Vozom za Samarkand, Guzelj Jahina

Dvadesete su godine prošlog veka u Rusiji, u Povolžju. Građanski rat samo što se završio ostavivši pustoš i glad biblijskih razmera, takve kakve samo u Rusiji mogu da postoje. Sela su pusta, nema ni drveta, ni žita, niti jedne jedine životinje. Izmučeni ljudi u najvećim iskušenjima, ostavljaju bolesne i nejake, žrtvujući ih za šansu jačim i zdravim da prežive. Ostavljena deca bauljaju stepama, bolesna, izmučena i napuštena od svojih najbližih. Slike su nadrealne. U takvom istorijskom trenutku komandir Dejev dobija zadatak da pet stotina gladne, bolesne i napuštene dece odveze iz Kazanja hiljadama kilometara južnije u Samarkand gde će biti zbrinuta u prihvatilištu i gde će dobiti šansu da prežive.

O posledicama građanskog rata u Rusiji

Na ovom sumornom sižeu mlada nada ruske proze i višestruko nagrađivana autorka, Guzelj Jahina, gradi svoj potresan roman gde ponovo preispituje mučne teme ruske istorije. Autorka u svom najnovijem romanu (koji može da se čita kao završetak trilogije započete knjigama Zulejha otvara oči i Deca Volge) uspeva još jednom da posvedoči o svom velikom talentu i da nas uvuče u brojna etička pitanja ne zauzimajući stranu i ne upirući prstom u krivce ove velike ljudske tragedije.

Herojski podvig ili nerazumna avantura

Priča je napisana u duhu avanturističkih romana, gde se gradacijski nadovezuju prepreke na putu spasenja. Mladi komandir Dejev koji se dokazao u građanskom ratu na strani crvenih, dobija zadatak da preveze decu polovnom mašinom, skrpljenom lokomotivom i sa nedovoljnim sredstvima za najosnovnije preživljavanje. Gonjen svojim ličnim duhovima iz nedavne prošlosti velikodušno prihvata svu decu koja mu se na putu nađu, ponaša se mekano i popustljivo, potpuno suprotno od tegobne prakse ostavljanja slabih i nejakih. Šansu da prežive daje svima, čineći na putu neverovatne podvige da produži putovanje, a samim tim i vek malim i nedužnim saputnicima.

U tome mu pomaže komesarka Bela, čelična gromada i racionalni rezoner u romanu koja je tu da poštuje pravila i da strogo prati instrukcije nadređenih. Ona deca koja su se ukrcala u voz, ta deca treba da stignu na odredište. I niko sa strane. Niko od ležećih pacijenata koji ionako nemaju nikakve šanse da prežive. Niko od skitnica koje sreću usput. Nijedno dete koje je majka ostavila da umre samo u dubokoj stepi. Braneći princip bolnih rezova i teških odluka zarad konačnog boljitka, ona je antipod srčanom Dejevu koji ulazi u rizike totalne pogibije jer ne uspeva da kaže „ne“ pred tom svekolikom dečijom patnjom.

„Ne snalazim se dobro sa brojevima – ne umem da žrtvujem jednoga da bih spasao stotinu. Drugim rečima, karakter mi je nikakav.“

Sve te vojske, svi ti ljudi

Na svom putu ovaj ešalon će nailaziti na razne predele koji su nakon građanskog rata pod upravama „belih“ ili „crvenih“. Sela su pusta, nigde ničeg nema, osim četa pod čijom je upravom čitava oblast. Jahina vešto vodi radnju kroz vaskoliku rusku zemlju. Gradi priču uzbudljivo, drži čitaoca upitanim hoće li Dejev uspeti u svojim fanatičnim naumima da nabavi hranu i lekove. I baš poput najuzbudljivijih avantura, Dejev prvo nailazi na svoje saborce iz građanskog rata koji mu pomažu. Zatim su tu ljuti neprijatelji kozaci koji bi da održe liturgiju u vozu i na kraju neprijateljski muslimani koji ne razumeju reč ruskog.

Autorka nam ne dozvoljava da upadnemo u kliše istorijskih romana koji pričaju o velikim događajima, ali smo itekako svesni posledica istorije, kao i nevinih žrtava sa kojima ne znamo šta ćemo, osim da ih izmestimo hiljadama ruskih vrsta daleko i damo im novu šansu za kakav-takav opstanak. Griža savesti zbog posledica borbe za bolji i lepši svet je ta koja motiviše, kako Dejeva, tako i ostale njegove pomagače na putu.

Grobovi su svuda oko nas

Ovaj roman je jedno jako i živopisno svedočanstvo o posledicama rata, koje nam slikovito govori – eto vam vašeg rata, evo za kakav ste se svet borili. I kao što je putovanje katarzično za glavne likove ovog ešalona, tako je roman katarzičano putovanje i za sve nas koji ga čitamo. Guzelj Jahina je veličina od pisca jer nije morala da nas zadivljuje brojkama – dovoljan je taj jedan mali mikroprostor, taj jedan mali uzorak dece (petsto na početku i petsto opet na kraju), pa da shvatimo svu strahotu jednog bezumnog stradanja.

Čitajte Vozom do Samarkanda i budite zahvalni na čaši vode, kafi i kolačiću koji vas čeka kao nagrada za ovako intenzivno putovanje.

A ako vam nije dovoljno ljudske patnje, Orhan Pamuk će vas u svom romanu Noći kuge podsetiti na još neku.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *