Blistanje, Vladimir Đukanović
Vladimir Đukanović svoju uspešnu profesionalnu karijeru izgradio je u Americi i odatle nam dolazi potkovan impozantnim znanjem o veštačkoj inteligenciji i izvesnoj, a zastrašujućoj budućnosti koja nam se dešava – danas. Prozvan „filozof sa Volstrita“, ovaj vrstan analitičar nedavno je uplovio u književne vode i svojim romanom prvencem Blistanje već privukao pažnju mnogobrojne domaće čitalačke publike.
I bi – mrak
Radnja počinje najavom apokalipse: ruski elektrotehničar Vladimir dobija naređenje sa vrha da smesta isključi struju u celom svetu zbog toga što se tehnologija otela kontroli. Svestan da će njegov potez označiti kraj čovečanstva, kolebaće se oko te radikalne odluke. Ali kako vreme prolazi, uveriće se i sam do kojih granica je tehnologija napredovala i da svetu preti opasnost od nuklearnog rata. Njegova riskantna misija predstavlja slamku spasa za čitavo čovečanstvo.
Okarakterisan kao uzbudljivi triler sa elementima naučne fantastike, Blistanje na samom početku to svakako i jeste. Ubrzo, međutim, shvatamo kako je to ipak mnogo ozbiljnije štivo.
Na tragu Homo Deusa
Hararijev Homo Deus mnogi su s razlogom shvatili kao proročku knjigu. Autor je još tada upozoravao da čovečanstvo treba da bude oprezno u pogledu razvoja mašina – tehnologija koje smo sami stvorili i „negovali“. Uprkos sveopštoj posvećenosti tehnološkom napretku civilizacije, možemo svakog časa očekivati i revoluciju, Frankenštajnovo čudovište koji se okreće protiv svog tvorca.
Dijalozi„robota“ koji su napravili invaziju obiluju filozofskim mislima, kao i naučnim činjenicama. Nateraće nas da se ozbiljno zapitamo da li je ova knjiga bezazleno štivo i treba li je doživeti kao čistu fikciju. Ili pak, neke stvari ubuduće moramo sagledati drugačije, kako se ne bi ostvarilo proročanstvo Hararija, o kome Đukanović piše toliko ubedljivo da njegov ozbiljan pripovedni ton izaziva jezu i strepnju.
Ako ste već pokušali da odgovorite na pitanje: „Da li nam zaista preti ovakva katastrofa?“, u međuvremenu će se sigurno nametnuti još jedno: da li ljudska rasa možda i zaslužuje istrebljenje? Vladimir Đukanović piše o ljudskoj pohlepi, velikoj želji ambicioznog čoveka da sav med prigrabi za sebe, uprkos tome što nije učestvovao u njegovom stvaranju. U dijalozima kronova dotakao se i osetljive teme silovanja i čedomorstva. Pišući o našim pozitivnim stranama kao što su herojstvo i požrtvovanje, ali i o ovim negativnim, dolazimo do zaključka da je autor potpuno nepristrasno i objektivno pristupio škakljivim temama. To nije lak zadatak za jednog pisca, jer je naše društvo ušuškano u utopijske ideje o ljudskoj dobroti i empatiji. Ovaj roman biće šamar realnosti i najvernijim idealistima.
Srljanje u progres
Ne sudite knjizi po koricama, ali ni po obimu. Iako nevelikog obima, Blistanje nikako ne treba potceniti. Ovo delo možemo posmatrati i kao novu verziju Rata svetova, gde su junaci od samog početka bačeni u vatru, nedovoljno spremni da se odbrane od nepoznate sile, koja svojom nemilosrdnošću najavljuje istrebljenje. Ova priča je jezivija od Velsove, jer je izvesno realna i potkrepljena naučnim činjenicama. Ne preti nam opasnost od vanzemaljaca nego od tehnologije, na čijem unapređivanju predano svakoga dana radimo. Zaslepljeni njenim „blistanjem“ i neprestanim napretkom, nismo ni svesni da nas je prevazišla i da nije nemoguće da se jednog dana „ambiciozno dete okrene protiv brižnog roditelja“.
Osvrnimo se unazad petnaestak godina i uzmimo za primer telefone i kompjutere. Setimo se samo koliko smo malo opcija imali na tadašnjim telefonima (igranje zmijica, štopericu i prebacivanje midi-melodija), a danas je telefon bukvalno zamenio kompjuter.
Da li onda dijalog između kronova, kao što je slučaj u ovoj knjizi, treba doživeti kao teoriju zavere? Naučni podaci, kojima autor obogaćuje svoju priču, sigurno ne govore u prilog tome.
Ko će pobediti?
Jedno od najvećih pitanja je – može li čovek opstati u čudesnom svetu mašina. U jednom razgovoru kronovi će se dotaći poezije kojom su impresionirani. Iako sebe smatraju daleko superiornijom vrstom od naše, ne mogu da ospore činjenicu da je „čarolija reči“ nešto što je darovano isključivo ljudima. Zaključak se nameće sam: veštačka inteligencija će verovatno moći i sama da napiše roman, ali će mu nedostajati onaj glavni sastojak zbog kojeg je književnost umetnost i magija: to su emocije. Ono što najčešće potiskujemo u sebi je naše najmoćnije oružje zbog koji smo mi jedina vrsta na planeti stvorena za blistanje.