Laguna, 2024
Prevod: Lela Matić
Autor ovog velikog i odličnog romana jeste Aaron Hector Schmitz, rodjen 1861. godine u Trstu pod upravom Austrougarske, rodjen iz braka koji kombinuje austrijsko, italijansko i nemačko, a povrh svega i jevrejsko poreklo. Pseudonim pod kojim je pisao, Italo Zvevo, značio bi italijanski Švaba, a medju redovima kritičara koji su čitali roman u izvornom obliku nailazi se na podatak da Zvevo vešto i specifično kombinuje tršćansko narečje i dugačke nemačke sentence.
U svom ranijem stvaralaštvu Zvevo samostalno izdaje dva romana koji podjednako prolaze nezapaženo, dok, pod uticajem, podsticajem i pohvalom svog velikog prijatelja i savremenika, Džejmsa Džojsa, ne objavljuje Zenovu savest, iste godine kada i Džojs Uliksa. Poput Uliksa, Zenova savest je shvaćen i prihvaćen kao prvi modernistički roman na italijanskom jeziku, i u mnogim tumečenjima on se takvim može smatrati i danas, stotinu godina nakon prvog objavljivanja.
Osnovna specifičnost ovog dela jeste koncept, u kome autor roman predstavlja kao ispovest muškarca podvrgnutog psihoanalizi, sa ciljem ostavljanja pušenja. Terapija pisanjem, kojoj je naš narator podvrgnut, vodi se idejom iskrenosti spram papira koji ćuti, a ima za cilj suočavanje pacijenta na polju sopstvene svesti, savesti i realnosti. Doktor našeg dobrog Zena navodi se kao doktor S. a sasvim sam sigurna da iza akronima stoji Sigmund Frojd, pionir psihoanalize koju Zvevo tokom čitavog romana na elegantne i duhovite načine izvrgava ruglu.
U Zenovom životu postoji mnogo ishitrenih i naprasitih odluka, reakcija i govorancije, pomalo laži i previše trapavosti, i u svemu tome neverovatno puno šarma. Studirao je hemiju, pa prava, pa ostavljao prvo pa se vraćao na drugo, proučavao religiju i muziku, prolazeći kroz krizu identiteta poput celokupne klase srednje buržoazije tog vremena. Ne imajući konkretno zanimanje i definisanu poslovnu ulogu u društvu, Zeno se razume u sve po malo i u ništa dovoljno. Nesposoban za praktične stvari, tone u melanholiju i tapacir kauča doktora S, dok se niža klasa bori i afirmiše, poput Olivia, koji vodi Zenove porodične trgovinske poslove.
Pišući svoje terapeutske redove, Zeno nam govori najvažnije priče iz sopstvenog života, priču o gubitku oca, priču o pronalasku žene, priču o pronalasku ljubavnice, i priču o pronalasku poslovnog partnera. Nakon gubitka oca, Zeno biva fasciniram Đovanijem Malfentijem, uspešnim trgovcem u kome vidi očinsku figuru. Upoznajući njegove ćetke, Zeno čvrsto rešava da postane ZET! U trci od jedne premlade, druge nezainteresovane za brak, treće nezainteresovane za njega i četvrte, razroke Auguste, u trci za jadnom mladom sirotom muzikalnom Klarom koju upoznaje nakon ženidbe, u trci za opatankom ludog i urnebesnog ortaklula gde se svako razume u trgovinu i knjigovodjstvo koliko i kaludjer u robotiku, prolazi Zenov život, i prolazi sadržajno i (prosto neverovatno)- srećno.
O ostavljanju cigareta nema govora, jer ta radost “poslednje” cigarete, poslednjeg uživanja pred apstinenciju, predstavlja zapravo siže života o kome nam tršćanski autor kroz lik Zena u ovom romanu govori.
Takodje, odnos zdravlja i bolesti i čovekove stalne potrage za nekom svojom dijagnozom jak je motiv koji kulminira Zenovim besom spram doktora i psihoanalize, spram potrebe čoveka da sopstvene porive izleči a da fiziologiju analizira kroz patologiju.
“Život pomalo liči na bolest jer je izložen krizama i habanju, i jer u njemu ima svakodnevnih poboljšanja i pogoršanja. Za razliku od drugih bolesti, život je uvek smrtonosan”.
Zeno svoje beleške privodi kraju početkom Prvog svetskog rata, a poslednje poglavlje ovog fantastičnog romana je jedna od najboljih završnica u književnosti, jedna proročka epifanija u kojoj autor pre tačno stotinu i dve godine apsolutno predviđa budućnost, i evo nas u svetu posle nuklearne bombe, evo nas i dalje na kaučima za psihoanalizu, evo nas u i dalje prenaseljenom svetu. Gospodine Italo Zvevo, gospodine Etore Šmic, evo nas i ne nadajmo se Zemlji kakvu predviđaš poslednjom svojom rečenicom!
“Kada otrovni gasovi ne budu više dovoljni, jedan čovek, sličan ostalim smrtnicima, sam u tajnosti neke sobe na ovome svetu, izmisliće dosad nečuven eksploziv, prema kojem će dosad pronađeni eksplozivi izgledati kao bezazlene igračke. A jedan drugi čovek, i on sličan ostalim smrtnicima, ali samo bolesniji od njih, ukrašće taj eksploziv i dopreće do središta Zemlje da bi ga postavio na mesto gde će dejstvo eksploziva biti najjače. Biće to ogromna eksplozija koju niko neće čuti. I Zemlja će, vraćena u svoj oblik magline, lutati nebesima lišena parazita i bolesti”