Sva naša tela, Georgi Gospodinov
“Bez izgleda na spas
Lepota će spasti svet. Neki idiot, koga čak nije ni poznavala, pripisao joj je ovu neobičnu obavezu. I stalno se nalazio neko ko bi to ponovio, ko bi je opomenuo. A kako se to ostvaruje, niko nije govorio. Nije da nije hteo, ali kako, kako.. Sedela je i što je više lupala glavu nad tim, toliko više se njeno lice boralo, koža se opustila, nos se izdužio i iskrivio se, a telo se popunilo… I više nije imala nikakve obaveze prema ovom svetu koji je nastavljao da se vrti bez izgleda na spas.”
Ovo je jedna od kratkih priča iz zbirke priča “Sva naša tela”, bugarskog pisca Georgi Gospodinova, koji se kratkom formom tako smisleno poigrao stvarajući minijature koje mogu biti i poezija u prozi ili proza u poeziji, ali za koje formu i nije preterano važno odrediti. Te priče su pulsirajući zapisi života, izrečeni na minimalistički i direktan način, ali koje opet, bez obzira na sveden stil, bude emocije ili uspavane misli i čeprkaju po njima zaspalim. Svaka priča podstiče nas da mislimo a ujedno nas vraća na sve to što smo i sami osetili. Gledali smo klimavu ruku starca koji pokušava da dosegne jabuku, skidali smo se do gole kože, po potrebi skidali i kožu samu, kako bi se nekom dozvolilo da se pod nju uvuče, razmišljali o jednom popodnevu sveta…
Avgust je popodne godine
Pisac divno zaključuje da je avgust popodne godine i surovo konstatuje da je otadžbina tamo gde su nam neprijatelji, jer nas mržnja uvek čeka na jednom bliskom rodnom mestu. Piše nam, dalje, o zaboravljenom gestu kad se cigara palila upaljenom cigarom neznanca i kad je ta razmena vatre bila siguran put do ljubavi. Lica su u tom činu tako blizu, a ljubav je pitanje rastojanja. On piše o ironiji kroz priču o Strahu korektorke od grešaka, koja se umirući plaši da se na njenom grobnom mestu ne potkrade neka slovna greška. Kako bi to bilo strašno!
U priči Sva naša tela, preživeli čovek vraća se sebi gledajući ljude različitih doba koji svi međusobno liče. U njima prepoznaje svoja nekadašnja tela u različitim životnim etapama. Dečak od deset godina najduže se zadržao u toj sobi, možda jer je uvek duboko u nama to dete izgrebanog kolena. Toliko veliki broj tela imamo, ko će ih prebrojati.
Kako smo krhki i prolazni govori nam dvema rečenicama u priči:
“Kolekcija
( ubitačno kratak roman)
Kako je lako sakupljati ljude, osmehnula se hladno stara kolekcija revolvera. Ovaj će biti moj trideset i sedmi vlasnik. “
Ko je taj ko je kolekcionar zapravo? Ko sakuplja predmete, a kog predmeti ostavljaju za sobom? Troše li se životi uzaludno, dok mi, neko vreme, posedujemo po neko telo i možda po neko popodne!
Odličan je ovo pisac, i moćne su reči kad ih on slaže! Priča se da je Georgi Gospodinov jedan od najozbiljnijih kandidata za ovogodišnju Nobelovu nagradu. Potpuno zasluženo!
Fani i Aleksander, Ingmar Bergman
Ovaj roman je Ingmar Bergman napisao 1979. godine, dok je film po knjizi snimljen 1982. godine.
Da je pisac, ujedno i scenarista i režiser, oseća se kroz celu knjigu. Pisac nam prenosi misli svog junaka, uz opasku: “misli su protraćene njih neće biti na filmskoj traci..” A onda nam pruža prizor. Mi pred očima imamo scenu, vidimo sliku gospodje Helene. Ona je svoj divan stan pregradila kako bi drugu polovinu, onu sunčanu, prepustila sinu i snaji – Oskaru i Emili, glumcima, koji žive od Božićne do Uskršnje predstave, izvodeći Magbeta i Otela i vaspitavajući svoje troje dece da budu veseli statisti, mali paževi, mali andjeli.. Oko njih je buka, dadilje, kuvarice, baka koja sve okuplja, stričevi i prijatelji.. večita buka, pa spuštena zavesa, a za njom zaglušujuća tišina..
Amanda, Aleksander i Fani – deca koju će promene koje slede najviše pogoditi, glavni su protagonisti ove knjige i ujedno su najveće žrtve nastupajućih okolnosti. Aleksandar je desetogodišnjak, što nam pisac više puta naglašava, verovatno smatrajući da je neophodan podsetnik, jer čitajući zaboravljamo da je dete. On je istovremeno i hrabar i uplašen i prkosan i mudar, veruje u utvare ali ne i Boga. Kroz njegov lik preispituje Bergman moral, norme, veru, pravdu i ljubav. Možda i snagu mržnje. Njegov saveznik i podrška je malena Fani, koja brata prati i podržava uprkos svemu.
Kroz lik majke – Emili, prikazuje nam Bergman, rezigniranost i slabost pred trenutkom, pa opet snagu probudjenu uz pomoć prisutnih ljudi, koji u bitnim momentima odbijaju ulogu posmatrača.
Nalazimo se prvo u sred šarenolike, disfunkcionalne ali tople porodice, gde nam se zbog te topline, odjednom budi tolerancija za sve ljudske nesavršenosti. Na razna moralna posrnuća, bivamo u stanju da samo odmahnemo rukom u maniru..jaka stvar!
A onda nas suočava sa porodicom druge vrste, porodicom biskupa. Bergman nas baca direkt u grotlo porodične rigidnosti, farse morala i farse dogmi.
Prikazuje nam dve krajnosti, sudara ih, i pušta da strepimo za tu decu, koja su se u tom sudaru našla, da strepimo da li će iz njega izaći neozleđeni.. ili koliko će ozleđeni izaći..
Bergam majstorski profiliše svoje likove, u stilu ozbiljnog psihologa, razdvaja pojavnu ličnost od one stvarne, i prikazuje kako zavedeni različitošću možemo doneti odluke katastrofalnih razmera.
Pozorište i crkva kod Ingmara Bergmana
Nije slučajno poređenje porodice glumaca sa porodicom moćnog i uvaženog biskupa, kao što nije slučajno ni poređenje pozorišta i crkve. On ih medjusobno suprotstavlja, ali se i poigrava odnosom izmedju vere i umetnosti pa će na nekoliko mesta povlačiti i paralele: “.. pozorište je jednako dobra crkva kao i njihova katedrala i.. svi glumci, biskupi, muzičari, parosi,slikari i kapelani samo su jedno sveštenstvo, čiji je zadatak da svaki, u svojoj crkvi, služe Živom Bogu…”
Interesantno je da je i sam Bergman kao sin parohijskog sveštenika odrastao u jednoj mračnoj i obamrloj atmosferi.
O mukotrpnom odnosu svojih, po svemu različitih roditelja, i o svom odrastanju pisao je u trilogiji “Najbolje namere”, “Rodjeni u nedelju” i “Razgovori u četiri oka”, sve tri knjige je takodje objavila Geopoetika i ja ih od srca prepručujem.
“Ne gospodine moj, ovako se stvarno više ne može. Sad ću da se operem, da se ponovo našminkam, da namestim kosu i obučem korset i svilenu haljinu. Uplakana žena koja čezne za ljubavlju pretvara se u pribranu baku. Svi igramo svoje uloge, neki ih igraju nemarno, drugi brižljivo. Ja pripadam ovoj drugoj kategoriji.”
Knjige je za čitaoce Book Hub-a preporučila Amare Librum koju možete pratiti na istoimenom Instagram profilu. A ako vam se tekst dopao, pogledajte i ovo.