Sahranite me iza lajsne, Pavel Sanajev

“Pre nego što pređem na sledeću priču, želeo bih nešto da razjasnim. Siguran sam da postoje ljudi koji će reći: „ne može biti da jedna baka tako viče i kune! To nije istina!

Možda je i klela, ali ne tako zlobno i često!“ Verujte mi: čak 1 ako ne zvuči stvarno, baka je klela baš kao što sam opisao.

Njene psovke i kletve možda izgledaju preterane ili nepotrebne, ali ja sam ih slušao svakog dana i gotovo svakog sata.

Mogao sam da ih skratim napola u knjizi, naravno, ali onda na ovim stranama ne bih prepoznao svoj život, baš kao što neko ko je živeo u pustinji ne bi prepoznao poznate peščane dine ako bi one iznenada izgubile polovinu svog peska.

I tako sam iz bakinog govora izbacio sve što nije za štampu.

Jednom mom drugaru majka je zabranila da se druži sa mom kada sam joj ispričao kakvim me je sve imenima baka nazvala kad sam slučajno prosuo kefir na sto. Dima Cugunov iz petog razreda dugo je razgovarao sa mom i objašnjavao mi zašto bakinu kombinaciju reči ne treba da ponavljam pred odraslima. Štaviše, naučio sam Dimu mnogim njenim izrazima, a naročito mu se dopadala psovka „evo ti ga na“, koju je koristila kao odgovor na svaki zahtev koji će biti odbijen. Voleo bih da mi verujete da nisam preterao ni u čemu kada je u pitanju bakin govor i da se sve ovo psovanje nije našlo ovde jer mi nedostaje umerenosti, već iz želje da opišem svoj život što tačnije mogu…”

Ovo je poluatobiografska priča Pavela Sanjeva, ruskog reditelja, pisca i scenariste, u kojoj nam on iz ugla deteta od sedam godina, priča o svom odrastanju, odvojenom od majke. Brigu o večito bolesnom dečaku vode baka i deka, dok majku viđa samo ponekad, i to uvek uz ogromne svađe, rasprave, pretnje i kletve koje će baka upućivati njegovoj majci.

Kletve, psovke i buka, su nešto što je malom Saši svakodnevnica, i on uči kako da se u toj atmosferi izbori za ono što mu je potrebno. Bakin lik je prikazan poput nekog tornada, koji baš sve radi prekomerno, previše brine, motri, vreba, manipuliše tugom, trguje ljubavlju, muči sve oko sebe, a najviše svog unuka sa opravdanjem da mu želi samo dobro. Saša stalno odsustvuje iz škole, odlazak u park je događaj, sladoled je nešto nedostižno, cirkus je potencijalna smrtna opasnost zbog astme i nikako ne sme da se oznoji. Sve ove situacije, koje ni po čemu ne bi trebalo da budu smešne, dobijaju po nekad takav prizvuk jer nam o njima priča dete, zbog toga sam i one situacije koje su bolne i srceslamajuće desetostruko sam jače osetila, pa mi ova knjiga, ni na trenutak nije bila zabavna. Bila je jezivo tužna. Tuga zbog tog dečaka koji ne zna šta je normalan život, tuga zbog njegove majke na koju će se sručiti sav mogući bes, tuga zbog takođe nesrećnog deke, ali i tuga zbog te ojađene bake – očajne, glasne, iscrpljujuće, uznemirujuće.

Uspeo je Sanajev da nam prikaže kroz njene ispade i neku iskrivljenu sliku ljubavi i kako je sam u nekom intervjuu rekao :“Vrištanje, kletve i manipulacija krivicom bili su glavno oružje moje bake. Volela nas je, ali nas je volela sa takvom tiranskom svirepošću da se njena ljubav pretvorila u oružje za masovno uništenje.“ 

Pavel Sanajev

Ovakav bes najviše je osetila Sašina majka – Olja, tokom odrastanja a naročito posle prvog koraka koji je načinila kako bi se od izvora tog besa udaljila, kada je započela vezu sa, kako ga je baka nazivala – Toljom, kepecom krvopijom, koji je po bakinim rečima imao jedini cilj da otme stan njenjoj ćerki. Tolja će imati bitnu ulogu u događajima koji će uslediti kao i u piščevom životu i zanimljivo je da je pisac knjigu posvetio upravo svom očuhu.

Sjajna knjiga!

Emaus, Alesandro Bariko

Prošle godine mi je Bariko bio jedno prelepo osveženje. Sa velikim sam uživanjem pročitala sve knjige koje su do mene stigle, sve sa smeškom i uz divljenje njegovom humoru, toplini i nežnoj reči. Ovim romanom, pokazao je Bariko jedno drugo književno umeće i ozbiljno sam bila zatečena. Ne samo težinom teme nego i ozbiljnošću njegovog stila i atmosfere u koju me je uneo.

 Potpuno nenadano i neočekivano našla sam se u ozbiljnom mraku. Takvom da sam pomislila da se junaci Tajne istorije, Done Tart, nekako izvukli iz njihovog internata i našli u nekom neimenovanom italijanskom gradu sa novim podjednako strašnim mislima. Izgleda da je mladost ponekad dobro tle za sazrevanje bola koje ponekad proizvodi fatalne posledice. Pogotovo kada je ta mladost sa jedne strane sputana normama i dogmama i kada pred njom, kao njena supotnost, stoji druga vrsta mladosti, raskalašna i destruktivna. Te dve suprotnosti magnetski se privlače ali nikako ne uspevaju da se prožmu, a ako se to i desi, posledice bivaju nesagledive.

Foto: Amare Librum

 O tome nam Bariko govori u ovoj knjizi. Govori o onim mladim ljudima, koji iako imaju ograničeno vreme kad moraju biti kod kuće, koji se mole pre večere i poštuju roditelje, od tih istih roditelja, ne bivaju sagledani. Njihovi unutrašnji svetovi uvek su na nekoj vetrometini. I isto je i u porodicama katolika i porodicama buržuja, jer Bariko, u ovoj knjizi, strogo polarizuje taj svet. Ali opet, on te svetove objedinjuje opštim licemerjem i tamom, koja je svima zajednička. Mrak oličen u sveštenikovoj ruci, koja će se popodne naći dečaku na kolenu, a ujutru će ga njome pričestiti. Mrak oličen u majci nezainteresovanoj za sudbinu ćerke. Ćerke koja ne želi da živi, i koja će lepotom i tugom sve u tom gradu zaraziti. Odrastanje u kući gde svako rođenje prati i neka smrt, i gde lepota figurira kao balast, stvoriće lepotice koju „svi svuda vide“, simbol uništenja i simbol stradanja.

U ovoj knjizi nije lucidni Bariko, svoje junake spašavao tako što bi im dao da slikaju more morem, da od reči pišu portrete ili da sviraju do beskraja na nekom prekookeanskom brodu. U ovoj knjizi nije im dao ni jednu slamku spasa, nego ih je pustio da se u svom mraku izgube. Maestralno je pokazao kako mrak sve može da izgleda i da crno ima bezbroj svojih nijansi.

„I tako u mrak ulazimo čvršći, i naizgled stvarniji. To je isti onaj mrak koji svako veče guta Andreu i njene očajničke avanture, premda na neki drugim geografskim širinama življenja, arktičke, ekstremne. Koliko god to besmisleno zvučalo, postoji jedna jedina tama, za sve nas.“

„ I tako, ne znajući nasleđujemo nesposobnost za tragediju, i predodređenost za jedan niži oblik – dramu: zato što se u našim kućama ne prihvata realnost zla i to odlaže u nedogled svaki tragičan zaplet pokrećući drugi talas jedne umerene i trajne drame – močvara u kojoj smo odrasli. To je jedan besmislen habitat, sačinjen od potisnutog bola i svakodnevnih cenzura. Ali mi ne možemo da vidimo koliko je on besmislen, jer poput gmizavca u močvari poznajemo samo taj svet, i za nas je močvara normalnost. Stoga smo u stanju da apsorbujemo nepojmive količine nezadovoljstva brkajući ih s neminovnim tokom stvari: ni na  trenutak ne posumnjamo da kriju rane koje treba vidati, i lomove koje treba zakrpiti.“

Alesandro Bariko

„Želeo je da kaže da svet, čak i u odsustvu smisla, ipak postoji, i da u toj akrobatici postojanja lišenoj koordinata postoji neka lepota, pa čak i plemenitost, ponekad, koju mi ne poznajemo – kao kakav model junaštva na koji nikada nismo pomsislili, junaštvo nekakve istinitosti. Ako to razaznaš, vlastitim očima, posmatrajući svet, makar samo jednom, tada si izgubljen – predstoji ti neka druga bitka. Odgajani u uverenju da smo heroji, ostajemo upamćeni u drugin legendama. Bog počinje da bledi, kao detinjasti izgovor.“

4.9/5

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *