Finding me, Viola Davis

Prošli mesec doneo je zanimljivu temu u književnom klubu u Američkom kutku u Nišu. Za kraj marta i početak aprila, predstavili smo bestseler Njujork tajmsa za prošlu godinu – memoare američke glumice Viole Dejvis, Finding me. Danas je Međunarodni dan Roma, kada su u fokusu razgovari o problemima sa kojima se Romi suočavaju u našem društvu, a i u kulturi. Ova knjiga poslužiće nam da progovorimo o problemu rasizma, koji možemo podvesti pod motiv drugog koji smo definisali u prethodnim tekstovima. Napravićemo paralele sa američkim društvom prikazanim u ovim memoarima i pokušaćemo da progovorimo kako se ovaj motiv transponuje kroz našu književnost (na primeru mladog niškog pisca Metija Kamberija) dodeljujući književnosti društveno-angažovanu ulogu.

BITI AFROAMERIKANAC U SAVREMENOJ AMERICI

Finding me su vešto napisani memoari, jednostavnim jezikom, tako da svima koji se upuštaju u prve korake čitanja na engleskom jeziku, preporučujem da potraže ovaj naslov u prostorijama Američkog kutka u Nišu. Dok okrećete stranice ovog memoara, imaćete utisak kao da slušate ispovest iz uzbudljivog života vama bliske osobe. Pored, problema rasizma – motiv drugog proširićemo i na emigraciju koja se po kapitilastički uređenom svetu takođe u književnosti ispoljava kroz ovaj motiv (Mira Furlan, Vladimir Tasić i dr.)

MEMOARI VIOLE DEJVIS

Memoari nam donose jednu autentičnu priču o tome kako izgleda život buduće glumice, u okruženju u kome je rasizam dominanatna pojava. Progovara o tome koliko je bitna podrška porodice (ili koliko je pogubno odsustvo porodice). Tematizovaće se problemi zarade novca u filmskoj industriji. Međutim, problem zarađivanja novca proširiće se na sve kategorije savremnog društva u svetu, sa naročitim osvrtom na američko društvo u kome je rasizam i danas prisutan. Na neki način, novoistorijskim posmatranjem, pred nas će oživeti rimski koloseum i surovost industrije zabave kroz istorijsku prizmu. 

Finding Me je jedna od najautentičnijih priča o tome kakav je život glumaca, koliko je neophodno pružiti otpor rasizmu, koliko je važna podrška porodice i zajednice da bi se zaradio novac u industriji umetnosti. Pominjem zarađivanje novca jer je u našem kapitalističkom uređenju (u kome dominira industrija zabave), sve okrenuto ka skretanju pogleda sa bitnih egizistencionalnih problema čoveka današnjice. Kao i u  Rimskom carstvu, gde su se u Koloseumima borili robovi, tako i kroz perspektivu sistema kraljevskih porodica koji su postojali u svim kulturama tokom ljudske istorije, korporativni industrijski zabavni kompleks postoji da bi nam izbrisao osećaj pobune. Industrija zabave nas odvlači od činjenice da većina nas radi na poslovima koji nisu dovoljno plaćeni, koje mrzimo, samo kako bismo preživeli. Biti u mogućnosti da gledate mlade ljude mršavih tela sa savršeno simetričnim licima kako doživljavaju ljubav, avanturu i izazove na egzotičnim mestima je divno odvraćanje pažnje od kredita koji nikada neće biti plaćeni, od modernog robovlasništva dužničkog ropstva, od  nesrećnih veza uzrokovanim finansijskim razlozima i slomljenog političkog sistema koji bez obzira koliko protestvujemo protiv njega, izgleda da se nikada neće promeniti.

Istorijski gledano, crne glumce korporativna industrijska industrija zabave je koristila kao propagandno oruđe za podršku dominaciji belaca. U književnosti su pak, beli pisci stvarali  jednodimenzionalne likove Afroamerikanaca, neprestano u službi jasno profilisanih belih likova. Primetno je da su beli pisci uvek prvo ubijali crne likove i to na vizuelno najslikovitije načine.  S druge strane dominacija belih ljudi je stvorila TV i film, koji se kao i u književnosti, bazirao na nadmoći belaca koja je, čini se, ugrađena u DNK belih ljudi kako bi podržala bele, heteroseksualne, tanke, asimetrične i mlade ljude koji izgledaju kao standardni Amerikanci i superiorniji ljudi planete. Slična situacija događa se i u ovom delu sveta, gde su recimo Romi, prikazani na filmu kao neuki, prljavi, lopovi koji uglavnom proizvode niz komičnih situacija koje su napravljene kako bi se istakla dominacija superiornijeg belog građanina. Nedevno se povela polemika o tome, da li je pogodno obrađivati pesmu Jovana Jovanovića Zmaja, Ciganin hvali svoga konja, što je izazvalo lavinu rasprava o književnosti u školskom programu. Ovde je jasno bila uočena crta da se o problemu rasizma može govoriti i sa ove strane okeana, kao nečemu što je zapisano u našoj DNK. 

Doprinos ovih memoara vidim u jednostavnom jeziku koji čitaocima mogu da pomognu da razmisle o rasizmu. Viola govori o tome kako je uspela da se probije kroz sistem nasleđenih normi, kako je razbila okov predrasuda i koliko je taj poduhvat bio naporan. Imaćete utisak da slušate slavnu Bili Holidej, koja je kroz jednu drugu umetnost – muziku, o ovom problemu govorila u pesmi Strange fruit (strašna sudbini Afroamerikanaca na tlu Severne Amerike). Sa čitaocima ona deli svoj život, traume koje su je dovele do ozbiljnih psihičkih posledica, prikazuje nam krvave rane koje je napravila pokušavajući da se oslobodi tog okova predrasuda i na kraju kroz katarzu nam pokazuje kako je to „uspela“.  Ove iste motive naći ćemo i kod mladog niškog pisca Metija Kamberija, koji se kreće kroz Grad bola, svoj rodni Niš, u putu ka slavi uspešnog pisca prolazeći kroz surove okove rasizma i predrasuda. Kod Viole, najbrutalniji momenti, opisani su kroz temu siromaštva. Siromaštvo sa kojim se njena porodica suočila bilo je kao čitanje moderne priče o Čarlsu Dikensu. Njena porodica je živela u Delaveru i ona uspostavlja razliku između crnačkog siromaštva i običnog siromaštva. Ova distinkcija je čak i grafemski označena u memoarima. Slični opisi siromaštva drugog nalaze se i u romanu Metija Kamberija.  Mnogi u književnosti tematizuju ovaj problem, ali kod Viole Dejvis ona izliva i još jedan bitan problem- osećaj sramote i izolacije. Isti slučaj je i kod Kamberija. Njena porodica je bila jedna od retkih crnačkih porodica u njihovom delu grada. Viola Davis i njena porodica su bile oličenje stereotipa kojih se crnci stide. Isto kao i Romi, kod Metija Kamberija.  Bili su toliko siromašni da su živeli u stanu prepunom pacova.  Zimi je bilo toliko pacova da su se mogli čuti pacovi kako noću žvaću lica dečijim lutkama. Viola, njena braća i sestre su se plašili ujeda pa bi svi urinirali u zajednički krevet umesto da ustanu i odu u kupatilo.

Violin otac bio je nasilnik  i alkoholičar. Brutalno je fizički zlostavljao njenu majku. U ovom delu memoara progovara se i o jednoj ustaljenoj jezivoj praksi u siromašnim crnačkim četvrtima. Devojčice su se stalno suočavale sa nasiljem i seksualnim zlostavljanjem od strane muškaraca u komšiluku koji su predatorski gledali na siromašne afroameričke djevojčice, pa čak i muškarce u svojoj porodici. Sa toliko haosa u kući škola je bila njihovo utočište. Ali njihova finansijska situacija je dovela do toga da nemaju toplu vodu, čak ni tekuću vodu ili dovoljno novca da operu veš, tako da bi deca pokušavala da operu svoju odeću u hladnoj vodi. Nažalost nisu imali ni grejanja, pa bi se odeća smrzla, primoravajući devojčice da idu u školu u mokroj odeći koja je mirisala na urin. To je izazvalo lavinu negodavanja i rasističkih ispada u školskom sistemu. Ona iskreno progovara na stranicama memoara o tome kako su dečaci u školi uživali u tome da je maltretiraju, tuku i kako je bila prognana. Sličnu situaciju pronalazimo i u našem školskom sistemu koji iznova i iznova markira siromašnu decu iz marginalizovanih grupa. O tome će i Meti Kamberi govoriti na svojim stranicama. Uprkos teškoj životnoj situaciji, u mladosti je Viola Dejvis bila žestoka. Uzvratila je okolini i pronašla odlučnost da kroz obrazovanje pobegne od svoje sudbine.

PUT KA USPEHU

Pažljivi čitaoci će primetiti kako, iako jednostavnim jezikom napisano, Viola progovara o posledicama za čitav život koje rasizam i segragacija ostavljaju. Nalazimo opise o njenoj majci, koja je napustila jug zbog zlostavljanja nastavnika u segragacionim školama. Opisi se gradacijski razvijaju do opisa Afroamerikanaca u industriji zabave koji su joj objašnjavali da je i za Afroamerikance previše tamne puti da bi igrala Analiz Kiting u čuvenoj Netfliksovoj seriji Kako se izvući sa ubistvom. Ovde možemo napraviti paralelu sa autobiografijom Mire Furlan, koja takođe progovara o ovoj vrsti problema kod emigranata iz ovog dela sveta u filmskoj industriji u opisu producenata i režisera u serijama Lost i Babylon 5. S druge strane kod Tasića u Kiši i hartiji pronalazimo ove opise u drugim profesijama. Opis ljubavi Viole Dejvis prema svojoj majci i sestrama je posebno dirljiv. To je bio način za preživljavanje žena (žensku solidarnost) kroz apsolutno siromaštvo. Rasizam, seksizam i ksenofobija su utkani u priču o Violi Dejvis i ona vešto ukazuje svojim čitaocima na to kako ti sistemi i danas nesmetano funkcionišu kako bi Afroamerikance zadržali na dnu društvenog poretka. Ovde paralelu možemo praviti i sa našim umetnicima koji dolaze iz kategorije drugih. Za sagledavnje kroz prizmu društveno-političke kritike možemo se poslužiti i novim istraživanjem objavljenim u magazinu Vreme, čiji vam grafikon ovde prenosimo. 

Viola Dejvis se ni u jednom trenutku ne  pretvara da je savršena. Ona progovara o svojim nedostacima tako autentično, da će vas njeno pisanje ozbiljno uzdrmati na emotivnom planu dok se krećete kroz stranice memoara.

Ono što smo uočili u čitanju proze Metija Kamberija, Mire Furlan i Vladimira Tasića uočićemo i u prozi Viole Dejvis. Njeno teško detinjstvo i prolazak kroz taj nivo siromaštva i trauma,  za koju se nadamo da većina nas nikada neće biti primorana da izdrži i preživi, je stvorilo neverovatnu umetniču kreativnost i energiju. Dejvis je upoznata za strahotom dok gladna odlazi u krevet. Ta strahota će u njoj iz noći u noć, stvariti pobunu i izazvati potrebu da nešto postigne. Knjiga pored toga donosi i ljubavnu priču koja će joj pomoći da napreduje kao umetnica u nemilosrdnoj industriji filma.

