Intervju sa glumicom Lutkarskog pozorišta u Nišu – Mirjanom Đorđević

U poslednje vreme sve više se govori o transponovanju književnih vrsta u dramski tekst namenjen deci. Lutkarsko pozorište u Nišu, kao jedno od najstarijih i najuglednijih pozorišta za decu u Srbiji, ima dugu tradiciju u ovom polju. Upravo smo razgovarali sa glumicom Lutkarskog pozorišta koja nam je otkrila neke interesantne detalje o procesu stvaranja predstava za decu, a posebno o transponovanju bajke kao književne vrste u dramski tekst.


Bajka je jedna od najstarijih književnih vrsta koja je vremenom osvojila srca publike svih uzrasta. U svojoj suštini, bajka je fantastična i čarobna priča koja u sebi sadrži univerzalne poruke i vrednosti. Odavno je poznato da bajke imaju ogroman uticaj na dečiju maštu i razvoj, što je činilo da su oduvek bila omiljena literarna vrsta među najmlađom publikom.

Bajke imaju svoju specifičnu formu koju je detaljno analizirao ruski folklorista Vladimir Prop u svojoj knjizi “Morfologija bajke”. Prop je identifikovao 31 osnovni postulat bajke koji sadrže niz značajnih elemenata kao što su: akcioni plan, likovi pozitivnih i negativnih karaktera, pomoć kroz talismane i magiju, spajanje i razdvajanje, borba koja dovodi do pobede.

Kada se radi o procesu recepcije bajki kod dece, potrebno je naglasiti da se deca susreću sa bajkama kada su još u ranom razvojnom periodu. Bajke se smatraju izvrsnom literarnom formom koja može podstaći mnoge aspekte u dečijem životu, poput razvoja logičkog razmišljanja, kreativnosti i socijalnih veština. Veoma često, bajke su idealan način za podsticanje dečje mašte i kreativnosti, što ih čini odličnim pedagoškim pomagalom u ranom razvojnom periodu.

Značaj bajke kao književne vrste ogleda se i u njenom transponovanju u dramski tekst koji se igra na sceni u pozorištima za decu. Kontinuirano prisustvo književnosti za decu u pozorišnim predstavama Lutkarskog pozorišta u Nišu za decu je od izuzetne važnosti, jer pozorište predstavlja idealno mesto za susretanje dece sa umetnošću. Bajke su postale jedna od najčešće ekranizovanih književnih vrsta, a njihova dramatizacija na pozorišnoj sceni uspešno se prenosi na publiku u kojoj se nalaze i deca i odrasli, zadovoljavajući potrebu za veselim i uzbudljivim narativima i vizuelnim umetnostima.

Sve u svemu, bajka je jedna od najlepših književnih proizvoda svih vremena. Njena magija, lepota i snažne univerzalne poruke čine da ova književna vrsta i dalje ostaje aktuelna i podjednako značajna kao i pre više od dva veka, kada su nastale najpoznatije bajke poput “Pepeljuge”, “Snežne kraljice”, “Crvenkape”.


Poslednjih meseci svedočili smo situaciji u kojoj je školski sistem u Srbiji ozbiljno poljuljan. Sa televizijskih ekrana stižu nam poruke psihologa o neophodnosti podizanja svesti o vaspitanju dece u najmlađem uzrastu. Iz tog razloga, naša sagovornica o ovom bitnom segmentu nauke o kniževnosti, i recepcije kod najmlađe publike je Mirjana Đorđević, glumica niškog Lutkarskog pozorišta. Sastali smo se povodom premijere predstave Vuk i sedam jarića, jedne od omiljenih bajki mnogih mališana i njihovih roditelja, i porazgovarali o ovoj bitnoj temi za književni magazin Book Hub.

Mirjana je završila Filozofski fakultet u Nišu i stekla zvanje diplomirani filolog za književnost i srpski jezik. Glumom se bavi od najranijih dana, kao član pozorišta Dečijeg kulturnog centra. Karijeru nastavlja u Studenskom pozorištu a od 2004. godine je stalni saradnik i profesionalnog pozorišta – Pozorišta lutaka Niš. Prvu ulogu u Pozorištu lutaka ostvarila je u predstavi “Sebastijan i Bosonoga”.

Usledile su: “Crvenkapa u nebajci”, “Dva carstva”, “Carev zatočnik”, “Sveti Sava”, “Mocart”, “Radoznalo slonče”, “Začarana pahuljica”, “Mogli”, “Mali princ”, “Hajduk u Beogradu”, “Čuvari prirode čiste”, “Patuljak Nosonja”, “Pinokio”, “Alisa u zemlji čuda”, “Damojed”, “Čudesna družina jedne stonoge”, “Olovni vojnik i balerina”, “Priča o princu jedincu”, “More mašte”, “Cveće male Ide”, “Začarani grad”, “Vuk koji je ispao iz knjige”, “Divlji labudovi”, “Princeza na zrnu graška“, “Pop Ćira i pop Spira“, “Nedostajanje” i “Vuk i sedam jarića”.

Privatna arhiva: Mirjana Đorđević u predstavi Princeza na zrnu graška

Mirjana, jedna od književnih vrsta koja je najčešće korišćena za adaptaciju u pozorišnim predstavama za decu jeste bajka. Kako biste Vi kao glumica ocenili morfologiju bajke i njen značaj za dramski tekst?

Ono što je zajedničko za bajku i dramski tekst jeste prvenstveno sukob. Bez sukoba i razrešenja nema nijedne predstave. Tako da je bajka po svojoj strukturi kao neki kratki dramski tekst i samim tim predstavlja odličnu podlogu i polaznu tačku za dramatizaciju. Takođe i tipizirani likovi heroja i junaka, princeza, prinčeva su prisutni u skoro svakoj predstavi za decu.

Da li se u radu na predstavama za decu oslanjate na psihološko tumačenje bajke koje je dao Vladimir Prop u knjizi “Morfologija bajke”?

Uglavnom se oslanjamo na Vladimira Propa i njegovu „Morfologiju bajke“ i poštuju se sva pravila strukture. Međutim, ima i odstupanja. Recimo u predstavi „Vuk i sedam jarića“, čijoj ste premijeri upravo prisustvovali, ima odstupanja od Propa. Glavna junakinja je sedmo, najmlađe jare. Zove se Rozica. Ona je ujedno i jedino žensko jare. Tu je razlika u odnosu na originalnu bajku. Ovo se može dovesti u kontekst feminističkog čitanja predstave, jačanje položaja devojčica i žena u društvu. Kao i na ukazivanje na njihovu rodnu ravnopravnost.

Reditelj se odlučio da ovu bajku ispriča kroz prizmu junakinje Rozice i njene neustrašivosti i prevelike ljubavi prema braći. Deca se od malena uče, gledajući ovu predstavu, da smo mi žene jednake u borbenosti, odvažnosti i hrabrosti. Rozica  je ujedno i najmlađa. Ona je ta koja dela, aktivna je junakinja, rešena da ode kod vuka i spasi braću. U bajkama je to obično obrnuto, ženske likove obično spasavaju. To je najveća atipičnost za Morfologiju bajke.

Vaša pozorišna kuća nedavno je pripremila predstavu “Vuk i sedam jarića” koja je ostvarila veliki uspeh kod publike. Možete li nam reći nešto više o ovoj predstavi i njenom putu do premijere?

Reditelj Davor Dragojević je adaptirao i dramatizovao ovu bajku. Takođe, okupio je tim sjajnih saradnika. Lutke, scenografiju i kostime je funkcionalno i maestralno napravio Kiril Vasilev, a predivnu muziku, koja upotpunjuje svojom ritmičnošću predstavu, komponovao je Veselin Frenki Bogićević. Sa Davorom sam već radila na predstavi „Princeza na zrnu graška“ . Kao i tokom prve saradnje, odabir sjajne glumačke ekipe učinio je da priprema protekne u kreativnoj umetničkoj atmosferi. Zahvalna sam što sam dobila ulogu Rozice i nadam se da sam ispunila njegova očekivanja. A ono najvažnije, da sam pomogla devojčicama da shvate koliko su bitne. Pored mene u predstavi igraju moje drage kolege. Davorin Dinić, Marija Cvetković, Srđan Miljković, Teodora Stojković i Jelena Đorđević.

