Vodič kroz požare, Ognjenka Lakićević

Petom zbirkom poezije Vodič kroz požare, Ognjenka je na književnoj savremenoj sceni izazivala zaista veliki čitalački požar koji se i dalje širi i ne jenjava. O pesnikinji ne moramo ništa da znamo da bismo razumeli njene pesme jer se Vodič kroz požare odlikuje jakom i stabilnom intimnošću koja u jednom trenutku čitanja postaje – svačija.

„Opožarena“ vrlo ličnim detaljima iz unutrašnjeg i sopljašenjeg sveta lirskog subjekta (koji nužno ne mora biti odraz same pesnikinje već sasvim jedna nova individualna fiktivna ličnost tj. alter ego), ova zbirka nudi zrele, duboko promišljene i proživljene pesme pune sentencionalizma. Zbrika je tematski podeljena na nekoliko ciklusa: u tvojoj kosi, leto, jesen,zima, idiot, proleće, leto, i kroz njih lirsko ja pokušava da pronađe put kroz životne i lične požare.

Životne nepravde van kontrole

Preciznim, čistim jezikom u pesmama pesnikinja izražava svoje lično putovanje kroz različite požare koji se dešavaju izvan nje ali i u njoj samoj. Vatre i bes se rasplamsavaju u odnosima sa parnterom, drugim ljudima, porodičnom prošlošću, u odnosu lirskog subjekta prema samom sebi a najviše, čini se – u odnosu sa nepravdom. Iako pesme odišu različitim tematskim okvirima koji zalaze u initminizaciju lirskog ja kroz stihove, najprisutnije osećanje jeste nemoć i bes prema životnim nepravdama koje se dešavaju jednom ljudskom biću. Besna kao buktanje vatre u požarima koji su ponekad van ljudske kontrole, lirski subjekat i sama postaje besna vatra koja ostavlja, povređuje, greši i razara sve što joj se nađe na putu. U pesmi kao što je Nekada sam bila pitoma lirsko ja shvata promišljeno svoje greške prema drugima i intimno, bez nepotrebne patetike ih priznaje čitaocima:

nekada sam bila pitoma

mislila da drveće pravi nevreme

i da je moja ljutnja najbrižnija ljubav

od tada

nema osobe

kojoj se nisam namrštila

vozača kojeg nisam opsovala

mačke koju nisam iz obesti probudila

besnog psa kojeg nisam pomazila

vrata koja nisam razvalila

ljubavi koju nisam uništila

U pesmi Nikad obazrivost, lirsko ja je svesno svojih besnih postupaka i izvesne krivice:

zapalila bih svet

da bih čim krene da gori

telom gasila vatru

i izvinjavala se svima

Ipak, iza besne vatre se nazire jedno dete koje se bori se traumama iz detinjstva, a koje itekako mogu uticati na odnose sa ljudima u zrelom dobu. Tako se lirski subjekat dotiče hladnog odnosa sa majkom u pesmi Najmračnija tajna ili odnosa sa partnerom u pesmi Kako znaš da sam preživela. U pesmi Često sanjam kako gori moja zgrada lirsko ja sanja o konačnom uništenju i mir koji u tome pronalazi:

neobjašnjivo

zvuk pucketanja me smiruje

eksplodiraće planete

a ja neću ni primetiti

I kako se čitalac približava kraju zbirke, sve više se može i lično poistovetiti sa požarima koje je lirski subjekat u pesama prošao da bi sam sebe izlečio od vatre koji je i sam postao. Tako i ne čudi da pesnikinja zbirku zatvara ciklusom pesama nosi naziv leto koji se javlja i na samom početku zbirke i time stvara jednu cikličnu strukturu, onu koju nalazimo u vatri – ona se potpaljuje, gori, bukti, onda se smiruje, gasi i gasi dok ne postane pepeo a onda se iz pepela opet rađa i gori. Tako je, čini se i sa pesnikinjom odnosno njenim lirskim ja u ovom intimnom dnevniku njenih ali i svačijih požara.