“Hodanje” Tomasa Bernharda je literarni lavirint sa malobrojnim likovima, ali sa nebrojeno mnogo staza kojima vam misli mogu odlutati. Ukoliko se do sada niste susreli sa delom Tomasa Bernharda, budite spremni za mentalno planinarenje, jer ova novela traži angažovanog čitaoca.
Pre nego što prihvatite naš poziv, znajte, njegov stil, neparagrafirane stranice, izostanak poglavlja i duge misli nije lako voleti. Zašto?
Da je Bernhardov stil…
Komšika iz naselja, bio bi najveća torokuša. On nam u “Hodanju” prenosi sve, ali nikako iz prvog lica, već ono što je Eler kazao Šeleru o Karerovom razgovoru sa Rustenštajnovim nećakom.
Kompozitore i studente Fakulteta muzičkih umetnosti bi možda nervirala repetitivnost (slično kao u fugi prim. aut.), opsesivno držanje pojedinih tačaka. Stalno kruženje oko istih motiva.
Da ste, kojim slučajem, izašli na prvi sastanak sa stilom pisanja Bernahrda u ovoj noveli, bilo bi vam nelagodno, ali primamljivo. Statično, ali zanimljivo. Na dejt bi poveo svog najboljeg prijatelja Vitgenštajna. Sasvim bi vas iscrpeo, imali biste utisak da je u pitanju pravi drama king, ali, izašli biste sa njim ponovo.
Glavne ulice
U knjizi se srećemo sa bezimenim, anonimnim naratorom, koji nam upotrebom, uglavnom neupravnog govora, prepričava ono o čemu u redovnim šetnjama u koje ide sa prijateljem Elerom, od njega sluša. Glavna tema Elerovog monologa je skorašnji napad ludila njihovog zajedničkog druga Karera, koji je sada zatvoren u psihijatrijsku ustanovu.
Eler posebno objašnjava događaj koji je bio okidač napada. To je poseta Rustenšaherovom krojačkom salonu u koji su jednog dana prilikom svoje redovne šetnje ušli, a kasnije ga posetili još nekoliko puta. Karer bi svaki put zahtevao od vlasnikovog nećaka da mu sve pantalone izloži na svetlosti i na svakom paru pantalona bi našao deo na kojima je tkanina prozirna, što sa kvalitetnim štofom ne bi trebalo da se desi. Stoga je, pred nećakom i samim Rustenšaherom, više puta ponovljao kako je reč o jeftinom čehoslovačkom materijalu, da bi na kraju ostao bez vazduha i bezumno krenuo da ponavlja “ova prozirna mesta, ova prozirna mesta”.
U svojim izlaganjima Eler objašnjava eventualne uzroke Karerovog nervnog sloma, osvrćući se na razgovore sa Karerom, kao i svoje sa Karerovim lekarom Šererom (koji je prikazan kao nepronicljiv i nekompetentan psihijatar). Kroz Elera, a preko naratora koji je vrlo distanciran i kao da ne želi da, osim kao prenosnik i posrednik, bude involviran u priču, otvaraju se osnovni motivi ove knjige:
- Ludilo – iznenadno totalno ludilo koje dolazi kao posledica misli koje su otišle toliko daleko da se sve čini bezvrednim i nepodnošljivim postojanjem.
“Umeće razmišljanja, kaže Eler, sastoji se u umeću prekidanja razmišljanja tačno pre smrtonosnog trenutka.”
- Samoubistvo i gubitak prijatelja – koje je inače često prisutno kod ovog pisca, a koje se ovde vezuje za samoubistvo hemičara genija Holenštejnera, Karerovog prijatelja iz detinjstva. Epizoda o Holenštajneru je prilika koju Bernhard nije propustio, da se, kao i u drugim svojim delima, osvrne na “pokvarenost” Austrije, tupoglavost sredine i amaterizam i diletantizam koji se u njoj neguje i nagrađuje:
“Genije je ostavljen na cedilu i primoran na samoubistvo. Naučnik je, kaže Eler, u Austriji običan bednik koji pre ili kasnije, a naročito onda kada to izgleda najbesmislenije, mora da skonča zbog praznoglacosti sredine, a to znači zbog praznoglavosti države…. I genije propada, zato što u ovoj državi i mora da propadne.” (da li vam zvuči poznato?)
Nauke hodanja i razmišljanja
U poslednjem delu novele, Eler pokušava da objasni ono što, zapravo, čekamo od samog početka – odnos nauke hodanja i nauke razmišljanja. Tu još jednom uočavamo zajedničku crtu ova dva procesa. Ponavljanje. Korak po korak po korak, misao po misao, po misao, po misao.
“Kada hodamo, kaže Eler, onda kretanjem tela dolazi i do kretanja duha. Hodamo svojim nogama, kažemo, i mislimo svojom glavom. Ali, mogli bismo i da kažemo hodamo svojom glavom.”
Ipak, kaže Eler, u tom promišljanju, nemamo mogućnost samorefleksije, jer mi sebe ne možemo videti kada se posmatramo. Zato što nismo takvi kakvi smo kada se gledamo. Već samo takvima sebe vidimo. Takođe, nikako ne možemo sa sigurnošću reći ni kakav je neko drugi. U tom smislu “svaka predstava je pogrešna”. I svaka takva misao nas odvodi u slepe procese u kojima se gubimo.
“Jedno neprekidno razmišljanje između svih mogućnosti ljudske glave i osećanje između svih mogućnosti ljudskog mozga i rastrzanost između svih mogučnosti ljudksog karaktera.”
Ne pada s mosta ko pažljivo hoda
Non de ponte cadit qui cum sapientia vadit
Novela “Hodanje” Tomasa Bernarda je analiza mišljenja, poniranja u bezgranični bol i nemogućnosti samospoznaje. Ona nas ne vodi jasno i konačno tamo gde mislimo da smo krenuli. Zapravo, ostavlja nas da se pitamo
gde smo pošli?
kada da stanemo?
hodamo li u mestu ili smo se izgubili?
Za Book Hub piše: Jovana Bajagić
Ljubitelji ovog teksta mogli bi narednu inspiraciju da pronađu u ovoj knjizi. Pogledajte!