Intervju sa Bojanom Vunturišević

Niška publika je još jednom, uz organizaciji i podršku EU info kutka Niš imala prilike da u prostoru Banovine sluša Bojanu Vunturišević. Bojana, kantautorka poznata po pesmama kao što su Kese etikete (2017), Daljine (2017), Promašaj (2019), Ljubav (2023), sat vremena je sa svojim bendom, za mnogobrojnu nišku publiku izvodila pesme sa albuma Daljine (2017) i sa novog albuma Ljubav (2023). Nakon koncerta publika je imala priliku da se slika sa Bojanom, a mi smo zahvaljujući organizatorima iz EU info kutka, imali priliku da sa njom porazgovaramo o stvaranju muzike, poeziji, kapitalizmu i njenim inspiracijama.

Kako bi opisala proces pisanja tekstova za svoje pesme, koje su tvoje glavne inspiracije iz kojih crpiš ideje?

Bojana: Taj proces je prilično haotičan, nekada mi ide onako, izađe mi odmah pesma a nekad se mučim po tri nedelje, po tri meseca. U slučaju pesme Svemirske ljubavi to je trajalo tri godine. Coby i ja smo je započeli u studiju u septembru 2019. da bismo je završili u januaru 2023. Ali ne sada zato što nam je bilo teško nešto u samom procesu pisanja pesme, nego zato što smo imali hiljadu obaveza sa strane i zato je taj proces toliko razvučen.

Zato što kod nas muzička industrija je i dalje u nekom uspostavljanju i dalje je to pomalo divlji zapad i prosto ne možeš da se skoncetrišeš da sebi kažeš – aha, sada imam dva meseca da radim na albumu i samo ću na to da se skoncentrišem nego je sve to onako rasuto. Moji glavni uzori su Erika Badu, Bebi Dol, Maša Seničić, naša pesnikinja, Minja Bogavac, takođe naša pesnikinja, Marina Tucaković, naša velika učiteljica, mama pop kulture u Srbiji. Vučem inpsiracije sa svih strana.

Pomenula si neke naše pesnikinje, kako se poezija kao umetnički tekst razlikuje od teksta za pesmu kantautora?

Bojana: Ja mogu da uočim razliku kako to izgleda kada pišem sa Mašom Seničić, a kako to izgleda kada pišem ja sama sa sobom. Maša uvek obraća pažnju na narativ, obraća pažnju na odnos dve osobe u pesmi pa postavlja pitanja, razmišlja o perspektivi šta može da se desi, kakav je to odnos između njih dvoje, kako se oseća ona i kako se oseća on. Ja samo tražim reči koje lepo zvuče i bukvalno rečima kitim note, želim da mi ta reč bude baš ta nota. Potrebno mi je da reči koje pevam budu muzikalne i melodične, pa ne mora da postoji smisao u pesmi. Kasnije dolazi do smisla, ali na početku ne mora da postoji nikakav smisao.

Koji savremeni pesnici i pesnikinje su važni za društveno-angažovane teme koje su aktuelne u Srbiji?

Bojana: Ja znam pesnikinje sa kojima se družim a koje sam ranije pomenula. Mislim da je tu svakako Radmila Petrović, najznačajnija feministička pesnikinja koja govori o ženi sa sela, o odnosu te žene i njenog oca, o ženama uopšte danas. Mislim da je ona najoštrija, a najtačnija i najbritkija i najmuzikalnija. Zajedno smo radile tekst pesme za Senidu i za jednu dečiju pesmu koja se zove Suncokreti, peva je moj dečiji hor i ta pesma je počela polako da se širi u beogradskim vrtićima i sada želimo da se ona proširi i na celu Srbiju.

Kako balansiraš između svog umeničkog izraza i prenošenja poruka koje su ti važne?

Bojana: Pesme koje sam ja napisala uglavnom govore o ljubavi, o mom sopstvenom životu, o odnosu sa ljudima sa kojima delim taj život. Još uvek mislim da nisam dovoljno zrela da govorim o društveno-angažovanim temama a kada poželim da o tome govorim onda najčešće pozovem Minju Bogavac i onda kažem – Minja, hajde da pokušamo da napišemo pesmu o modnoj ikoni ali da koristimo crkveni muzički jezik – ona to shvati tako da napiše konzumrističku himnu Kese etikete.

Kako doživljavaš interakciju sa ljudima koji prate tvoj rad i kako to utiče na tvoje stvaranje muzike?

Bojana: Ne znam baš koliko to utiče na moje stvaralaštvo. Na moje stvaralaštvo najviše utiče taj moj životini tok, ljudi sa kojima se srećem na poslu, na ulici, ne toliko na stejdžu. Najviše volim kada sedim u studiju ili ja u svojoj kuhinji i nešto sad tu čeprkam i pišem. To mi je onako najlepše i onda kada treba da se vratim da držim koncerte, muka mi je od svega a kada dođe do koncerta i kada kročim na binu ja nekako oživim, primim vazduh i primim toliko energije da onda danima ne mogu da spavam i da mi se poremeti san. Eto tako na mene utiču ljudi. Posle Doma omladina, ja nisam mogla da spavam jedno dve nedelje. Videćemo kako će biti posle Niša.

Kako kapitalizam i tržište utiču na stvaranje umetničkog teksta i javni nastup pesnika i kantautora?

Bojana: Ja mislim da kapitalizam, ne samo na nas umetnike nego na celokupan život ima loš uticaj. Na nas umentike utiče tako što nas sve vreme gura da proizvodimo sve više i više i više i onda mi poslušamo taj kapitalizam i izbacujemo sve više i više, a sve više i više besmislenih stvari. Stalno mu u strahu da ako ne radimo nećemo moći da živimo nekim pristojim životom. Nekako se trudim da malo okrenem leđa tom kapitalizmu, bar u mom stvaralaštvu nemam potrebu da non-stop budem prisutna.

Ja sam pre ovog novog album Ljubav, bacila ceo jedan album u kantu za smeće jer mi je prosto bio dosadan, nije bilo ništa novo od mene, ništa novo nije izlazilo iz mene jer nisam imala vremena da steknem neko novo iskustvo koje će u meni da probudi neku novo vatru. To nama kapitalizam ne dozvoljava ali zato smo mi tu da mu se odupremo.

---

Razgovor vodio: Nenad Kostić