Daske, Uroš Dimitrijević

Dom kulture „Studentski grad“, 2023.

Svećom da tražite, teško da biste mogli da pronađete pravi generacijski roman u srpskoj književnosti. Nova generacija milenijalaca je već odavno stasala, a priče koje nam pričaju se možda ponajmanje tiču njih. Iako možemo da razumemo potrebu za kolektivnim istinama, ostajemo trajno uskraćeni za teme i dileme cele jedne generacije koja nemo prolazi mimo nas. Istorijski narativi, pregršt fantastike i mitologije, religijski artefakti – sve je tu, osim onoga što je uzbudljivi život mladih, sada i ovde u ovom „najboljem“ od svih mogućih svetova koji smo im ostavili.

Srećom ima i onih pisaca koji tu prazninu popunjavaju, što Uroš Dimitrijević čini i svojim novim romanom „Daske“. Nakon velikog uspeha prvenca „Siroti mali ratovi“, koji se sa zanimanjem čitao i koji je ušao u uži izbor NIN-ove nagrade, postavilo se čuveno pitanje drugog romana sa kojim se više nego uspešno izborio.

O čemu je u Daskama reč

Vreme zbivanja romana je 5 do 12 u životu mladog Vuka. I dok letnji dani počinju da se skraćuju i ubrzavaju, a obruč ozbiljnosti i zrelih, konačnih odluka sve više steže, glavni junak prolazi kroz nikad izraženiju krizu identiteta. Leto je na zalasku i „krajnje je vreme“, da citiramo Radovana III, da se nešto promeni. Sa jedne strane je Vukov poslednji raspust pred punoletstvo, obaveza da odluči koji će fakultet upisati i čime će se baviti, a sa druge iskreni interes jedino za video-igre, čar na dar i vožnju skejtom sa proverenom ekipom iz kraja. Sve ovo čini jednu opštu životnu konfuziju kojoj pisac prilazi sa puno šarma i humora. Repetativni događaji, uvek isti likovi i priče, tu su da dobro prepoznamo život u gradu, koji je u ovom slučaju Niš, a lako može biti i bilo koji drugi.

Porodica na zadatku

Roman počinje jednim apsurdnim, a opet tako bliskim opisom porodičnih i životnih prilika u kojima vidimo da se naš glavni junak nikako ne (s)nalazi. Tu je majka, profesorka u znamenitoj gimnaziji, koja nakon razvoda neprestano sluša Eriku Badu i ambiciozno postavlja sinu ultimatume oko izbora fakulteta.

Otac se odselio, međutim nedostatak muške figure u odrastanju nije tako (tj. uopšte) naglašen, jer mu je novo mesto stanovanja par spratova iznad, u istoj zgradi. Nedaleko se nalaze baba i deda, nekada utočište mladalačkog konformizma, a sada saveznici odraslih u izvođenju našeg umetnika u mladosti na pravi put. I možda samo na prvi pogled porodično okruženje deluje disfunkcionalno – kada je u pitanju sudbina glavnog junaka, svi deluju udruženo i vrlo skladno. Već ovako postavljeno, potpuno je jasno da su u odnosu na glavnog junaka, svi oni – drugi.

Život na daskama

Niš nije Nica. Postoji neka dirljiva crta u upornosti da se bavite vožnjom skejta u zemlji fudbala, košarke i Noleta. Kako to nije ni uobičajena, ni popularna pojava, već više ekstravagantna retkost, sa posebnom pažnjom se u romanu posvećujemo danima koje skejteri Mitar, Kaća i Bojana sa Vukom provode u gradu. Moglo bi se čak reći u negostoljubivom gradu, sa šiljcima na ogradi školskog dvorišta i nervoznim komšijama koji vode svoje male ratove (jer u velikima ne učestvuju) i po svaku cenu brane svoju teritoriju.

Identitet ove prijateljske grupe takođe nije jedinstven. Ravnotežu ustaljenog dučićevskog letnjeg mira, u kome svako od aktera ima svoju ustaljenu ulogu, narušava pridošlica iz daleke Amerike, super-biće i Vukova takoreći srodna duša. Odrasla na McDonald’s-u i svim vrstama koka-kole, ona postaje, prirodno, osoba prema kojoj glavni junak počinje da gaji osvajačke pretenzije.

U romanu, naravno, ne klizi sve po planu kao po ravnom putu, više je to roler-koster banjske nizbrdice i prepreka kod centralne gradske fontane. A pisac nam pokazuje da i u ljubavi važe slična pravila kao i u vožnji skejtom – koliko god puta da se ulupaš i ispadneš smešan, moraš da ustaneš i kreneš ispočetka.

Humor je najveća snaga ovog romana.

Kao što je sam autor u pogovoru istakao, roman je pažljivo i vešto pisan sa željom da nasmeje, ali sa puno osećaja da u tome ne pretera. Zato roman nalikuje stand up komediji – uzbudljivo, dinamično štivo zaogrnuto humorom sa merom i autoironijom u većini slučaja. Tome posebno doprinose autodiktati na kraju svakog poglavlja, kao ironični suma sumarum prethodnih događaja.

Evo jednog svetlog primera iz knjige i opisa dobro poznate niške znamenitosti:

Ostatak popodneva provodimo u tržnom centru Kalča, stakleniku s prodavnicama, u centru grada. Bez klime, naravno. Kalča je otvorena ’93 godine i u početku su svi bili oduševljeni ovim zdanjem. Bila je puna prodavnica i kafića s najkreativnijim enterijerima. Ne znam kako, ali uspeli su da smeste čitavu šasiju od tramvaja unutra. Međutim, sve više radnji se seli na druge lokacije, verovatno jer su vlasnici shvatili da ljudi ne mogu da pronađu njihovo radnje. Možete slučajno da naiđete na prodavnicu prvi put, ali nema šanse da je posle ponovo nađete kada želite da odete tamo. Fora je što je Kalča projektovana kao najzaguljeniji lavirint hodnika na svetu, po uzoru na onaj s Krita u kom se krio Minotaur.

Ako ne idete u radnje u prizemlju ili u one koje se nalaze tik uz stepenište, nema šanse da se ne izgubite. Ako idete s detetom, najbolje je da ga držite na povocu ili vežete lancima za sebe, jer ako izgubite dete u Kalči, najbolje što možete da uradite jeste da se vratite kući, otplačete jednu partiju i počnete da pravite novo. Postoje priče o ljudima koji su pokušali da naprave mapu tržnog centra, da ostave tragove, kao ono kada šumari obeležavaju stabla, ali su svi do jednog nestali. Čak je i glavni projektant Kalče jednom krenuo u obilazak, uveren da zna plan hodnika napamet i željan da dokaže da njegov tržni centar ima savršenog smisla. Nikada iz njega nije izašao. Prema svedočenjima nekih radnika iz butika, i dalje luta hodnicima, pitajući retke prolaznike za smer i po koju kap vode.

Record.

Leto je u gradu. Moj stariji sin u julu puni 18 godina, u septembru polazi u četvrti razred gimnazije i žurke na bazenima su uveliko u toku. Premda ne slušam Eriku Badu, vršim pomalo pritisak na odabir fakulteta i blagovremene pripreme za prijemni ispit naredne godine. Brine me nedostatak ambicije, mozak na stand by i prilično ležeran stav po pitanju ovog najozbiljnijeg od svih pitanja. Ali nakon čitanja ove knjige, nekako sam mirnija. Neka samo gura, na kraju znam da će sve biti u redu.