NESEBIČNA FILOZOFIJA DELJENJA

Iako to možda nisu zaslužili, Viola je ta koja je oprostila svima u porodici. To je bio njen način da preživi, da oprosti i ostavi to iza sebe. Ona je osoba koja svom čitaocu jasno objašnjava da je dužnost osobe koja se otrgne od siromaštva da deli. To je odgovornost koju ona ističe kao imperativ. Poziva pojedince među svojim čitaocima da pokušaju da pomognu svim ostalim ljudima koji se još uvek grče u siromaštvu i zavisnosti. Ukazuje na surovu činjenicu da nemaju svi kapacitete da pronađu izlaz iz začaranog kruga siromaštva, a da pritom ne pronađu utehu u alkoholu, seksu i supstancama koje bi otupile bol i proizvele neku vrstu zadovoljstva u životu ispunjenom patnjom. Ukoliko im ne pomognemo, osudićemo ih na pristajanje na život drugog i nedostojnog.

NASTAJANJE UMETNIKA

Jedan od najuspelih delova memoara je opis procesa nastajanja umetnika – glumice i književnice. Kako bi se izdigle iz svoje surove realnosti, Viola i njene sestre izmaštavale su svet bogatih i uspešnih porodica. Njen talenat je rođen iz traume. Mnogi ostaju nemi nad njihovom situacijom i okreću glavu. Nastavnici iako vide siromaštvo sa kojim se suočavaju Viola Dejvis i njene sestre, pokušavaju da im pomognu darivanjem odeće. Nakon nastupa sestara na školskoj pripredbi, Viola Dejvis shvata da glumački poziv može biti izlaz za nju. Potom je primljena u pozorišni program za decu koja nemaju dovoljno finansijskih sredstava. Upoznaje nastavnika koji veruje u nju, ohrabruje je i Viola Dejvis pronalazi osnovnu potrebnu podršku koja će joj pomoći da svoj talenat usavrši u zanat koji će zaseniti svet. Posle detinjstva počinje njen period oporavka. Najpre su to psihijatri koji su joj pružili stručnu pomoć u lečenju teških depresivnih stanja. S druge strane pronaći će ljude koji će verovali u nju i reći će joj da može sebi da dozvoli uspeh. Dok čitate, sve vreme imaćete utisak da i pored podrške ona nosi ogromno breme na svojim plećima. Čitaoci će prepoznati da mnogi od nas imaju posla sa porodicama koje na svakom koraku postavljaju prepreke našim kreativnim vizijama. Teraju nas da se okrenemo konkretnim i profitabilnim usmerenjima, bez obzira na našu ogromnu potrebu za umetnošću. Proces identifikacije biće veliki kod čitalaca u pričama o sabotaži, ljubomori i otvorenoj ozlojeđenosti okoline kada se drznemo da čak i pomislimo da bismo mogli da radimo posao koji volimo čak i po cenu da ne budemo dovoljno plaćeni za to. Iako smo svesni da je to  mač sa dve oštrice, poput Viole, mnogi sa umetničkim sklonostima pristaće na taj rizik iz jednostavne ljudske potrebe.

Nakon 12 poglavlja, čitalac na neki način se oseća krivim što je čitao o njenim traumama i što je ta bol bila povod za njegovo uživanje u čitalačkom iskustvu. Neumitno ćemo sebi postaviti pitanje da li želimo da znamo koji je izvor talenta iskrenog umetnika. Postavićemo sebi pitanje o tome da li je moguće da književnost, gluma ili bilo koja umetnost može da se napaja samo sa izvora zanata ili je neumitno da taj izvor uvek bude priča o ozbiljnim traumama. Ne preostaje ništa drugo nego neprestana borba protiv rasizma, u svim njegovim pojavnim delovanjima. Boriti se uvek i svagda, kroz umetnost, kroz društveni angažman, kako to radi Viola, Meti, kako je to radila Mira, Tasić i mlade umetnice iz sastava Pretty Loud, čiju vam pesmu u ime ovog dana donosimo za kraj.