu poeziju bude marginalizovana?

Marija: Moguće, mada nisam sigurna da li je marginalizacija pravi termin. Utisak je svakako da ih je manje nego autora generacija pre i posle. Nažalost, najveći deo svog života bila sam van poetskih krugova, pisala takoreći za svoju fioku; moje najbliže okruženje nije iz sveta književnosti. Ali budući da sam završila gimnaziju društveni smer, a potom fakultet, kao i master iz oblasti društvenih nauka, možda i to govori u prilog tvom pitanju – na takvim mestima bilo je logično upoznati mnogo ljudi koji imaju afiniteta prema pisanju, ali oni su tada bili skriveni, barem meni i čini mi se da su počeli da se otvaraju ka svetu, baš kao i ja, tek kasnije, uz ovaj novi poetski talas pesnika i pesnikinja rođenih posle 90ih godina.
Marko: U kulturnim i istorijskim kontekstima se uvek kriju odgovori, a neke generacije imaju više posla od drugih. Naša je imala i ima i druge brige, a za neke poezija nije pravo mesto.

Smatrate li da je ejdžizam prisutan u poetskim krugovima i književnim konkursima?

Marija: U neku ruku da, posebno kada je o konkursima reč – tu osobe preko 30, a u najboljem slučaju preko 37 godina, ne ispunjavaju uslove za prijavu, odnosno ne spadaju u grupu mladih pesnika/pesnikinja . Po mom viđenju, poezija ne bi trebalo da ima starosnu odrednicu – ukoliko je dobra, ona je uvek sveža. Kada je reč o poetskim krugovima, po tom pitanju se ne razlikuju mnogo od bilo kojih krugova – isti se formiraju oko grupe ljudi sličnih afiniteta, shvatanja, motiva, a to je neretko određeno i generacijski.
Marko: Verujem da jeste, ali se nisam mnogo bavio razmišljanjem o tome. Opet, postoje značajnije poteškoće od starosnih granica. Volim konkurse koji podstiču mlade da pišu, ali verujem da je jednaka podrška potrebna i kasnije. Na kraju, nebitne su mi godine osobe koja piše, zanima me način na koji interpretira stvarnost.

Je li došlo vreme u kome su se pesnici udružili sa marketingom i biznisom?

Marija: Živimo u kapitalističkom društvu i vremenu, većina stvari je udružena sa biznisom i marketingom, pa tako i poezija. Ne smatram marketing nužno lošim, štaviše on jeste potreban umetnosti (lakše reći nego primeniti na ličnom primeru za ovu izdanicu generacije ʽ85 ); njegovu negativnu konotaciju donosi zloupotreba, nedovoljan fokus na kvalitetu i nemanje mere i ukusa.
Marko: Sa marketingom možda, ali samo kada su u pitanju dostupnost i vidljivost na društvenim mrežama. Dopada mi se ideja da imam i taj izvor informisanja, ali mi se ne dopada kada se pesnici i pesnikinje predstavljaju kao tabloidne ličnosti.

Na koje savremene pesnike i pesnikinje treba da obratimo pažnju?

Marija: Treba tragati, lutati, istraživati književnu scenu, kako bismo pronašli ono što nas pomera. Ne bih se usudila da se stavljam u poziciju nekoga ko zna šta je pravo za svakoga. Trudim se da ispratim savremenike i često na društvenim mrežama podelim stihove koji mene pomeraju, kao poklon kupujem zbirke koje smatram vrednim pažnje, ali plašim se da bih u nabrajanju ispala nepoštena prema onima kojih se u momentu ne bih setila.
Marko: To će svako odabrati za sebe, prema potrebama, prema očekivanjima, prema čitalačkom ukusu. A ukus, kao i u svemu drugom, treba vaspitavati.

Šta biste voleli da publika sa sobom „ponese“ kući nakon promocije vaših zbirki? 

Marija: Emociju, prepoznavanje, razumevanje i osećaj da nisu sami.
Marko: Ideja da uopšte dolazi do predstavljanja bilo čega što radim i čemu sam posvećen za mene je uvek poziv na razgovor, na razmišljanje. Očekujem da nakon čitanja svako razmišlja o svojoj kući, svom vrtu i u idealnim uslovima – oseti zahvalnost.

Koji vas stih sagovornika najbolje opisuje?

Marija: Evo neka budu dva, tačnije dve strofe – jedna koja najbolje opisuje moje poimanje sveta, druga mene:

Svi rečnici sveta
na rotirajućem štitu
mašine za probijanje tunela
tragaju za stihom.

Kao dve jednake fotelje
useljene u isti san
sedimo rame uz rame.
Gospođa Soledad i ja.
Marko: Naslovi Pišem da se vratim kući i Nemoguće je otići sa mesta odakle počinješ su mi stalno u mislima. Stihovi:
čovek je najusamljenije
mesto na planeti

Čemu pesnik ne bi smeo da se prikloni?

Marija: Taštini i proračunatosti.
Marko: Samo da ne oboli od važnosti.

Još jednom, zbirke pesama Marka (Psi koji trče unazad) i Marije (Kako nastaje crna) izašle su u izdanju Književne radionice Rašić i možete ih kupiti u svim većim knjižarama u zemlji, kao i poručiti putem zvaničnog sajta izdavačke kuće.