„Kći direktora cirkusa“ Justejn Gorder
Nismo sujeverni, ali počinjemo duboko da verujemo da je bitno kojom knjigom otpočinjemo čitalačku godinu. Pre dve godine bila je to „Zavera budala“ – sve što je donela pojava koronavirusa, haos koji je zavladao u svetu neodoljivo podseća na tragikomične zapetljane situacije koje može da stvori (ili u njih upadne) Ignacije Ž. Rajli. Prošla godina počela je sa „Doplerom“, i takva je otprilike i bila – duhovita, inspirativna, na momente bizarna, apsurdna, a poželeli smo i da bar malo promenimo svet ili utičemo na njega da se promeni. Tako je nastao i Book hub.
Ovu čitalačku „sezonu“ otvaramo sa Justejnom Gorderom i njegovim romanom „Kći direktora cirkusa“. Simbolično, dakako.
Erupcija novih ideja
Posve neobična prstenasta kompozicija čini ovaj roman jedinstvenim i izdvaja ga od drugih njegovih ostvarenja. Glavni lik je Peter, koji poseduje talenat za izmišljanje priča. Nimalo sujetan, ali beskrajno maštovit, (pro)davaće svoje ideje piscima i zabavljati se dok posmatra kako ih oni, više ili manje uspešno, razrađuju. Čitajući sve te njegove priče, moramo samo paziti da i sami ne upadnemo u zamku, da nas ne zavede neka od njegovih ideja, pa počnemo da razmišljamo kakav bismo joj obrt ili završetak dali.
Peterova nemerljiva mašta neminovno se prepliće sa stvarnošću i on ponekad ne može da spozna razliku. Nije uvek siguran da li je prešao granicu, da li su njegova sećanja izmaštana ili se nešto stvarno desilo:
„Imao sam više mašte nego što je svetu potrebno.“
No, njega to nije preterano opterećivalo. Naprotiv, on je u svemu video izazov i maštom se podupirao kako bi izašao iz eventualnih zamki stvarnosti.
Kosmos, večita inspiracija
Peter još od malena spoznaje da ima „moć“ da izmišlja priče. Zapravo, njegova je mašta toliko velika, da podseća na univerzum, beskonačan prostor u kojem se galaksije, odnosno njegove ideje šire i prirodno nadovezuju jedna na drugu, ali i vode neki svoj život, imaju svoje zakonitosti. Jedna ideja odvešće ga drugoj, pa trećoj, a svaka od njih može se razgranati u više priča. U zavisnosti od toga kome svoje ideje poklanja ili prodaje, od njih nastaju nagrađivani romani ili veoma zapažena filmska ostvarenja.
Gorder i u drugim svojim romanima piše o kosmosu („Devojka s pomorandžama“). Ne krijući zadivljenost njegovom beskonačnošću, fasciniran još neistraženim delovima univerzuma, nalazi motive da razradi svoje filozofske stavove o životu i smrti. O prolaznosti, o večnosti. Gorder piše dečački poletno i samo naizgled naivno. To što u njegovim romanima naratori uglavnom imaju dečije glasiće deo je njegovog šarma, načina na koji prilazi publici i zavodi je svojim, veoma ozbiljnim, promišljanjima o svemu oko nas i što je u nama.
„Put se stvara dok njime hodaš“
Ovaj roman obojen je i sasvim pristojnom dozom sarkazma. Gorderova genijalnost leži u pravoj meri za sve (da ne kažemo, smislu da se izrazi „Baš kako treba“), pa i za suptilne opaske upućene sujetnim stvaraocima. Očigledno samo s jednom namerom – da ukaže na to da i u uzdizanju moramo ostati skromni. Njegovo teološko obrazovanje moralo je uticati na njegova razmišljanja, a on je, kao i njegov junak Peter, i u tome video inspiraciju i proširio naučene hrišćanske ideje i svoje iskustvo metafizičkim promišljanjima – njegovi su stavovi o životu i svetu duboko spiritualni, a opet i logični.
Gorder bez ustručavanja sagledava svaku ideju i svako stanovište iz više uglova, ne insistirajući da postoji samo jedan pravi odgovor. Svetovi u njegovim romanima leže na slobodi junaka da izaberu i više od jednog mogućeg puta koji im se pružaju, jer dok ne probaju – kako će znati koji je pravi? Nijedan nije pogrešan, svaki je pokušaj dobitak – makar samo bio lekcija.
Paukova mreža
Petera su više puta nazvali Paukom. Još u detinjstvu njegove su se ideje granale kao paukova mreža, da bi, kada je odrastao, još smelije mogao da lovi svoj plen – pisce ili one koji su to želeli da budu. Mamio ih je svojim idejama, a hranio se njihovim talentom da ih razvijaju. Ono što je zamalo prevideo bila je mogućnost da i sam upadne u jednu od svojih zamki. Da se uplete u sopstvenu mrežu prodaje ideja i da oni koji su bili plen najednom postanu lovci, te tako ova priča poprima i detektivski oblik.
Gorder nas vozi gore-dole brzim šinama voza iz luna parka tako sigurno i vešto da nema bojazni da ćemo ispasti, već samo uživati. Ne, neće nam smetati kada shvatimo da smo i sami upali u Peterovu paukovu mrežu; biće tu i čovečuljak Metar (koji će nam, možda, slučajno ili namerno, zaličiti na patuljka iz „Misterije pasijansa“) da nam svojim bambusovim štapom diskretno pokaže gde je izlaz.
Ono što vam Gorder, Peter i Book Hub poručuju je, jasno i glasno: da nam ne ponestane ideja i inspiracija bude nepresušna u 2022. godini!