Privatna arhiva: Mirjana Đorđrvić u predstavi Pop Ćira i pop Spira

Koje su najznačajnije nagrade koje ste sa svojom matičnom kućom do sada osvojili?

Možemo raspravljati o tome da li su nagrade merilo za umetnički rad ili ne. Međutim, svaki glumac voli nagrade. One su još bitnije kada ste mladi i na početku karijere i želite potvrdu da to što radite, radite dobro. Prva individualna bila je za ulogu Malog princa na susretima lutkara, a zatim „Janko Vrbnjak“ nagrada za scenu rađanje Mocarta. Nagradu sam podelila sa kolegom Davirinom Dinićem i rediteljem Zoranom Lozančićem. Ostale nagrade usledile su kasnije.

Za ulogu male Ide (u Podgorici, na malom Joakimu i na susretima). Te nagrade stigle su posle petnaestak godina umetničkog rada. Doživela sam ih kao potvrdu, da se nagrade koje sam dobila na početku svoje karijere nisu desile slučajno i da sam izabrala pravi put. Poslednja nagrada, koja mi je dodeljena, bila je na 52. susretima profesionalnih pozorišta  lutaka „Janko Vrbnjak“ za najbolju animaciju za više uloga u predstavi „Princeza na zrnu graška“.

Da li nam možete reći neku anegdotu vezanu za pozorišni život?

Najsmešnija je ona sa generalne probe, kada je perika počela da klizi i da se mrda na mojoj glavi. Kolege su me gledale i u jednom trenutku nisu mogli da obuzdaju smeh. Nisam shvatala šta se dešava. Bio je kao san u kome ti se svi smeju. Ostala sam ozbiljna, a i ljuta, zbog toga što sam smatrala da to meni ne sme da se desi. Zbog toga je moja reakcija bila još smešnija.

Najviše anegdota događalo se tokom igranja novogodišnjih predstava, kada ansambl jedan drugom smešta mala iznenađenja. Jednom ni sama nisam uspela da zadržim smeh kada je kolega izašao na scenu sa promenjenim detaljem na kostimu. One najdraže su ipak dečije reakcije koje su same po sebi anegdote koje se zauvek pamte. I još nešto. Ha-ha-ha! Na putovanjima ansambla, obično zaboravimo ponekog kolegu, ali to već nisu anegdote. To je postala praksa. Jednom, nećete verovati, zaboravili smo čak i vođu puta. Iz ove perspektive, bilo je zaista puno smešnih i lepih momenata u mojoj karijeri.

Kao profesorka književnosti i teatrolog, odlučili ste da se posvetite glumi. Možete li nam objasniti šta je bilo presudno u vašoj odluci da promenite profesiju?

Nisam ja promenila profesiju, nego je gluma došla u moj život veoma rano. Na drugoj godini studija književnosti prošla sam audiciju Pozorišta lutaka u Nišu, i krenula u profesionalne glumačke vode. Bilo je to davne 2004. godine. Tako da sam fakultet završavala paralelno radeći uveliko u pozorištu. Čim sam krenula u profesionalne vode, negde sam odmah znala da će mi gluma biti primarna profesija, moja „plava zvezda“ i gotovo da nikada nisam imala sumnju u to. Književnost je od tog trenutka postala samo nadogradnja moje glumačke profesije. Nekada su preda mnom bile teške životne okolnosti, ali drago mi je da sam se sa njima uspešno izborila i da sam danas onde gde mogu najviše da doprinesem.

Tokom vašeg studiranja imali ste priliku da radite u Akademskom pozorištu u Nišu.  Kako biste opisali to iskustvo? Koliko vam je to značilo za karijeru?

Akademskom pozorištu sam pristupila još kao gimnazijalka, i njemu sam se vratila kao studentkinja. Moj povratak nije bio samo studentski entuzijam, jer sam u tom trenutku već bila profesionalno angažovana, već i potreba i ljubav prema tom tipu teatra. Moja današnja koleginica, i dobra prijateljica, Biljana Radenković, bila je u to vreme umetnička direktorka Akademskog pozorišta. U jednom trenutku, a to je jedan od lepših perioda moje karijere, bila sam student, članica Akademskog pozorišta i profesionalna glumica Lutkarskog pozorišta u Nišu. To je za mladu i ambicioznu devojku poput mene bio pravi izazov u umetničkom i profesionalnom smislu.

Nisam se tada plašila da se hrabro oprobam na svim tim poljima. Moram da priznam da sam uživala punim plućima. U režiji Biljane Radenković igrala sam u tri predstave. „Nada iz ormana“, „U plamenu strasti“ i „Imitacija života“. Lepe uspomene me vežu i za alternaciju u predstavi „Dok čekamo Godoa“. U sve tri predstave, u ulogama Nade, Marije i Olge Krunić, zahvaljujući vešto odabranim tekstovima i odličnim rediteljskim rešenjima ostvarila sam zapažene uloge koje su na studentskim festivalima bile nagrađene. Posebno mi je draga uloga Olge Krunić sa kojom sam bila laureat na međunarodnom festivalu Teatralen kufer u Minsku, u Belorusiji. Za mene je to bilo nezaboravno iskustvo koje ću pamtiti celog života. Doživela sam u tom trenutku da zaigram sa ansamblima iz celog sveta i pritom budem nagrađena.

Privatna arhiva: Mirjana Đorđević u predstavi Damojed

Kakav je trenutni položaj glumaca u Srbiji? Da li postoji nešto što bi se moglo poboljšati u tom pogledu?

Hm… Položaj glumaca?!?! Živimo u trenutku kada se dešava pravi istorijski presedan, kada se glumci targetiraju. Postajemo polako, ali sigurno svi meta jednog kvazi sistema i lažnih ljudi. Kako bi rekao Marin Držić u Negromantovom prologu ljudi nahvao su nadvladali ljude nazbilj.

Kada radite na predstavama za decu, da li postoji proces koji se razlikuje od rada na predstavama za odrasle iz Akadeskog pozorišta?

Ne postoji razlika. Proces spremanja jedne predstave je apsolutno isti. Postoji razlika u sredstvu izraza, da li je to igra na živo ili lutka. Kod lutkarskih predstava (koje mogu biti i za odrasle) dosta se radi na animaciji lutke koja će da isprati mogućnosti lutke i karakter koji pratite.

Da li smatrate da su lutkarske predstave jednako važne i za decu i za odrasle?

Apsolutno nigde u Srbiji ne postoji lutkarska akademija, tako da je lutkarstvo za odrasle tek u povoju. U poslednje vreme mnoga pozorišta eksperimentišu na tom polju, pa i sama dramska pozorišta rade predstave sa elementima lutkarstva. Mislim da je predstava Yankee Rose, koja je ove godine dobila nekoliko Sterijinih nagrada, dobar primer za to. Da, veoma su važne.

Kako se predstave za decu razlikuju od predstava za odrasle?

Razlikuje se samo po tome što je tematika, izbor dramskog komada prilagođen uzrastu pubilke, a što se same umetničke vrednosti tiče, tu ne postoji razlika. Ponekad su roditelji ti koji više uživaju u lutkarskim predstavama za decu. Preporučila bih čitaocima vašeg književnog magazina predstavu „Nedostajanje“  za koju sam primetila da kod roditelja u publici bude neverovatne, najfinije ljudske emocije.

U kojoj meri se u vašem radu oslanjate na kreativnost i maštu?

Za mene je profesija glumice jedna neprekidna igra i sada posle skoro dvadeset godina moje karijere i mog umetničkog rada, potpuno slobodno i neopterećeno mogu da se sa puno elena prepustim mašti i kreativnosti. Mnogo više nego na samom početku. Tu vrstu kreativne energije primenjujem i na privatni život, a mislim da je prenosim i na svoju publiku, tako da pomažem sebi a i publici da nam sivilo oko nas postane više belo a ne crno.

Kako se uspešno nosite sa različitim ulogama koje igrate?

Što više različitih uloga i karaktera, ja sam srećnija. Spadam u tip glumice koja voli transformacije i nove izazove. Trudim se da svakom novom ulogom budem inovativna i da imam što raznovrsniji reportoar. Do sada me je pratila i takva sreća, a nadam se da će i na dalje.  Najviše volim kada vidim mesečni reportoar gde igram u  „Pop Ćiri i pop Spiri“ frau Gabrijelu, a onda malu Idu ili Alisu iz zemlje čuda. Onda su tu „Nedostajanje“ i „Princeza na zrnu graška“. Moja kuća se trudi da publici ponudi dramsko, klasično, avangardno i lutkarsko. Zbog toga se smatram srećnom osobom, jer živim paralelne živote kroz sve te karaktere.

Privatna arhiva: Mirjana Đorđević u predstavi Divlji labudovi

Kako se obučavate za određenu ulogu?

Ne postoji neki određeni obrazac. Prvo se prepustim podobnoj analizi dramskog teksta. Potom se odrede odnosi i neke karakteristične crte lika koji se igra. Sledi istraživanje čiji se rezultat vidi na premijeri. Proces stvaranja, rađanja lika i predstave je poput rađanja novog života koji ne liči ni na jedan prethodni. Međutim, sadrži iskustvo koje se vaja nekim novim maštovitim kalupima. Stvaralačke probe su pored igranja predstava, moj omiljeni deo posla.

Da li ste pripremali neke nove projekte za niške mališane u bliskoj budućnosti?

Počelo je dugoiščekivano renoviranje sistema za grejanje u Lutkoraskom pozorištu, tako da smo ranije završili sezonu na matičnoj sceni. Za novu sezonu su planirani neki interesantni projekti, ali do početka realizacije držaćemo ih u tajnosti.

Možete li nam otkriti neke detalje o novoj predstavi  Vuk i sedam jarića, koju trenutno igrate?

Vuk i sedam jarića je predstava koja je namenjena najmlađoj publici, od dve godine pa sve do školske dece. Posle nekoliko odigranih repriza, primetila sam da odlično korespondira sa decom i dobar je odabir za prvi dolazak mališana u pozorište. Poruku koju šaljemo ovom predstavom , apsolutno odgovara momentu koji trenutno živimo. I kako kaže Rozica: „Nećemo biti nasilni čak ni prema vuku, jer nasilje uvek rađa nasilje.““

Kakav savet biste dali mladim glumcima koji tek započinju karijeru u pozorištima za mlade?

Izdržite! Lepo je, premijera za premijerom donosi nova iskustva koja su potrebna svakom mladom glumcu. Važno je da rade, da su u poslu. Nažalost, do Ugovora, očekuje vas put koji mora biti popločan strpljenjem. Da, biće puno nerviranja i teških momenata. Međutim, ukoliko ste odabrali taj put, bez glume nećete doći do svog cilja. Posle svega sledi uspeh, sigurna sam. Ne dozvolite sebi da ne verujete u svoj talenat. Prednost pozorišta za mlade je raznovrstan repertoar i to može biti odličan početak za svakog mladog glumca.


Intervju vodio: Marko Radulović

5/5

1 Reply to “Transponovanje bajke u dramski tekst i recepcija kod dece”

  1. Odličan tekst, Markov odabir tema, način pristupa i pitanja koja pokreće, uvek dolaze u pravo vreme.

Odgovori

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa * (obavezno)