Kako nastaje crna, Marija Kostić
Kako nastaje crna je pesnički prvenac Marije Kostić koji je objavila Književna radionica Rašić. U ovoj zbirci lirski subjekat se kreće između sopstvenog tela, deteta u sebi, težnje ka transformaciji i porodičnih, te odnosa sa voljenim osobama. Poetika pesnikinje se oslanja na unutrašnja stanja lirskog subjekta (iz ugla nedovoljno voljenog deteta), a centralni motiv zbirke jesu – ruke dok je osnovna boja – crna.
Lirski subjekat levitira u različitim oblicima između sebe i disfunkcionalnih porodičnih odnosa, odnosa sa partnerima i odnosa sa samom sobom kao detetom. Porodičnu situaciju lirski subjekat iskazuje konkretizacijom u nečem sasvim svakodnevnom i neraskidivom sa nama samima – rukama. Ruke su spona između ljudi, glavni izvor dodira i opipljivosti sveta oko lirskog subjekta. Ruke su za lirskog subjekta veza ali i rastojanje, na njima se naziru tragovi starenja, mučenja, patnje i ljubavi, nežnosti i bliskosti, snage i utehe:
tatine
sada su nagrižene ekcemom
nežnost proviruje
mamine
ruke su joj bile nežne
danas su prekrivene pegama
sestrine
sada mašu sa aerodroma
skupljaju daljine
moje
su ranjene
i pišu pišu
Velika tema zbirke jeste dete – ono koje je sve čulo i videlo, ono kome su rebra naprsla, koje se plaši da iskorači na svetlo a koje se transformiše u stihove pesama ne bi li postojalo u bilo kom obliku kao znak da je preživelo sve traume i povređenosti. Apolinerskim stilom, u pesmi levak lirski subjekat govori o tome:
posle orgazma iz mog uma često izroni lik kovrdžave devojčice
toj devojčici nikad
nisam rekla
izvini
Marija, daj mi ruku
ne dozvoli da postanemo skitnice
pobegle iz zapaljenje kuće
****
hajde slobodno izađi
želim da te zagrlim
(iz pesme iskupljenje)
Lirski subjekat piše – pisanje je njegov osnovni mehanizam za preživljavanje i pronalaženjem sopstvenog ženskog identiteta koji menja oblik iz odnosa u odnos. Njen identitet se gradi i razlaže u porodičnim odnosima, partnerskim odnosima kao plasetlin – uvek može biti drugačija. No, te promene često dovode do otklona prema izvornom obliku sopstvene ličnosti:
devojka iz ogledala
skreće pogled sa mojih butina
da ispod nje sklizne
s k l o n i s e
****
na njenoj koži zahvaćenoj rđom
žiletom urežem novu recku
(iz pesme sklonište za beskućnicu)
Lirski subjekat govori i o smrti – kao onome što predstavlja crna boja. Součena sa smrću bliskih ljudi ili smrti koja je bila vrlo blizu njenom domu i njoj, ona je doživljava vrlo blisko:
dedu su pred smrt
najviše brinuli otopljeni snegovi
bujale su reke latinskih izraza
iz kojih nikad nisam isplivala
(iz pesme velika poplava 2005. godine)
u tim bolničkim hodnicima
ja zauvek vidim nju kako bez tebe
pognute glave odlazi
(iz pesme Pasterova 14)
U partnerskim odnosima se često oseća usamljeno, kako je partner ne razume ali i ne primećuje. Ona se gubi menjajući oblike i jedini dokaz da zaista postoji su joj brazde koje joj se utiskuju u ramena. Oni leže okrenutih leđa u krevetu a lirskom subjektu krckaju rebra. Ipak, lirski subjekat nije lišen želje za bliskošću i erotičnim osećajima. U pesmi afrodizijak i glad, lirski subjekat otvoreno govori o žudnjama:
moja koža ga zove
ruka zaistavlja
samo da ugasim sveto
U pesmi ako poželiš da me zavedeš u istom erotskom tonu se govori o potrebi za bliskošću:
i sačekaj
da u tvom napuklom glasu
napetim žilama
i zamagljenom pogledu
pronađem sebe
Zbirka “Kako nastaje crna” ima cikličnu strukturu, završava se određenom porukom budućoj deci. Kako i sam lirski subjekat kreće u svojim pesmama od svojih predaka i korena za koje smo svi neraskidivo vezani u DNK kodom, koji nas oblikuju. Ona kroz zbirku menja svoj oblik, teži da pronađe onaj koji neće naličiti prethodnim obrascima ponašanja u porodičnom stablu, pa samim tim ta poruka deci jeste da suštinski ne možemo potpuno raskinuti veze sa porodičnom prošlošću ali ostaju ruke – kao spona i simbol zajedništva: ruke za koje se držimo. I čini se da se sve dobro i loše stapa u jedno baš kao što, kada se sve boje pomešaju, stope u jednu – crnu.