Sintaksa prostora u zbirkama pesama Okean i Povremena poput vikend-naselja Maše Seničić

 

Neretko se dešava da pesnici budu opsednuti određenom temom, predmetom ili motivom. U srpskoj savremenoj poeziji pojavio se glas koji je opsednut prostorom, u njegovom užem i najširem smislu. Taj glas nosi ime Maše Seničić, pesnikinje, dramaturškinje. Maša se u poeziji prvobitno pojavila 2015. godine kada je dobila nagradu Mladi Dis za prvu neobjavljenu zbirku pesama pod nazivom Okean da bi zatim četiri godine kasnije usledila njena druga zbirka pod nazivom Povremena poput vikend-naselja. Iako naizgled dve različite pesničke zbirke, obe obitavaju između jednog opsesivnog pojma – prostora.

Okean, sve bliži

Okean kao njena debitantska pesnička zbirka, dosta sigurno ulazi u red jedne od zanimljivijih pesničkih zbirki u proteklih desetak godina. Pojmovno određene prostorom okeana ali i prostorom vremena pluskvamperfekat, imperfekat perfekat, aorist, prezent, futur prvi, futur drugi, potencijal, imperativ, infinitiv, pesme se kreću između različitih sintaksičkih prostora. Pesnička zbirka čini jednu zaokruženu celinu koja počinje uvodom pre merenja vremena a završava se posle merenja vremena. Pitanje je: šta se nalazi između?
Između se nalazi kretanje lirskog subjekta u različitim vremenima i prostorima, odrastanju, odnosima i osećajima. Lirski subjekat je određen prostorom, to se postiže upotrebom sintakse prostora koja nije svedena samo na prostorno značenje. Autorka ne samo da dobro koristi i oneobičava svakodnevna, naizgled dobro poznata mesta i prostore, ona svoj lirski subjekat stavlja u prostorni kontekst, izvan njega, naspram njega, u odnosu na njega, pored njega.
Zbirka Okean nam već u samom naslovu daje jednu prostorno-geografsku odrednicu a onda se otvara u muzeju postanka sveta, koji sledi nakon odlomka iz Kosmokomika, Itala Kalvina. Lirski subjekat boravi u prostorima u kojima promišlja, razmišlja i oseća svoj unutrašnji prostor. Sintaksičkim odabirom vremenskih odrednica, autorka se vraća sećanjima na sam početak – rođenje, prolazi kroz detinjstvo do nekog budućeg trenutka. U toj vremenskoj liniji, lirski subjekat prolazi i kroz prostore.

U prvoj pesmi rađanje lirski subjekat je smešten među šakama ali i u nekom tuđem gradu. Evociranjem uspomena iz detinjstva lirski subjekat obitava ponovo u imaginarnim i stvarnim prostorima svog detinjstva: u dečijim odmaralištima, hotelima sa zelenim krovom, na obali, ispod kuće, na pijaci, u kući sa pločicama boje meda, u kafani, na terasi, na gradskom bazenu, u autobusu. Ovi prostori jesu sintaksičke odrednice kojima se lirski subjekat određuje kroz čitanje. I dok se lirski subjekat kreće kroz ove prostore, naseljava ih privremeno ili u njima ostaje, progovara nam o porodičnim odnosima, detinjim odnosima sa odraslima i drugom decom, o željama i pogledima na svet koji mu tek predstoji. Kompleksnost veza između vremenskih prostora i fizičkog prostora ogleda se u pesmama u kojima je lirski subjekat odrasla osoba koju i dalje opsedaju prostori u svakom smislu. Tako ga posmatramo u ljubavnim odnosima, stvarnim i izmišljenim, onim koji će se možda desiti u budućnosti. Sada on obitava u stanu urednih i nepoznatih ljudi, u pozorištima, bioskopima, na groblju, u slabo osvetljenim lokalima. Ove prostorne odrednice ne samo da imaju mnogo ozbiljnije lokaciono značenje već njima autorka pokazuje mesto lirskog subjekta u sopstvenom životu kroz odrastanje. Neprestano kretanje je uslov za razmišljanje i promišljanje pa se lirski subjekat često nalazi u i na različitim prostorima koji ga u datom trenutku određuju: prvo kao dete a zatim i kao odraslu osobu.
Zašto onda prostorna odrednica okean? Čini se da je okean za lirskog subjekta sav teret koji mu se približava i predstavlja celokupnost detinjstva i odraslosti. Ova zbirka se završava posle merenja vremena, u muzeju narednih početaka. Iz cikličnosti okeana lirski subjekat odlazi u vikend-naselja.

Privremena, povremena, dovoljno prilagodljiva

Druga zbirka Povremena poput vikend-naselja obavljena 2019. a zatim i nagrađena nagradom „Dušan Vasiljev“, takođe poetički počiva na prostorima. Autorka se zadržava na prostornim odrednicama i sintaksi kojom nam opisuje svoj lirski subjekat nakon prve zbirke pesama Okean. Podeljena u tri strukturne celine unutar, obodima, izvan, ova poetska zbirka progovara o težinama svakodnevnog i privatnog života u jednom geografski određenom prostoru. Seničić se drži postmodernističke poetike, te nam pored pesama daje i esejistički tekst, precrtani tekst, važne telefonske brojeve, spisak namirnica.
I u ovoj drugoj knjizi u samom naslovu imamo prostornu odrednicu unutar koje će se odvijati pesme. Usmerena na konflikt lirskog subjekta sa pravilima svakodnice, pravilima društva, kapitlističkim i konzumerističkim pravilima, autorka u pesmama prostorima opisuje svoja stanja, strahove i želje. Već u prvoj pesmi nežnija polovina eksplozije, autorka smešta svoj lirski subjekat u iznajmljenom stanju gde mesecima treperi, sugerišući društveni problem o neposedovanju sopstvenog prostora. Dominanti motiv u pesmama jeste smrt i to ne bilo koja smrt već smrt psa. Lirski subjekat ponovo privremeno i povremeno prolazi ili se zadržava u različitim prostorima. Tako se on nalazi u iznajmljenom stanu, u ribarnici, u dnu hodnika, u kafani, u vikend-naselju, u nemilosrdnim tuđim predgrađima, u luci, na obali, u nedovršenim objektima na autoputu, u poštama male kvadrature. Ovom sintaksom prostora predstavljen nam je daleko iskusniji i svesniji lirski subjekat sebe i života u hladnom društvu različitih gradova. Njegovo kretanje između smrti psa, porodičnih odnosa i svakodnevnog tereta života i društevnih pravila, tradicije i očekivanja, preduslov su za njegovo promišljanje i obitavanje u navedenim prostorima.
Pažljivo upotrebljenim sintaksičkim konstrukcijama kojima je opisan prostor nam se predočava unutrašnja previranja lirskog subjekta: iznajmljen stan, renovirana kafana, nemilosrna tuđa predgrađa, precenjen hotel, nedovršeni objekti, pošte male kvadrature. Tako ove odrednice, kojima autorka opisuje prostore u kojima boravi, postaju kolaž postojanja lirskog subjekta. U tim kretanjima kroz prostore, ona se suočava sa tradicijom i nametnutim pravilima: umorila sam se od doslednosti/tog tužnog građanskog pokušaja/da se ostane pristupačan (vikend-naselja); nejednakost me čini naivnom (tuđa predgrađa); sve na svetu precenjeno je/osim autoputa i trajekta Jadrolinije (popust na drugi pokušaj isceljenja); mesecima treperim; budim se kao poludinamit u srcu grada (nežnije polovina eksplozije); zaboravljam da je moj dolazak finansiran/preciznom stavkom u budžetu projekta (uvod u studije nestrpljenja); od jutra do mraka biti zahvalan/državi, na besplatnom institucionom obrazovanju/i overenoj zdrastvenoj knjižici (kontinentalna prognoza); naučiću svoju decu da je biti srećan ili napredan/antropološla igra/u kojoj će se zauvek koprcati (nasilje forme koju naseljavam); a onda se setim – tek je april. još uvek ne smem da priznam/da sam umorna (botanika ćutnje). Iz izdvojenih primera, možemo videti da je lirski subjekat oseća težinu svih pravila, očekivanja i moranja života na jednom geografskom prostoru ali i da svaki drugi prostor bio on geografski ili imaginarni (unutrašnji) sa sobom nosi odgovornosti, zahtevanja i potrebu za njegovim osvajanjem i prilagođvanjem njemu. Koliko se onda gubi od sebe u tom prilagođavanju prostoru koji naseljavamo? Upravo ovom zbirkom Seničić odgovara na ovo pitanje stavljajući svoj lirski subjekat u promišljanja dok se kreće ili je statičan, dok naseljava određene prostore ili ih napušta.

Ove dve zbirke Maše Seničić jesu dokumenta i mape koje čitajući, koristimo da se krećemo putanjama kojima je išao lirski subjekat i naselimo mesta koja je naseljavao ili i dalje naseljava. Opsesija prostorom zasigurno obuzima i čitaoca kao i samu autorku a ostaje pitanje: koje nove (književne, geografske, imaginarne) prostore treba naseliti?

4/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *