Nakon Boga, Amerika, Rumena Bužarovska
Booka, 2025.
Rumena Bužarovska je ime koje je dobro poznato našem čitaocu. Njene zbirke kratkih priča Moj muž, Osmica i Nikuda ne idem, već su stekle kultni status u Srbiji. Oštar, precizan jezik, britak humor i lucidna društvena analiza ono su po čemu je Bužarovska postala jedno od najprepoznatljivijih imena savremene književnosti na Balkanu. S tom reputacijom, bilo je pitanje trenutka kada će se njen glas proširiti i van granica kratke proze — upravo je u Srbiji objavljen njen prvi roman Toni, a ovde ćemo je upoznati u zbirci eseja Nakon Boga, Amerika. I ovoga puta njen stil ostaje emotivan, zapažanja nemilosrdna prema ispraznim narativima, samo što je umesto unutrašnjih drama malih ljudi, fokus na jednoj velikoj temi — Americi, ali i našem odnosu prema njoj.
Naslov knjige Nakon Boga, Amerika već na prvi pogled nosi višeslojnu ironiju. Amerika, zemlja čiji zvanični moto glasi In God We Trust, predstavljena je kao prostor koji se ideološki pozicionira visoko, odmah nakon Boga — kao svet koji je ostvario sve ljudske ideale – veru u ideju, u smisao, u zajedništvo, u čoveka. Međutim, Rumenin povratak u Ameriku nakon mnogo godina, sada kao odrasle i ostvarene intelektualke sa postjugoslovenskim iskustvom, donosi preispitivanje američkog sna i dekonstrukciju mitova od kojih je ta velika država sastavljena.
Rumena Bužarovska kroz 13 eseja prikazuje lični i društveni portret Amerike kao zemlje kontradikcija i tihe krize koja nije odmah i lako uočljiva. Očekivali bismo da moćna i bogata Amerika bude zemlja slobode, ponosna naslednica globalnih imperijalnih struktura koje oblikuju kulturne, ekonomske i političke tokove širom sveta. Međutim, autorka kao posmatrač sa strane (sa periferije sveta, takoreći) jasno razotkriva kako američki mitovi i ideali služe kao mehanizmi hegemonije koji produbljuju sistemsku nejednakost i društvenu fragmentaciju.
Ona demistifikuje i “američki san” kao univerzalnu fantaziju, ukazujući da on u stvarnosti podseća na sistem u kome su privilegovani određeni identiteti (beli muškarci), dok su drugi (manjine, migranti, žene) trajno marginalizovani.
Zemlja istrošenih mitova
Bužarovska je iskrena kada slika Ameriku, ona je viđena očima nekoga ko je u njoj živeo — i ko se u nju, nakon mnogo godina, vratio. Sada je prepoznaje kao prostor istrošenih mitova, ispraznog jezika i skrivenog nasilja. Ali i velikih književnih uzora i inspiracije.
Povratkom u SAD, suočava se pre svega sa vlastitim promenjenim pogledom — više nije učenica s poverenjem u američki sistem, već evropska intelektualka sa iskustvom balkanskog sveta, koji, uprkos svojoj haotičnosti, nije nosio istu vrstu opasnosti i moralne praznine. Kao neko ko dolazi sa Balkana (gde je nacionalni identitet veoma važan) piše kako u tom predimenzioniranom američkom prostoru, poreklo i nacionalni identitet, nemaju apsolutno nikakvu težinu. Kada kaže da je, na primer, iz Makedonije, ljudi klimaju glavom i komentarišu „Great!“, u pokušaju da prikriju da ne znaju ništa o toj zemlji. Dolaziti iz bivše Jugoslavije, u američkom imaginarijumu, znači — dolaziti niotkud. A kada dolazite niotkud, vaša priča ne postoji dok je sami ne ispričate.
Jedno od najdubljih opažanja koje Bužarovska donosi iz Amerike tiče se usamljenosti kao savremenog fenomena. Usamljenost je deo kolektivnog emocionalnog pejzaža — potvrđuje to i izjava američkog ministra zdravlja Viveka Mertija, koji govori o „epidemiji usamljenosti“ kao o nevidljivoj, ali razornoj krizi savremenog društva. Za Bužarovsku, ta usamljenost nije ništa novo — ona je trajno stanje američkog duha, temeljna nepojmljiva nesreća koja tinja ispod savršenih travnjaka i osmeha na kasi u prodavnicama.
Autorka koristi priliku da secira američki diskurs političke korektnosti, korporativne ljubaznosti i pasivne agresije. Mnoge rečenice koje svi naučeno izgovaraju poput „I hear you“ i sl. postaju prazne fraze, iza kojih se ne krije empatija već izbegavanje odgovornosti, bežanje od konflikata i emocionalna sterilnost. Sve te fraze zvuče empatično, upotrebljene su sa puno pažnje prema sagovorniku, ali često zamenjuju stvarnu akciju i bilo kakvu odgovornost za drugo biće. Za Bužarovsku, to je jezik koji služi više za održavanje pristojne distance, nego za izgradnju bliskosti.
Intimnosti, primećuje, često ne postoje među bliskim ljudima, već se dešavaju nasumično — ispred WC-a nekog kluba, ili u avionu preko okeana, u razgovorima sa strancima koji nikuda ne vode, ali zato za trenutak dozvoljavaju da se neko bez posledica u potpunosti otvori.
Sa ovim (ne)poverenjem se može nadovezati još jedan od upečatljivih motiva u knjizi, a to je osećaj stalne prikrivene pretnje i nasilja. Bužarovska s nelagodom primećuje da u Americi svaka kuća ima oružje, što za nju predstavlja kulturni šok. Iza te činjenice ne stoji samo fizičko oružje, već sistemska paranoja, izolacija i duboko ukorenjena nesigurnost.
Sve je na prodaju
Jedna od najduhovitijih, a ujedno i najlucidnijih epizoda knjige dešava se u Tusonu, u hotelu Kongres. U pitanju je turistička atrakcija, mesto gde je, navodno, uhapšen ozloglašeni Džon Dilindžer 1934. godine. Osoblje će vas uveriti da je baš ta soba preživela veliki požar — i da baš tu možete prisustvovati seansi prizivanja duhova. Svi koji putuju, imali su prilike da budu u dodiru sa turističkim preterivanjima o ekskluzivnosti nekog mesta. Međutium, Amerikanci su tu neprikosnoveni prvaci.
Zajedno s prijateljicom Bužarovska učestvuje u toj maloj sceni komercijalnog okultizma. Seansa traje čitavih pet do deset minuta i sve vreme imamo prilike da zajedno sa autorkom racionalno pristupimo ovoj predstavi. Mit je roba, emocijama se trguje, a prošlost je scenografija za dobru priču koja se može unovčiti.
Mapiranje unutrašnje geografije
Najbolji deo knjige je autorkino putovanje na Floridu, na mesta značajna za njen književni identitet. Na Floridi boravi kod američke spisateljice i književne kritičarke Filis Rouz, autorke kultne knjige Parallel Lives, u kojoj Rouz analizira viktorijanske brakove kao ogledalo patrijarhalnih odnosa. Bužarovska joj šalje pismo, očekujući možda kratak odgovor, a dobija poziv za boravak, večeru, vino i razgovor. U Džordžiji posećuje rodnu kuću Flaneri O’Konor, autorke južnjačke gotike, čiju je zbirku Teško je naći dobrog čoveka prevela na makedonski. O’Konor je za Bužarovsku više od književne figure — ona je oslonac u trenucima stvaralačke sumnje, neko ko je pokazao da kratka priča može biti veoma moćna: duboka i zabavna, groteskna i istinita.
U tim susretima — s autorkama, knjigama, književnim mestima — Rumena ne traži odgovor spolja. Ona sabira tragove vlastitog identiteta i suočava se s pitanjem gde je ona u svemu tome. Na kraju putaje odlazak u Ki Vest. Hemingvej je tu nekada živeo, ali Bužarovska otkriva i druge figure: Elizabet Bišop, Eni Dilard, En Biti, Robert Stoun, Džejms Meril, Filis Rouz, Loran de Brinof…
Nakon Boga, Amerika nije antiamerička knjiga. To je knjiga o razočaranju — u mitove, u jezik, u lažnu korektnost i u predstavu o idealu. To je pogled sa strane, ali ne iz pozicije nadmoćnosti, već iz pozicije stranca, onog koji vidi više jer ne pripada u potpunosti tom svetu. Ali opet, to je i knjiga o sazrevanju i rastu, jer ove kritike dolaze upravo od osobe koja je sazrela i čiji povratak na mesta gde je nekada boravila služi upravo za dijalog sa sopstvenim nekadašnjim uverenjima.
I tu dolazimo do nas, zbog čega bi nam bilo zanimljivo da pročitamo ovu knjigu.
Dok decenijama tragamo za boljim svetom kome želimo da pripadamo, svet oko nas se pokazuje kao jednako isprazan, nesiguran i nesavršen. Za sve koji žele da razumeju šta ostaje kada ideali nestanu, Nakon Boga, Amerika je veoma uzbudljiva knjiga — ogledalo i upozorenje za sve nas koji još uvek verujemo da je spas negde tamo.