Margaret Etvud „Jestiva žena“
Prevod: Novica Petrović
Izdavač: Treći trg-srebrno drvo
„Jestiva žena“ je prvi prozni roman Margaret Etvud, napisan šezdesetih godina prošlog veka, roman intrigantan već svojim nazivom, a zatim i sadržajem koji i sugeriše i kritikuje feminizam. Nad njim su se lomila koplja brojnih kritičara, jedni su ga nazivali mlakim, a drugi remek-delom. Moj stav je da se remek-delom ipak ne može nazvati: u pitanju je izvanredan, pronicljiv, pametni i originalni roman, čijim sam čitanjem u potpunosti shvatila unutarnji kompas Margaret Etvud koji je odveo pravcem stvaranja Sluškinjine priče i MaddAddam trilogije. U srži svog stvaralaštva, Etvudova je oduvek imala položaj žena i budućnost tog položaja u društvu.
Počeci feminizma
Radnja romana smeštena je, dakle, u šezdesete godine prošlog veka, godine u kojima su mlade žene sve više studirale, gradile karijere i osamostaljivale se, a opet ostajale vođene impulsom da nađu muža, sagrade kuću, zalepe tapete i rode dvoje dece. Možda negde baš u to vreme, žene su upale u zamku preopterećenosti ne mogavši da se otrgnu od poriva da porodicu drže pod konac, i sopstvene želje da istovremeno ostvare karijeru. One koje su se opredelile isključivo za porodicu, verovatno nisu znale šta će sa svojim akademskim glavama upregnutim u kecelje. One koje su se opredelile i za porodicu i karijeru verovatno nisu znale gde naći sebe u toj sopstvenoj beskompromisnoj trci da postigneš sve.
Merien, mlada, obrazovana žena, glavni lik romana, samostalna je devojka koja radi u kompaniji za analiziranje proizvoda i konzumenata, neodlučna šta želi od života kako na početku, tako i na kraju romana. Merien je Margaretina varijanta Alise u zemlji čuda, devojke gotovo zalutale u vremenu, prostoru, i međ’ čudan svet, devojke tihe, fine, kulturne, smeđe ako bismo je bojom opisali jer tako se i odeva.
Na njenom putu naći će se dva muškarca-Piter, koji je zgodan, perspektivan, uglađen i savršen kandidat za muža, i Dankan, žgoljavko kog je slučajno upoznala, lud i dijaboličan poput gusenice sa čibukom Luisa Kerola, opet lik nad kojim se lome koplja kritike-bespotrebno ako mene neko pita, jer njega ne treba analizirati uopšte, on je tu radi apsolutne antiteze Piteru i „normalnosti“ društva i svih njegovih odrednica. On je gotovo nestvaran lik po svojoj psihičkoj supstanci, i tu je u funkciji da Marion pokoleba, i da je svojom pojavom i prisustvom odvede na put traganja za sopstvenim identitetom, onim „nepojedenim“ delom sebe.
Samo da se lako vari
Jestiva žena je aluzija na glazuru i šlag, na pakovanje u šminku i lak i šljokice ne bi li se konzumentu, to jest društvu dopale što više. Takođe je aluzija na dopuštanje da nas pojedu konvencije, obaveze, prećutane misli i neisplakane tuge, da nas sažvaću tuđe želje i tuđi postupci. Jestivost se prodaje, ovo je doba konzumentskog društva i treba mu udovoljiti na svaki mogući način. Marion to čini, dok njen organizam ne počne da izbegava namirnice, rastačući ih u mislima na molekule i crvrna krvna zrnca i sitna vlakna u kojima se možda nastanila Trihinela, ili buđ ili nevidlljive čestice pesticida.
Roman prati Merion u njenim odlukama, postupcima, konverzacijama, a Etvudova je maher da jednu običnu priču vodi na neobičan način, učini je interesantnom i nepredvidivom, inteligentnom i nadasve metaforičnom. Celim tokom radnje roman je otvoren za razmišljanja i tumačenja, takav je i kraj, takvo je i poslednje poglavlje jedino ispripovedano u prvom licu.
Smatram da je Etvudova oduvek išla ispred svog vremena, te tako i ovim romanom, teško shvaćenim tada kada je nastao, aktuelnim i danas, u vremenu koje gradi kult lažne emancipacije, u vremenu marketinga, prodaje, i najvažnije od svega, vremenu jestivih ljudi.