Abigel, Magda Sabo

Magda Sabo (1917-2007) najprevođenija je mađarska spisateljica čija su dela prevedena na preko trideset jezika. Tokom svog stvaralaštva, a usled političkih previranja u Mađarskoj, kao neprijatelju komunizma čija dela nisu bila u skladu sa „staljinističkim“ viđenjem književnosti, knjige su joj bile zabranjivane sve do 1958. godine, kada ponovo počinje da ih objavljuje. U periodu od 1940. godine do 1945. godine radila je kao profesor latinskog i mađarskog u jednom ženskom internatu, i smatra se da je upravo sopstvena iskustva utkala u roman Abigel, koji je objavljen 1970. godine i koji je brzo postao jedan od najvoljenijih u Mađarskoj.

Jednoga jutra General Vitai saopštio je svojoj ćerki mezimici, da će školovanje nastaviti u protestantskom Internatu i da može poneti samo najosnovnije stvari. Petnaestogodišnja Gina, koja u ljubav i privrženost svoga oca nikada nije sumnjala, uz negodovanje i dečije podignut nos, stiže u biskupov internat Matula.

Tamo će život biti potpuno drugačiji od onog koji je do tada vodila. Skup strogih pravila, skup strogih ljudi i ćudljivih učenica. Svi će Ginu mučiti, i pravila koja je smatrala glupim, i strogi profesori koji će zahtevati od nje previše i učenice koje je neće lako prihvatiti. Ali najviše će Ginu mučiti to što ne zna razlog, zbog koga ju je otac odveo na drugi kraj zemlje i ostavio u internatu koju po svemu podseća na zatvor. Učenice su mogle da izlaze iz internata samo pod nadzorom i sav život se odvijao upravo među tim zidinama. Očevi pozivi bili su retki, susreti sa njim još ređi. Gina biva prinuđena da se među tim zidinama, okružena nerazumevanjem i devojkama koje u glas čitaju Bibliju, bori sa sobom i sa prilikama kako bi sačuvala makar delić sreće koju je ranije osećala. Gina vapi za sigurnošću koju joj je otac pružao ne sluteći da u tim ratnim godinama nije mogla biti na sigurnijem mestu.

Foto: Amare Librum

Kako vreme prolazi, Gina upoznaje svoje drugarice iz razreda, upoznaje svoje profesore i predavače. Zbližiće se sa njima i zavoleće ih. Postaće svedok mnogih susreta koje u prvom trenutku neće shvatati, ali će biti i svedok sopstvene transformacije iz razmažene devojčice – prvo u buntovnu, pa onda u hrabru. Shvatiće Gina, da sve ima dva lica, da nisu svi dobri, da nekad poznata lica predstavljaju opasnost, da su najnežniji ustvari najhrabriji, da se iza prividne površnosti ponekad krije snaga i da je ona najveća upravo u prijateljstvu i u ljubavi.

Prkosna i sveznajuća Gina, po dolasku u internat sve što je tamo zatekla označila je kao neprijateljsko, pa i legendu u kojoj baštenski kip Abigel pomaže devojkama u nevolji ako mu se obrate. Malo iz nemoći malo iz straha i samoće, Gina će postati devojka koja piše Abigel i kojoj se Abigel obraća porukama, kojima je štiti i usmerava. Svest o tome da se iza pisama krije čovek a ne duh kipa lepe devojke, postaće potpuna kada Gina dobije zadatak da promeni izvode iz matičnih knjiga za četiri devojke jevrejskog porekla. Takođe, Gina u tom trenutku postaje svesna da je rat svuda oko tih zidina, da ga Mađarska gubi, i postaje svesna svoje i očeve uloge u tim ratnim dešavanjima.

Magda Sabo, prelepim stilom i sa puno ljubavi prilazi svim likovima, i stvara pomalo zamršenu mustru dobra i zla koju će jedna devojka tokom sazrevanja odgonetati. Ovaj roman se možda može okarektarisati kao omladinski (s obzirom da se radnja bazira prvenstveno na događajima koji se dešavaju devojkama od petnaest godina) i možda jeste roman o sazrevanju, ali je pre svega roman u kome je Magda Sabo fantastičnim umećem, prikazala da i u opštoj tami može da pulsira, živi i postoji jedan svet sačinjen od naivnog viđenja života, nežnosti i hrabrosti.

Ulica Katalin

Ova dirljiva knjiga, jedan je od najznačajnijih romana koje je Magda Sabo napisala i za koju je dobila brojne nagrade. Napisana je 1969. godine i prikazuje nam sav raskoš književnog talenta Magde Sabo. Nestvarnim oslikavanjem likova, simbolikom i višeslojnošću ovog romana, ona nam je predstavila i raščlanila (kako sama navodi) i vreme i prostor.

Taj prostor, o kome govori, kolike god razmere zauzima uvek je okrenut ka jednoj budimpeštanskoj ulicu pored Dunava, u kojoj će – tu u komšiluku, sazrevati i odrastati Irena, Blanka, Henrijeta i Balint. Povezani ljubavlju i dobronamenošću i dečijim čarkama, odrastaće spokojni misleći da su svi putevi pred njima otvoreni i već unapred poznati.

Ratne godine koje slede donose tektonske poremećaje, donose patnje, ruše planove i menjaju odnos dobra i zla. Nemilosrdno ukazuju da sve može biti relativno: Irenina igra po pravilima, Balintov strog – zacrtan put, Blankina hirovitost i Herijetino prisustvo. Ništa nije onako kao što je trebalo da bude.

Majstorski je Magda Sabo prikazala, kako je ponekad jedini spas od surove sadašnjosti ona mirna prošlost koja je ostala za čovekom, ali i kako je upravo ta spokojna prošlost ponekad i dvosekli mač, jer je zbog nje sadašnjica samo krhka stvarnost, retko onakva kakvom je zamišljana. Pokazuje nam Magda Sabo da ta topla prošlost može značiti utehu ali i ujedno biti izvor nespokoja, večito podsećajući kako je trebalo i moglo da bude. A nije.

Foto: Amare Librum

Nije.. zbog slabosti, zbog nerazumevanja i straha, zbog bola, zbog malih grešaka sa kobnim ishodima, i zbog velike griže savesti, zbog svih onih ljudskih slabosti u neljudskim vremenima

U tom užasnom vrtlogu, naći će se njih četvoro koji će se kao pupčanom vrpcom vezani, čak i kad jedni drugima nanose zlo, prepoznavati kao „životinje iz istog legla“ , i stalno će se vraćati jedni drugima… i Ulici Katalin.

“ Odjednom su primetili da im je starenje rastočilo prošlost koja im se u mladosti i mlađem srednjem dobu činila zaokruženom, celovitom i uhvatljivom: Celina se raspala na delove. Sadržavala je ona sve što im se do tog dana dogodilo, ali drugačije. Prostor se raščlanio na poprišta, vreme se pretvorilo u termine, dogadjaji su postali epizode, i stanari Ulice Katalin konačno su shvatili da od svega onoga što im je sačinjavalo život, istinski značaj ima tek nekoliko poprišta, pokoji termin i poneka epizoda, a da je sve ostalo bilo tu tek da ispuni krhko postojanje, poput piljevine u sanduku pripremljenom za dugo putovanje, koja sprečava da se ono sto je u kovčegu ne ošteti.

A tada su već znali i da je razlika između mrtvih i živih samo kvalitativna, te da i nije toliko važna, ali i to da svako u životu upozna samo jednu osobu čije ime može da uzvikne u trenutku smrti.”


Za Book Hub piše Amare Librum koju možete pratiti na istoimenom Instagram profilu.

5/5

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *