Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, Bora Ćosić

Godine o kojima piše Bora Ćosić u knjizi “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, ovenčanoj 1969.  prestižnom NIN-ovom nagradom, godine su Drugog svetskog rata. Ali tema ove knjige neće biti rat i borba protiv (brojno nadmoćnijeg) neprijatelja i okupatora, već turbulentno vreme domaće revolucije i klasnog preokreta koji će u posleratnim godinama nastupiti.

Bora Ćosić će se  u ovoj izvanrednoj knjizi posvetiti jednom domaćem, „home made“ ratu, opasnim vremenima i ogromnim posledicama koje su proizašle iz tadašnje „nove realnosti“.

Uloga moje prorodice u svetskoj revoluciji
Bora Ćosić “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”

Revolucija u porodici disidenata

Kako se jedna predratna buržoaska porodica našla u ulozi državnog neprijatelja broj 1 na koga treba motriti, saznajemo iz ugla naratora, radoznalog dečaka u razvoju koji nam „live“ i doušnički prenosi situaciju u kući. Vizura dečaka sužava spoznajni horizont, jer je on još uvek osoba od koga odrasli kriju stvari koje nisu za njegove uši, ali upravni govor, brz i kondenzovan, verno prenet, vrlo nam jasno i razborito otkriva mnogo više. U ovom svojevrsnom rijalitiju saznajemo komplikovane odnose mnogočlane porodice i promenjenih društvenih okolnosti u kojima pokušavaju da se snađu, prežive i zadrže svoje ljudsko dostojanstvo.

Pa da pogledamo ko to ideološki narušava novi poredak oličen u drugovima koji nose nadimke po nekim životinjama ili alatima (Jovo Sikira).

  1. Otac koji se najčešće oglašava subverzivno pijan u vreme bistrih i trezvenih misli;
  2. Deda koji je tu da svojim oštrim haiku mislima samo potvrdi večno vraćanje istih zakonitosti ljudske prirode;
  3. Romantične tetke uvek predstavljene zajedno, sa suludim građanskim potrebama da slikaju, pevaju ili uče esperanto;
  4. Ujka ženskaroš koji svojim bezbrojnim avanturama podriva ozbiljnost političke borbe;
  5. Brižna majka kojoj se u doba optimizma i napretka, najcrnje misli motaju po glavi.
Bora Ćosić

Sumnjivi do srži jer su potomci svešteničke porodice, oni sviraju klavir, koriste kristalne čaše i šoljice iz Venecije, prate časopise sa glumcima i upadljivo se ne snalaze u novonastalim, drčnim i bahatim vremenima. Ne pokazuju alavost na vlast, već stoički podnose otimanje i eksproprijaciju svoje davno stečene imovine.

„Bilo je reči koje uopšte nisam razumevao, kao „eksproprijacija“, „ejakulacija“ i tako dalje, ali ja sam se pravio da ih znam.“

Humor kao municija

Duhoviti komentari koje glavni junaci „ispaljuju“ u situacijama koje se nižu jedna za drugom, zapravo su njihova municija za borbu protiv političke nedoslednosti i nelogičnosti javnog života. Ako pažljivo pratimo aluzije u pričama koje se pričaju u kući, a koje nam momak – narator verno, a zapravo podsmešljivo, prenosi, mnogo ćemo razumeti trenutna dešavanja iz spoljnog sveta: o Amerikancima koji bombarduju Beograd na kraju rata, o partizanima, o Rusima herojima i ideološkom razlazu sa njima…

Autor se služi groteskom, crnim  humorom, karikaturom, blagom ironijom i oštrim sarkazmom – celim arsenalom, ne bi li nam obesmislio novu borbu i nove ljude. A o kakvom zlu od porodice i o kojim neoprostivim greškama se radi, najbolje ilustruje sledeći primer:

„Mi smo bili jedna porodica, bez obzira na sve opomene. Svi drugi su vredno sedeli za šusterskim bankom ili su posluživali u kafani, samo smo se mi neprestano muvali po našoj maloj kuhinji, iako za to nismo imali nikakvog razloga. Svi drugi izrađivali su pumpe za bicikle, pečate i četke za cipele, jedino mi nismo proizvodili ništa, što se na nama najbolje videlo. Mi smo neprestano nešto pričali u smislu razgovora, umesto da ćutimo i slušamo druge, makar i gluplje od sebe.

Deda je uvek govorio mnoge stvari svakome u lice, što je bilo potpuno pogrešno. Mama je često navodila strašne, iako istinite primere iz istorije, umesto da ove zaboravi i zameni ih nekim lepšim, koji se uopšte nisu desili. Naši pogledi u budućnost često su bili mnogo nejasniji usled knjiga koje smo pročitali u ranijem periodu, a to je bila naša sopstvena krivica, sasvim nepopravljiva. Nas su lepo učili da je najbolje po čovečanski organizam da stojimo za vreme tramvajske vožnje, da jedemo neslano i da spavamo na tvrdom, ali mi nikako nismo verovali, iako je trebalo. Mi smo i dalje čitali iz debelih romana, najčešće neilustrovanih, umesto da sve ovo odnesemo u dom za slepu decu, koju ovi romani uopšte ne bi mogli da pokvare.

Nas su upozoravali da ne koristimo blesave stvari iz starog vremena, kao što su kišobran, kalodont i slično, a mi smo se stalno inatili, iako za ovo nismo imali nikakvog opravdanja. Nas su molili da prisluškujemo šta rade neprijatelji u komšiluku ali smo ih odbili usled urođene gluposti i tako dozvolili da se isti rad, neprijateljski, nastavi do nemogućih granica.“

Film "Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji"
Film “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, 1971. god.

Jednoj ozbiljnoj dogmi koja bi da temeljno i fundamentalno sve promeni iz korena, koja zastrašujuće usmerava tok misli na jedinu „ispravnu“ stranu, suprotstavlja se jedna čudna, blesava i duhovita porodica. U svojevrsnom izveštavanju o aktivnostima jedne obične, normalne porodice (na šta nas upućuje sam naslov romana), vidi se sav paradoks domaćih prevrata koji bi svi da počnu od nule. Kao da su prvi na svetu i kao da pre njih ništa nije postojalo.

Čitajte ponovo Boru Ćosića, budite pripremljeni, jer je situacija nestabilna, a brojni unutrašnji neprijatelji vrebaju sa svih strana. A ako vam se dopao tekst, možete da pogledate i tekst o Borislavu Pekiću na linku ovde.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *