Elen Dorion „Zagrljaj vetrova“

Prometej, Novi Sad

Sa francuskog prevela Ljiljana Matić

Gledam taj život koji narušava život, preobražava ga kako bi se uvećao. Vreme prolazi. Ponovo pronalazim tačan osećaj vremena koje visi iznad mojih koraka. Nalazim se na prekretnici sadašnjosti. Ne postoji ni prošlost, ni budućnost, jedino to prisustvo kojem mogu da pristupim, to carstvo mogućnosti. Sve je tamo, na vrhu mojih prstiju, moje duše, najsićušniji trenutak sadrži čitav svemir, njegovu snagu i njegovu krhkost.
Tako je raskošan lirski izraz u prozi Elen Dorion! Tako prefinjen, elegantan… Gotovo da u pozadini tih reči možete čuti prigušene zvuke harmonike, dok se ispred vas nalazi čaša dobrog, crnog vina. A oko vas se smenjuju prizori neverovatne lepote: bujne, zelene šume, mirisni vrtovi, cvetovi u punom cvatu, pa mekani pesak i penušavi talasi mora… Onda malo dobuje kiša, suše se listovi i trava, može se osetiti miris mokre zemlje. I tako ukrug, neprestano.

* *
Ovde ne tražite bajku, začaranu šumu, uspavanu lepoticu. Ne tražite konkretne savete, jer ih nećete naći. „Zagrljaj vetrova“ nije ljubavni roman, nije ni drama. A, ponajmanje, knjiga o samopomoći. To su duboka promišljanja o ljubavi. O svemu što ljubav jeste i treba da bude. To je potraga za smislom osećanja i pokušaj da se razume svrha tog plemenitog dara koji posedujemo.

Polećemo…

Ovo višestruko nagrađivano delo je poetski uobličena filozofija života. Autorka pokušava da rastumači težnju za spajanjem dva bića i kako u tom spajanju istovremeno izgubiti i sačuvati svoje Ja – gde Ja prerasta u Mi, da li se (i kako) gubi ili se nadograđuje, evoluira.
Polazna tačka na kontemplativnoj trasi Elen Dorion u „Zagrljaju vetrova“ je sreća na početku veze. Autorka razmatra lakoću kojom smo voljni da se prepustimo prožimanju s drugim bićem i čak odricanju od svojeg, samostalnog, Ja. Kako to Ja neosetno i zastrašujuće brzo preraste u Mi.
Pauza. Presedanje.
A šta se dešava kada Mi mora da se razbije na dva zasebna Ja? Kada Mi prestane da postoji… Da li možemo da nastavimo tamo gde smo stali pre nego što smo postali Mi? Kako se ponovo naći, kako se sastaviti i kako nastaviti dalje? Možemo li da se setimo ko smo bili pre nego što smo postali Mi i da li to naše nekadašnje Ja uopšte ima smisla, da li može da postoji nakon Mi?

Odredište

Pravo je malo čudo, može biti i posebna veština, pronaći svoje staro, a novo Ja. Kako doći do suštine uspavane duboko u nama, kako je regenerisati? Nakon suočavanja i mirenja sa sobom, dolazi otpuštanje i sloboda. Šire se horizonti, više se i dalje vidi. Ispred nas su neki novi prizori. A tu su i stari, ali za nas, opet, novi, jer ih gledamo iz drugačije perspektive.

Novo putovanje?

Autorka ne tumači prirodne pojave, ne daje romantičarske komparacije prirode i svojih osećanja. Ona konstatuje lepotu kojom je okružena i u njoj pronalazi mir, pročišćenje, otkrovenje. Posmatrajući prirodne cikluse i kretanja, dolazi do razumevanja ljudskih potreba i osećanja. U potpunoj je simbiozi s prirodom koja je okružuje, tu pronalazi inspiraciju i spremno korača ka novim poglavljima i horizontima.
Proboj svetlosti malo-pomalo pobeđuje tamu, polako se uvećava i širi plavetnilo na zemlji čije obrise sada vidim. (…) Tako plavetnilo pobeđuje, a sa njim i ja sam gonjena prema obzorju bez granica, ka tom svetu koji me povezuje sa najsitnijim i sa onim što me premašuje.

* *
Tokom četrdeset godina književnog stvaralaštva, Elen Dorion stvorila je delo koje istražuje intimu bića, a čitaoce poziva na razmišljanje o lepoti sveta i povezanosti ljudskih bića sa kosmosom i prirodom.“ 

(iz pogovora Zagrljaj vetrova, Elen Dorion, 1. izdanje, 2021, Prometej, Novi Sad)

5/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *