Oproštajni dar, Vladimir Tasić, Arhipelag, Beograd, 2013.

Danas je 9. mart, jedan od datuma koji je ostao duboko urezan u mom sećanju. Bio je to dan, kada sam kao dete sa strepnjom sedeo sa svojom nanom u predsoblju našeg stana  pored telefona sa brojčanikom.  Nana je okretala brojeve telefona svojih rođaka iz prestonice u nadi da će dobiti vesti  o mojim roditeljima, koji su na ulicama Beograda pokušavali da spreče rat koji je uveliko mirisao svuda oko nas.  Ovaj dan je i povod da moj martovski tekst zatvori priču o velikom piscu, nastavljaču Kiševe tradicije pisanja, Vladimiru Tasiću. Poput Tasićevog manira, inverzivnih poglavlja, moj martovski tekst zatvara priču o njegovom opusu, tekstom o njegovom prvom romanu Oproštajni dar,  čime će pored Arsenijevića, postaviti ovog pisca u tematizovanju fenomena transponovanja društveno istorijskog trenutka ranih devedestih u književnoumetnički tekst, čiji su postulati dominantni na našoj književnoj sceni evo već vise od trideset godina.

Šta se dogodilo 9. marta?

Slobodan Milošević, kandidat Socijalističke partije Srbije (SPS), naslednice Saveza komunista, osvojio je ubedljivu većinu na predsedničkim izborima održanim 9. decembra 1990, prvim višestranačkim posle Drugog svetskog rata. Četiri meseca kasnije, više desetina hiljada nezadovoljnih građana izašlo je ulice Beograda da protestuje. Miting je organizovao opozicioni Srpski pokret obnove sa zahtevom za smenu direktora Radio-televizije Beograd Dušana Mitevića i ministra policije Radmila Bogdanovića. Demonstranti i policija su se sukobili, bačen je suzavac i u neredima na ulicama Beograda živote su izgubili policajac Nedeljko Kosović i demonstrant Branivoje Milinović. Predsednik Srbije Slobodan Milošević zahtevao je od Predsedništva SFRJ da izvede na ulicu tenkove i uguši demonstracije. Lider SPO Vuk Drašković je uhapšen, a demonstracije su trajale dok on i ostali uhapšeni tokom mitinga nisu pušteni na slobodu. Bio je to dan kada smo shvatili šta nas čeka i šta će se dogoditi sa nekadašnjom braćom i sestrama, drugaricama i drugovima, koje će kasnije veliki Đorđe Balašević opevati u stihovima Ulice Toronta – oči boje fronta…

Rađanje dominantnog književnog motiva novije srpske književnosti – motiva emigracije

Roman Oproštajni dar tematizuje jedan društveno istorijski fenomen- emigraciju (odlazak). Motive emigracije pratićemo kroz dva glavna lika emigranata – dva brata, koji se pojavljuju u vidu para (brat tamo – brat ovde), odnosno (mrtvi brat – živi brat). Glavnim likovima emigranata, pridružićemo i sporedne likove emigranata (lik supruge živog brata i emigranti koje glavni lik susreće po kanadskim četvrtima).

Povezivanje sveta umetničke imaginacije i sveta društvenoistorijske stvarnosti, možemo pratiti kroz prizmu naratora, pripovedača koji u ich – formi kazuje priču koja poprima oblike dnevničkog zapisa. Roman započinje tehnikom in medias res, poštanskim obaveštenjem da je brat tamo mrtav. Prizor donekle podseća na Kamijevog Stranca i poetiku antiromana. Merso dobija telegram u kome saznaje da mu je preminula majka. Na sličan način, u Tasićevom romanu, brat iz Kanade dobija neobičnu poštansku pošiljku i saznaje šokantnu vest o smrti brata iz starog sveta.

Mog brata više nema. Mogao bih reći da je od njega preostala samo kutija sa pepelom, ali ona je sada prazna. Poštanski kurir, bubuljičavi mladić u purpurnoj uniformi, doneo ju je ujutro; dvanaestog decembra dve hiljadite. Bio je utorak. Spremao sam se da krenem na posao. Moja žena je spavala. Mladić je stavio pošiljku tačno na prag, kao da je time želeo da naznači da ona ne može biti moja sve dok ne ispunim apsurdno maleni prostor koji je na formularu bio predviđen za ime primaoca. Meni gotovo nikad ne stižu paketi.

Proza hiperrealističkih detalja

Za razliku od priče u antiromanu koja je često razbijena i nepovezana, fragmentarna, rasuta i dekomponovana, Tasićeva priča poprimiće u nekim momentima dimenzije hiperrealističkih detalja (pominjanje aktuelnih političkih ličnosti sa srpske političke scene – Kertesa i lidera Lige socijaldemokrata Vojvodine), ali u drugom vidu poprimiće i neke sličnosti sa antiromanom u kome su vrlo česta esejistička razmatranja različitih pitanja koja su tek u daljoj vezi sa osnovnom tematikom u delu.

Urna sa bratovljevim pepelom, oproštajni dar koji je stigao 12.12.2000. godine biće podstrek pripovedaču da progovori o dva odlaska, o dva emigranta, dva (samo)izgnanika na razmeđi starog i novog sveta. Motivi emigracije oblikuju se kroz prizmu društvenoistorijskog konteksta Balkana krajem osamdesetih i početkom devedestih godina dvadesetog veka. Motivi odlazaka istovremeno su i slični i različiti. Brat tamo, genijalac koji negira sve društvene institucije i poredak u atmosferi nadolazećeg građanskog rata, u težnji za apsolutnom slobodom i nesputanošću, poštujući svoju vrlo osobenu religiju, svojevrsnu eklektičku religiju čovekoljublja, odlazi u nepoznatom pravcu, nestaje i prerasta u umetnički simbol.

Drugi odlazak motivisan je potrebom za pronalaženjem sopstvenog identiteta i sreće u drugačijem društvenom i kulturološkom poretku. Brat ovde, svojom pričom samopreispitivanja i traženja sopstvenog identiteta, progovoriće o aktuelnom istorijskom i političkom trenutku ovde (Kanada) i tamo (Balkan), i postepeno prevešće je u priču o vrednosti umetničkog stvaranja.

To nije moja stvar, moja, da tako kažem, stvarnost, jer i ja sam ubrzo otišao i tako izbegao jedno mučno poglavlje mučnim poglavljima bremenite srpske istorije. Prihvatio sam ponudu za posao u Centru za ljudsku simulaciju (to je firma za koju i sada radim; njihovog predstavnika upoznao sam u Dubrovniku). Dobio sam vizu i kartu, i to je, jednostavno rečeno, bilo to. Trebalo je još samo otići u vojni odsek i istim onim službenim licima koja su u našem stanu pili kafu i kajsijevaču, istim onim tipovima koji su razdirali dušu mojim roditeljima naklapajući o nezamenljivosti njihovog nestalog sina u sistemu opštenarodne odbrane i (nemojmo to zaboraviti) društvene samozaštite, objasniti da napupštam zemlju; i o toj odluci obavestiti roditelje.

Roman – končerto

Struktura romana oponaša strukturu jednog muzičkog dela – končerta, čiji se naziv i nalazi u podnaslovu romana. Tipično za ovu muzičku kompoziciju je da je sastavljena iz tri dela. Ovaj šablon prati i Tasić u strukturi svog romana. Prvi deo romana nosi naziv Allegro, odnosno pokretljivo gde se upoznajemo sa strašnom činjenicom  da brata tamo više nema. Tempo ovog dela kao da prati lupanje jednog uznemirenog ljudskog srca (bam-bam-bam-bam), čoveka koji je upravo saznao strašne vesti. Drugi deo nosi naziv Largo kantabile što bi značilo usporenije, laganije. Ovaj deo romana je pripovedanje o bratovljevom životu i odrastanju, o nizu njegovih promišljanja i meditacija o životu i svetu koji ga okružuje. On se neće zadržati samo na sagledavanju društvenopolitičke situacije, i njenom uticaju na formiranje ovog lika, već će progovoriti i jezikom esejističke proze i raznovrsne estetske fenomene (poput umetnosti, poezije, filozofije), povezati sa aktuelnim trenutkom. Njegova priča biće prezentovana na osnovu fragmentarno sačuvanih zapisa i na osnovu sećanja pripovedača kada retrospektivno pripoveda o bratu. Ni u jednom trenutku ova dva lika neće prestati da funkcionišu kao par, pripovedač će svojim razmišljanjima o istim društvenoistorijskim i umetničkim fenomenima upotpunjavati bratovljev pronađeni i slučajno uništeni rukopis, a čitalac stiče utisak da brat tamo i brat ovde metafizički čine jedno. Istovremeno čitalac se dovodi u privilegovani položaj, da karaktere posmatra kao formirane na osnovu konteksta u emigraciji, i na osnovu konteksta u domovini. Treći deo nosi naziv Allegro non molto, što znači pokretljivo ali ne previše, gde će se pripovedač suočiti sa motivima svoje emigracije u novi svet, osećajem da treba otići negde pred slutnjom dolazećeg građanskog rata, koji pripovedač registruje tek onda kada mu brat odlazi u nepoznatom pravcu.

Likovi dvostrukog identiteta

Likovi emigranata u Opraštajnom daru mogu se sagledavati kao likovi dvostrukog identiteta. Kako bi se brat emigrant iz Kanade pravilno sagledao, moramo ga uporediti sa bratom emigrantom u neznano kud. Na ovaj način, dolazimo do zaključka da nam je često potreban neko drugi kako bismo više saznali o sebi. To liči na odraz u ogledalu, u kome se brat tamo vidi u bratu ovde, jedan i drugi predstavljaju neodvojivi deo istog univerzuma, dok se oko njihovog odraza vide i obrisi tragične balkanske istorije i kanadskog razvijenog kapitalističkog uređenja. Brat iz Kanade se lakše uklapa u život. On je nekako više ljudsko biće, dok brat tamo dobija dimenzije apstrakcije. Brat ovde je prihvatio život u mnogo većoj meri, nego brat tamo. Konkretan je i donekle pragmatičan u prihvatanju situacije koja ga okružuje. Završava fakultet po želji svojih roditelja, iako njega to ne čini srećnim, ali je svestan situacije i zna da nema drugog izbora. Brata tamo fakulteti ne čine srećnim, jer su u mnogome deo iskrivljenog sistema vrednosti tadašnjeg istorijskog trenutka, i on za razliku od brata ovde tu situaciju pretvara u grotesku. Upisuje pregršt fakulteta, uzima pregršt studentskih indeksa i sve ih odbacuje kao nedovoljno dobre, kao lažne i neiskrene. S druge strane brat ovde poštuje ustaljene običaje, iako registruje loše stvari u poretku. On u tim lošim stvarima pronalazi motive svoje emigracije, ali sve vreme igra po pravilima date zajednice.  U novoj sredini takođe registruje negativne osobine društvenoistorijskog trenutka, ali osobine koje su, kako se to stiče utisak, manje zlo od dva zla. Ženi se i živi u društveno propisanoj zajednici.

Ne radi se o poslovičnom zubu vremena, već o tome da me je žena pre nekoliko godina uverila da će naši životi biti lišeni smisla ako ih budemo nastavili bez psa u kući. Kuća bez dva ili tri psa, rekla je, to je definicija besmisla. Dogovorili smo se da probamo sa jednim.

Trudi se da najbliže obraduje nekim običnim stvarima i prihvatanje realnosti i njenih pravila, ma kako ona surova bila, postaje njegov način borbe sa životom i njegovim udarcima. Put njegove samospoznaje, trajao je dugo, od trenutka kad je prepoznao surovost istorijskog trenutka zemlje koja nestaje, i plastičnog odgovora na tu stvarnost koja se manifestuje u bratovljevom iznenadnom odlasku bez objašnjenja.

U svakom slučaju, jednostavno nas je napustio. Njegov odlazak isprva je zbližio majku i oca i mene, kao da smo se po nekom zakonu održanja porodične energije morali zgusnuti, sažeti. Ta kontrakcija je ubrzo dostigla kritičnu tačku i preinačila se u nezadrživ proces fisije. Sada ga vidim kao usporeni snimak velikog benga koji će nas rasuti po nebu, poput novogodišnjeg vatrometa, ne, poput buvlje pijace, smetlišta uspomena nošenih olujnim vetrom. Neću ulaziti u detalje istrage koja je usledila, u pojedinosti neugodnih poziva iz vojnog odseka i učestalih poseta profesionalnih tupoglavaca kojima nije bilo moguće objasniti elementarnu činjenicu da kad neka osoba nestane, onda ta nestala osoba, statistički gledano, obično ne pokazuje sklonost da se iznenada vrati samo da ne bi propustila bivakovanje sa gomilom pijanih rezervista koji će za par godina, na nekom vrlo sličnom bivakovanju, izginuti ili biti osakaćeni ili završiti sa hroničnim prolivom i nasanicom.

Generacija osuđena na (samo)izgnanstvo

Sam čin katarze, odnosno samospoznaje o biranju (samo)izgnanstva i ovde i tamo, traje svega jedan dan,  kretanjem po sopstvenim mislima, i kontesktu društvenoistorijskog trenutka onda kada je shvatio da njegov brat tamo više fizički ne postoji.

Lik emigranta iz Kanade, brat ovde otvoriće interesantnu temu o novom svetu i jednoj veoma drugačijoj kulturi. Ta kultura se u odnosu na njega manifestuje kao druga, a i likovi emigranata su predstavljeni kao drugi za nju. Neprestano dolazi do nerazumevanja. Brat tamo iako beži od strahota vremena koje dolazi i prema kome se sve vreme kritički odnosi, formiran je na osnovu jednog drugog konteksta, jednog drugog okruženja koje je imao u svojoj porodici, među svojim prijateljima. U Kanadi, mi ga pratimo u jednom surovom svetu tržišne ekonomije i dominacije kapitala, kao nekog ko se trudi da razume novo okruženje i njegova merila, ali u tome ne uspeva.

Kada je došao red na mene, predložio sam da razvijemo program koji bi simulirao ne samo čas anatomije, već operaciju na živom pacijentu. Ovo je trebalo da zvuči ironično. Menadžer je bio oduševljen. Pa to je fantastično, uzviknuo je, to otvara sasvim novo tržište. (…) Još bolje, pazite ovo!, uz malo truda možemo ljudima omogućiti da operišu koga hoće. Kao simulator leta… čovek učita podatke i može Madoni ili Elvisu da izvadi slepo crevo… revolucija u medicinskom obrazovanju.

Intersantan je primer sporednih likova emigranata koji u novom svetu na sopstvenoj nesreći zarađuju po koji dolar. Pripovedač u saobraćajnoj gužvi, izazvanoj lančanim sudarom primećuje jednog čoveka koji mu služi kao početna asocijacija za priču o marginalizovanim grupama novog sveta.

Starac u džemperu sa motivom jelke i bundom koja je sezala do članaka iskoračio je iz zadimljene unutrašnjosti. Na glavi je imao parodiju ruske oficirske šubare, sa ogromnom crvenom petokrakom, zlatnožutim srpom i čekićem; možda suvenir sa nekog putovanja ili jedan od polovnih simbola koje emigranti iznose na pijacu misleći da bi na sprdnji sa sopstvenom istorijom mogli zaraditi koji dolar i ublažiti bol nostalgije. Sve je u redu, rekao je. Skinuo je zamagljene naočare, obrisao ih, ponovo ih stavio. Proklete veverice, rekao je. 

Neoliberalni kapitalizam – relanost novog sveta

Dakle, brat ovde Kanadu i novi svet neće prikazati kao milo i toplo mesto, spremno da ga oberučke prihvati. Biće to mesto koje će u svemu delovati nepoznato i neshvatljivo, ogromno, nepregledno i nesagledivo po merilima balkanskog čoveka.

Ja sam želeo da verujem u priču o novom početku, o novom svetu, Novom Amsterdamu, Novoj Engleskoj, Novoj Francuskoj, Novom Braunšvajgu, Americi, Kanadi, svejedno. Amerika: to je prvo što sam pomislio kada sam došao u Kanadu. Ugledao sam široke bulevare; putnička vozila od kojih je svako zauzimalo prostor dovoljan da se na njemu podigne skromna stambena zgrada u Starom Amsterdamu.

Osnovni motiv emigracije u Oproštajnom daru je atmosfera dolazećeg rata, loša ekonomska situacija, poremećeni društveni odnosi u različitim aspektima ljudskog života. Motiv emigracije Tasić prikazuje diskursom protesta i osporavanja koji će objediniti različite aspekte pripovedanja i progovoriti o kontekstu Balkana s kraja osamdesetih i početka devedesetih.

Dok sam se okrenula nad nama su bili avioni. Leteli su niz Dunav, nisko – nikad tako nešto nisam videla – mislila sam da će mi odneti glavu. Krila su im bila crna. Garava. Nagorela. Užasno. Nestali su u sekundi. Proradio je tranzistor. Laki pingvini, zamisli molim te. Ja sam smrt za devojke… raspitaj se u fabrici za mene… Neko je rekao: Vukovar. Neko drugi je rekao: nisu normalni. Stajali smo u vodi do kolena i gledali u nebo, kao kreteni na izletu. Onda su oni nastavili da igraju picigen. Nemoj misliti da nekom nešto zameram. Tu nema mudrovanja. Ti nisi bio tamo. Ne znaš kako to izgleda. Svaki od tih momaka mogao je sutra da završi… Šta su mogli da urade? Ništa. Da igraju picigen. Ja ni to nisam mogla. Eto. Zato sam otišla. Zbog picigena. A ti? Nemam pojma, rekao sam. Uvek sam mislio da treba negde da odem, ai nisam odlazio. A onda je moj brat nekud otišao, nestao, ko zna gde, i to je bilo to. Spakovao sam stvari. Mislio sam da ću otići u srce sveta, a stigao sam ovde. U bulju. Nasmejala se. Ovo je stvarno teška pozadina, rekla je, alo ovde barem niko nikom ne preti da će ga klati zarđalom kašikom.

 Međutim ni diskurs protesta i osporavanja, kao i mnogobrojni likovi, neće ostati bez svog para, diskursa protesta i osporavanja koji se odnose na Zapadni svet.

Kasnije sam sve to opisivao kao neprestanu aktivnost u grotlu industrijske mešalice koja nezainteresovano melje krhke Kineze i crnkinje jedrih guzova, meša Mavare i Bavare, nije ni važno, jer ona ih bez razlike guta i mrvi, vari i drlja, a zatim ih izbacuje u obliku sivkastog praha uredno zapakovanog u prozirne vrećice. Možda preterujem. Svakako preterujem.

Uspostavljanjem dvostrukog odnosa i u diskursu protesta i osporavanja, Tasić u Oproštajnom daru pokušava da zauzme neki vid kritičkog odnosa prema stvarnosti koja će prevazići teritorijalno ograničenje. Naravno, društvenoistorijski kontekst Balkana biće dominantan, i u motivacijskom smislu emigracije, i u smislu građenja diskursa protesta i osporavanja.

Od sporednih likova emigranata, pored supruge pojavljuje se i prodavac časopisa Kišobran, kao i momčad srpskog fudbalskog kluba Hamilton. Oni su prikazani kao neki vid hibridnih likova – emigranti pseudorodoljubi, koji ujedinjuju negativne pojave starog i novog sveta.

 Kada sam uspeo da se uključim u ovaj drugarski monolog, rekao sam mu da ne želim da se preplatim na „Kišobran“. Zašto? rekao je. (Moguće da tom prilikom umesto upitnika upotrebio semantički univerzalnu rečcu „bre“; nisam siguran.) Zato što me, rekao sam, uopšte ne zanima šta Lepa Lukić misli o životu. Prijatnodoviđenja! odbrusio je, i zalupio slušalicu. Nedugo potom, javila mi se momčad fudbalskog kluba Hamilton, iz Hamiltona. (…) Mii, rekao je, doulazimou u vaaš taun da igramou fut-boul, i mii, znaatej, očemou daa jedemou u nekii srpskii restoraant. Žao mi je rekao sam, ovde nema srpskih restorana. Tou niijej doubrou, odgovorio je, mii voulimou daa daamou paarej zaa naašej ljuudej, nevoulimou daa daamou paarej zaa ouvii straanci.

Brat tamo ne pristaje ni na kakve šablone koje nameće establišment. On je apstraktna figura koja se slobodno kreće po svojim mislima, nadilazi prostor i odlazi neznano kud, ne zadržavaju ga obziri prema nesrećama vremena u kome živi, ne sputavaju ga ni prozaične sreće običnog života. Brat tamo je osnova Oproštajnog dara, i on predstavlja emigranta koji emigrira u apsolutnu slobodu, emigranta u umetnost.

Oproštajni dar

To nas dovodi do priče o daru i zapitanosti da li poštovanje lične darovitosti dovodi do ozdravljenja od surove stvarnosti i bolova koje ona donosi. Snaga dara preoblikuje stvarnost i čini je podnošljivom, pretvara je u umetnost i prenosi je pokolenjima. Epizoda kada supruga brata ovde u neznanju glazira glinene posude pepelom iz urne, na alegoričan način progovara o preoblikovanju trenutka i pojedinca u večnost, odnosno umetnost.

To je najlepši poklon koji sam ikad dobila, rekla je moja žena, kao da govori iz velike daljine, prvoklasan pepeo… za glaziranje… kako si samo znao? Gledao sam ka kutiji i osećao da sa svakim otkucajem srca tonem dublje u sebe i gubim vezu sa stvarnošću. (…) Uzalud sam sebi govorio da je to udžbenički primer napada panike i da će sve biti u redu. Oprhrvala me je stravična tuga, stanje bespomoćnosti, vegetiranja. (…) Moj brat je govorio da svaka odluka rađa paralelne svetove u kojima se ostvaruju alternativne mogućnosti. (…) da li je bio genije ili ludak? Zašto se pobrinuo da dobijem njegove spaljene ostatke? Da li je verovao u talmudsku izreku koja veli da smo mi kao masline, da dajemo najbolje od sebe tek kada smo smrvljeni? (…) Međutim, predveče smo otvorili peć i ugledali nešto što nikada nismo videli, nešto što bi se čak i u ova vremena sveopšte sumnje i neverice moglo nazvati umetnošću, poezijom, sjajem jednog velikog, prevelikog srca.Stajali smo kraj peći i držali se za ruke. Dlanovi su nam bili vlažni od znoja i suza. Piši o tome, rekla je; piši o tome. I ja sam pisao.

Ovim Tasić neposredno ukazuje na veru u snagu teksta, gde se tekst prikazuje kao preoblikovana stvarnost koja postaje umetnost. Preko teksta, poezije i proze čovek može da pristupi skladu sveta, u bilo kom trenutku, da sazna ko je, da stigne do svoje suštine. Tasić, na ovaj način o tekstu progovara i kao o vidu spasenja. Broj umetničkog uobličavanja teksta je beskonačan. Svaki izraz je osoben i autonoman, i svaki predstavlja preoblikovanu društvenu energiju sredine, autora, i čitaoca/tumača. Tekst je na taj način sagledan kao dar, koji će stvaraoci moći da daruju, a čitaoci da prime kao oproštajni dar neke epohe, koji će za svakog biti nov i neponovljiv putokaz za budućnost. 

Ispoljavanje nacionalnog identiteta u dijaspori devedesetih

Mnogobrojni intervjui sa Vladimirom Tasićem vraćaju nas na Grinblatov stav iz knjige Practicing new historicism, da tekstovi iz različitih disciplina mogu poslužiti za korišćenje u literarne svrhe i pokazuju nam da je  formiranje ovih likova u velikoj meri uslovljeno i samim autorovim emigrantskim iskustvom. Na pitanje o ulozi emigracije u Kanadi i Americi tokom građanskog rata u Jugoslaviji, Tasić u Politici odgovara: Dominantan model ispoljavanja nacionalnog identiteta je u biti „gastarbajterski”: mercedes i pevaljka, kolce i Dražina slika, brojanica i američki san, božanska datost uspešnog biznismena. Ta zbirka desničarskih fantazija negovana je u emigraciji, u čudesnom svetu saskačevanskih četnika, a ovde je stigla sa etiketom uzbudljivo-disidentskog mišljenja. Pretpostavljam da je još ponešto stiglo u istom paketu. Recimo, sada imamo ministarstvo za grupu koja navodno predstavlja „dijasporu” i lobira za povratak oduzete imovine i rehabilitaciju izvesnih ličnosti, traži pravo glasa, ili pak nagrađuje školske sastave o Svetom Savi. U redu, neka zastupaju svoje interese, ali ne u ime čitave „dijaspore”, jer su to interesi specifične klase čiji politički program nema nikakve veze, na primer, sa mnom. Pogrešno je govoriti o emigraciji kao da je to monolitna kategorija. Ima različitih ljudi, vrlo različitih iskustava i senzibiliteta, ali se određeni podskup najbolje vidi. U romanu je ta tema otvorena pažljivije, kroz komplikovanu ali konkretnu priču, napisanu na osnovu dokumenata i nekih mojih doživljaja.

---

Ukoliko vas je zainteresovao ovaj tekst, pogledajte i druge radove o opusu Vladimira Tasića.