“Pogovor” David Albahari, Čarobna knjiga

Novi roman Davida Albaharija doneo je još jedan misaoni i jezički pomak u našoj književnosti, u kome se opisana stvarnost istovremeno jezički (kroz priču) razlaže, isto koliko i misaono multiplicira. Čitajući knjigu imamo stalno utisak da autor piše „pogovor“ da bi nam razjasnio šta se dogodilo, ali korišćenje jezika u ironijskom, alegorijskom i asocijativnom maniru čini sve da nas udalji od priče i da nam pokaže da je do istine sve teže doći.

David Albahari
David Albahari

Roman tako čitamo kao nastavak ranijih Albaharijevih ostvarenja (i to prepoznavanje nam prija), koje odlikuje pre svega rasparčavanje fabule na niz narativnih tokova prepunih reminiscencija i digresija, koji se poput sinusoide udaljavaju do krajnjih vrednosti, a zatim vraćaju na glavni tok priče. Radnja je diktirana jezikom, onim što se izgovara i načinom na koji nam je slika predočena. To ovu knjigu čini zahtevnom za čitanje, „slow food“ knjigom, koja se polako savladava i o kojoj se dugo potom misli.

Ako je jezik sredstvo kojim se rasvetljava i opisuje stvarnost, ako je jezik sredstvo koje treba da posluži komunikaciji, ukloni nesporazume i otkrije istinu, u „Pogovoru“ je jezik korišćen na potpuno drugačiji način: da udalji od stvarnosti, da prikrije, da dodatno objasni i da se u tom objašnjavanju još više udalji od onoga što je „nulta“ istina. To nas podseća na kod nas rado čitanog Petera Handkea i njegovo pažljivo upotrebljene reči, očišćene od uobičajene, komunikativne funkcije i vraćene u prvobitno stanje koje im pridodaje potpuno novu vrednost. Čitajući Albaharija, nesvesno prizivamo „Veliki pad“ i opisanu dihotomiju između individualnog i kolektivnog, ali na jezičkom nivou, diskretno i pažljivo.

„Istorija: oranje po praznini“

Ova jezička diskrecija je naročito važna ako znamo da je za glavnog junaka ove priče uzet kralj, vladar jedne male i upitne zemlje i da je „pogovor“ dodatno objašnjenje njegovog života koji odgonetaju Hana Gretl i Somalijac Sulejman. Na dan kraljeve smrti, junaci kreću da razmotavaju klupko kraljevskog života u hotelu u Cirihu, onoga što se pamti i o čemu se govori, pa tako usput saznajemo koliko o samom kralju, toliko i o drugim protagonistima ovog bizarnog romana. Njihovo grupno i individualno ispoljavanje je više u govorenju i mišljenju nego u deljanju.

Tako će kroz roman prodefilovati niz likova koji će na ovaj ili onaj način biti povezani sa kraljevim životom, koji će o kralju govoriti i koje će autor uz mnogo bizarnosti, ironije i sumnje pokazati u pravom svetlu. U romanu se pojavljuju i Tito kao vođa nesvrstanih zemalja (ironično pokazivanje „kolonizatorske nadmoći“ koja patroniše crnački kontinent), ali i Cune Gojković, pa na kratko i Svetislav Basara, Jelena Lengold i mnogi drugi… Mehanizam vladavina i istorije prikazani su kroz organizacije bliske totalitarnim načinima upravljanja, kao zlokobni mehanizam koje jedne podiže, a druge servira kao hladno predjelo.

U pozadini svih priča, kao semantičko jedinstvo svih tokova, pojavljuje se Afrika, simbol obespravljenih, kao pitanje svih pitanja.

Još jedan sloj udaljavanja čini i sam pripovedač koji i ima i nema mesto u priči (u jednom trenutku se čak obznanjuje drugim licem, kad se obraća kralju sa pozicije sveznajućeg), i koji svojim dodatnim komentarima, meta-komentarima, komentarima na komentare, još više ovu priču o umrlom kralju usložnjava.

Jezik Davida Albaharija
Istorija: oranje po praznini

Ono što Albaharija razlikuje od svih znanih nam domaćih pisaca je veliki trud da napravi otklon od stvarnosti i da se distancira od onog što je dnevno, ne bi li dosegao univerzalno. Međutim, koristeći jezik što tačnije i istinitije, pokazuje nam da je i te kako prisutan i da govoreći o svojim junacima-simbolima, više nego ikad govori o nama samima.

Univerzalna poruka

E kad bismo mi znali sve što će se desiti, nikada se ne bismo odlučili da povučemo određene poteze. Naša životna partija, odnosno partija koju svako od nas igra protiv svog života (a možda i protiv smrti) sve dok je još moguće povlačiti izabrane poteze, dakle, svaka takva partija – a niko ne može sa sigurnošću da kaže koliko će ih biti – unapred se završava porazom svakog od nas.“

David albahari
David Albahari

A ako vam ne prija mistifikovanje stvarnosti, već želite da uronite u dnevno i političko da biste bolje razumeli šta vam se dešava, vratite se na „Kontraendorfin“ Svetislava Basare. U protivnom čitajte pisce kao što su David Albahari, Slobodan Tišma ili, gore već pomenuti, Peter Handke.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *