Jelena Lengold je jedna od najistaknutijih književnica savremene srpske književnosti. Sfera njenog delovanja je višestruka. Radila je desetak godina kao novinar u redakciji kulture Radio Beograda, a od septembra 2011. kao projekt-koordinator Nansenskolen Humanističke akademije iz Lilehamera u Norveškoj, na predmetu konflikt menadžment. Književni opus ove književnice obuhvata: pesme, priče i romane. Njene knjige su objavljene na engleskom, italijanskom, danskom, nemačkom, bugarskom, mađarskom, španskom, grčkom, albanskom, makedonskom, slovenačkom, poljskom i češkom jeziku. Priče Jelene Lengold zastupljene su u više antologija savremene srpske književnosti objavljenih u Srbiji i svetu. Živi u Beogradu kao profesionalni pisac.

Njeno stvaralaštvo blisko je modernim tumačenjima književnosti. Teme i likovi kojima se autorka bavi, uglavnom se gradiraju i razvijaju kroz životna iskustva obavijena kontekstom koji izaziva neki vid traume. Psihološki su nijansirani, da pred čitalačku publiku detaljno opisuju procese letargije, tuge i niza tipičnih životnih situacija u kontekstu vremena u kome se junaci nalaze. Takođe, njena dela osvetljavaju niz različitih porodičnih odnosa u pokušaju vraćanja junaka na normalnu liniju života. Za razliku od trenda pisanja autofikcijske proze, autorka insistira na autentičnom književnom svetu koji može, ali i ne mora biti puki refleks stvarnosti.

Pisali ste pesme, pripovetke i romane. U kom žanru se najviše pronalazite?

Da postoji žanr u kome se najviše pronalazim, verovatno da bih se onda samo time bavila, zauvek. Pre će biti da to kod mene zavisi od nekog mog unutrašnjeg stanja. Kad se osećam strpljivije, pišem roman. Kad sam u fazi neke manje ili veće uznemirenosti, što je najčešće, onda pišem priče. A kad me emocije baš sasvim savladaju, onda pišem poeziju. Možda to zvuči banalno ili pojednostavljeno, ali kod mene je to otprilike tako.   

Kako ste postali pisac?

Iskreno bi bilo da kažem da ne znam. Mogu sada da se vraćam na neke trenutke u životu i da kažem, e vidiš, tu je to počelo. Ali izvesno je da tada toga nisam bila svesna. A zatim, ima toliko dugačkih perioda u mom životu, i danas, kad se ja uopšte ne osećam kao pisac, jer nikad nisam savladala disciplinu da pišem stalno. Tako da imam osećaj da sam ponekad pisac, a ponekad domaćica. Volim obe te uloge, ali je ova druga znatno prijatnija. Pisanje nije prijatan posao. Pogotovu kad ste u godinama, pa ne smete uz pisanje da popušite kutiju cigareta, nego se obuzdavate i pišete onako, na prazno, na čistom vazduhu. Ali, s druge strane, ima trenutaka kad shvatim koliko imam godina i kad osetim neke retke proplamsaje te, mnogo hvaljene, životne mudrosti. Kad se taj trenutak preklopi s pisanjem, onda se ponekad desi da se zaista osetim dobro u tom procesu, skoro kao neko ko zna šta radi.

Kada sagledavate stvaralaštvo u vremenu SFRJ, u vremenu ratnih godina SRJ, i stvaralaštvo danas u tranzicionoj Srbiji u kojoj stvarate – kako vam izgledaju sva ta vremena kada ih uporedite?

Pa, istina je da sam pisala i objavljivala u svim tim državama. Moja prva knjiga je izašla 1982, a tada smo još imali Jugoslaviju, kakvu-takvu. Ne mogu da razlučim da li ću ovo reći zbog toga što sam u godinama, ili zbog toga što je to stvarno bilo tako, ali ja snažno osećam da je kultura onog vremena imala veći značaj. Pamtim vremena kad su Oktobarski susret pisaca, BITEF, FEST i slične manifestacije zaista bile značajne, i kad su veliki gradovi Jugoslavije dočekivali velika svetska imena. Imam utisak da se više brinulo o umetnosti. Izdavačkih kuća je bilo manje, ali su bile ozbiljne, urednici su bili ozbiljni, lektori su bili savršeni, izbor za objavljivanje je bio strog, nije postojala ova izdavačka hiperprodukcija. Knjižare su bile posećene, književne večeri takođe. Postojala je ozbiljna književna kritika i značila je nešto u životnom putu jednog pisca. Postojala je književna periodika koja je bila bolje finansirana od strane države. Neću da poredim sa time kako je to sve danas. Mislim da to svi vidimo i znamo. Moj je osećaj da smo mi kao društvo vremenom napravili ogroman korak unazad u razumevanju i važnosti kulture, i da je shodno tome kulturni nivo naših ljudi tragično nizak.

Kako vidite sadašnje stanje u kulturi? Kako vam izgledaju vrednosti koje se danas nude? Ima li alternative?

Danas uglavnom imamo dve vrste ljudi na kulturnoj sceni: biznismene i idealiste. Mnogi ugledni i dobri pisci napravili su prebeg, i za svoje izdavače izabrali biznismene umesto idealista. To su bila ta mala izdajstva, barem ih ja tako vidim, izdajstva koja seku krila ljudima sa idealima, ljudima koji još drže do kvaliteta. Nemam utisak da su se nešto naročito usrećili pisci koji su utekli kod izdavača biznismena. Dešava im se to da su im knjige sakrivene iza nekih kič, kvazi književnih izdanja, dešava im se da im urednici kažu: nisi prodao pet hiljada primeraka za tri meseca, nisi više poželjan. Dešava im se da im kažu: što se ne proda odmah, kao da se nije ni prodalo. Sve u svemu, dešava im se da stalno brinu hoće li se i koliko će se prodati, jer ovi što pišu treš romane, oni se prodaju kao alva, a sve zato što već 30 godina niko ljudima nije rekao šta je valjana književnost. Došli smo dotle da nemamo kritičare, ali zato svaki čitalac sa internetom naveliko raspravlja o književnim nagradama, jesu li pravedne ili nisu, kao da je to pitanje pravde, a ne ličnog opredeljenja žirija. I svi su ljuti, ako ste primetili. Svi su jako besni jedni na druge, nestrpljivi, duboko zakinuti. Ljuti su pisci na pisce, kritičari na pisce, pisci na kritičare, čitaoci na pisce, pisci na čitaoce, pisci na izdavače i mogla bih tako u beskraj. Rečju, svi su jako ljuti. To vam je stanje u kulturi, barem u književnosti, u Srbiji danas.

Vi ste profesionalni pisac, živite od svog rada. Koliko vam teško pada marketinški posao kojim su pisci primorani da se bave kako bi pomogli da knjiga dođe do većeg broja čitalaca?

Teško bi se moglo reći da sam ikada živela od knjiga. Ne želim da mlađe pisce dovodim u zabludu i da im dajem nekakva nerealna očekivanja. Veoma mali broj pisaca u našoj zemlji živi od svog pisanja. Pa i oni koji to uspevaju, verujem da su u stalnoj napetosti. Ja sam radila do pedeset i neke godine, i bila pisac u slobodno vreme. A kad sam prešla u takozvane samostalne umetnike, izdržavao me je muž. Evo od ove godine sam zvanično penzionerka. Dakle, nikada to nije bio život od knjiga, u finansijskom smislu. Evo objasniću vašim čitaocima to vrlo jednostavno. Pisac od svake svoje prodate knjige dobije deset posto. Pretpostavimo da je moja knjiga u prethodnim godinama koštala oko 700 dinara, kad se proda jedan tiraž od hiljadu primeraka, a to je u Srbiji već uspeh, ja ću od toga dobiti 70.000 dinara. To je recimo jedna mesečna plata. Jedna plata za ceo tiraž romana koji ste pisali godinu ili dve. Jasno vam je da od toga ne može da se živi. Veoma je mali broj pisaca koji prodaju na hiljade i hiljade knjiga, pa ako i uspeju to ne može biti svake godine. Knjige se prodaju u dva-tri tiraža i to je to. Nije ništa bolje ni sa prevedenim knjigama. Oni vam plate, ako uopšte plate, autorska prava koja su uglavnom bedna, od toga takođe dobijete neki svoj delić, par stotina evra i gotovo. Ostaje vam još da se nadate nekoj boljoj nagradi, ali tek se to retko dešava. Dakle, preostaje vam samo da od svog života napravite cirkus, da idete okolo i da se nudite na sve načine koji umetniku ne dolikuju, da pravite veće i manje skandale, da se slikate za šarene časopise i da tako malo podignete prodaju svojih knjiga. Meni je taj deo priče apsolutno odvratan i ja sam od toga odustala. Znam da je to u današnje vreme navodno neophodno, ali ne zanima me, jednostavno ja odbijam da to radim.

U tom smislu, koliko književna kritika može da pomogne da se iskristališe književna scena u Srbiji? Ima li mesta za sve?

Književnim kritičarima nije lako. Njihovo zanimanje je nekada imalo smisao. Postojali su ugledni književni časopisi koji su formirali čitalački ukus i gradili imena pisaca. Danas toga nema. Ne postoji to strpljenje kod mladih pisaca da polako napreduju u svojoj karijeri. Danas svi hoće odmah da napišu hit i da postanu mega popularni sa prvom knjigom. To se ponekad i desi, a onda obično usledi pad, razočarenje i zvezda zgasne, jednostavno zato što se nije ni uzdigla na prirodan način. Književne kritičare su nekada poštovali, danas ih uglavnom preziru i ne razumeju njihov značaj, verujući da za sve u životu mora da postoji neka prečica. Ja mislim da za pisca ta prečica ne postoji. Izgrađivanje ličnosti je dugotrajni proces, pa tako i izgrađivanje pisca.

Da li je isto govorno područje u regionu prednost za pisce?

Verujem da jeste. O tome svedoči činjenica da su naši čitaoci u Srbiji, oni koji žele da prate, u mogućnosti da prilično redovno čitaju sve novo što stiže iz regiona. Nažalost nemam utisak da je taj proces recipročan.

Književni kritičari često upotrebljavaju termin žensko pismo. Kako vi gledate na pojam ženskog pisanja?

Znate, meni je pomalo mučno od te teme. Idemo tu od jedne do druge krajnosti. Od potpunog poništavanja ženskog stvaralaštva, do uzdizanja u zvezde svega što u svom sadržaju ima predznak žensko. Nema sredine, ili smo totalni ženomrsci ili smo ostrašćeni feministi. I jedno i drugo je neracionalno i neobjektivno. Volela bih da se književnost vrednuje po kriterijumima koji pol autora ne uzimaju kao bitan ili odlučujući faktor. Mi u ovom trenutku imamo žene i na mestu premijerke i na mestu ministra kulture, pa nam to ni najmanje nije pomoglo u svim problemima koje sam do sada pomenula. Naprotiv.

Vaša najnovija knjiga „Lakonogi dan“ bavi se povratnikom u zemlju nakon mnogo lutanja. Roman se može čitati i kao bildungs roman i kao avanturistički roman i kao putopis. Koliko je bitno pitanje identiteta za čoveka?

Identitet je sve, naš početak i kraj. Na svu sreću, mi živimo ipak u vremenu kada zadati identitet s kojim smo se rodili, uz malo sreće, ne mora da bude naša sudbina, ako to ne želimo. Postoji mogućnost reinterpretacije identiteta, postoji mogućnost da sebe izgradimo, doradimo, promenimo štošta. U našoj zemlji su te mogućnosti sužene, ali ipak postoje. Sagledavanje tih promena i tih velikih zaokreta u našem životu, to jeste ono što me je oduvek zanimalo, pa i u ovom najnovijem romanu.

Česta tema vašeg stvaralaštva su odnosi između muškaraca i žena, brak, porodični odnosi. Odakle crpite građu? Kako vi vidite okrenutost ka unutrašnjem, ka autofikciji kao sve zastupljenijem načinu pisanja?

Meni je ova situacija sa autofikcijom kao najvećim hitom današnje književnosti veoma zanimljiva i prilično draga, moram reći. Posle svih tih godina postmodernizma u kojima je obično, svakodnevno ljudsko iskustvo bilo gotovo izjednačeno sa banalnim i nepoželjnim u ozbiljnoj književnosti, danas odjednom imamo sasvim obrnutu situaciju. Moda se odjednom okrenula u pravcu koji je meni, kao čitaocu, veoma privlačan. Autofikcija, pre svega, daje delu autentičnost, i samim tim stvara dublju vezu između pisca i čitaoca. Fleksibilna je, omogućava poigravanje između fikcije i stvarnosti, što samo potpomaže kreativnost. Ovakva literatura je veoma pristupačna čak i onim čitaocima koji nisu baš mnogo naviknuti na čitanje. Da ne govorimo o tome koliko je ovakav način pisanja lekovit i terapeutski za samog pisca. To zna svako ko je na papir stavio i zaokružio nešto iz svoj života. Ponekad se neke rane tek na taj način zatvore, a neki veliki uvidi se tek tada steknu. Pisanje autofikcije omogućava autoru i da kritički preispita samog sebe, ako je dovoljno iskren i introspektivan, a to ne može a da ne bude zanimljivo za čitanje. Sve u svemu, autofikcija nosi u sebi taj potencijal da istinski iznese na videlo složenost ljudskog iskustva ili onoga što, u nedostatku boljeg termina, nazivamo ljudskom dušom.

Dobitnica ste mnogih značajnih nagrada. Koliko vam znače takva priznanja?

Nagrade su uvek povod za veliku radost, a neke od njih su zaista kvalitetno promenile i značajno unapredile moj put u svetu književnosti.  

Kako gledate na modernu srpsku književnu scenu? Na stanje izdavaštva? Da li se slažete sa maksimom vašeg izdavača: „Nije sve loše, dobre su knjige“?

Što se tiče izdavaštva, već sam rekla, tu imate entuzijaste i imate biznismene. Postoje izdavači koje ja veoma cenim i čije knjige možda i najviše čitam, jer se njihov izdavački ukus, i praćenje svetskih trendova, nekako poklapa sa mojim čitalačkim. To su na primer Geopoetika, Booka, Dereta, Klio, Štrik, naravno i moj izdavač Arhipelag… Ima uvek mnogo više dobrih knjiga nego što čovek može da ih pročita u životu. Ali moram reći da ponekad vidim da je prevod slab u nekim izdanjima, i takođe da lektor i korektor nisu uradili svoj posao. Tužno je, ali izgleda da su izdavačke kuće počele da štede na lektorima, a to ostavlja jako loš utisak. Važnije su im blistave korice nego lektor, to su, po mom mišljenju, skroz pomereni kriterijumi. Što se tiče srpske književne scene, na njoj je više nego očigledna jedna interesantna smena generacija. Pisci koji su bili glavni kad sam ja bila mlada, više skoro i ne postoje. Došli su novi ljudi, sa novim temama i novim gledanjem na život. Brzi, nestrpljivi, nervozni, ali često i veoma talentovani. Odjednom imamo mnogo više žena u prozi, što je zaista novina ovog veka i ove mlade generacije.

Aktivni ste na društvenim mrežama – i na polju kulture i na polju društvenog angažmana. Da li smatrate da se na taj način nešto može promeniti na bolje u našem društvu? Vidite li svetlu budućnost za naredne generacije?

Verujem u snagu društvenih mreža. One su postale sila ovog vremena. A kao i svaka sila, možete je upotrebljavati u dobre i u loše svrhe. Navikla sam se na to da svoje misli vezane za društvo i politiku delim sa Tviterom, a književne informacije uglavnom sa Fejsbukom. I svesna sam da će to što napišem na Tviteru da pročita preko trideset hiljada ljudi. To mi daje motivaciju da budem potpuno iskrena. Mnogo sam neprijatelja stekla otkad pišem po Tviteru, dobila sam i izvesnu neugodnu reputaciju u takozvanim režimskim krugovima, zabranili su da mi se uruči jedna nagrada koja mi je od strane žirija već bila dodeljena, otkazali su mi mnoge književne večeri, svašta se događalo, ali ja znam sigurno da to tako ne može večno. Sve ima svoj početak i kraj. To važi podjednako i za mene, ali i za ljude koji su sada na vlasti.

Hoće li pričanje priča opstati u svetu veštačke inteligencije?

Pošto naravno nemam odgovor na ovo pitanje, pitala sam ChatGTP, dakle veštačku inteligenciju, šta misli o toj temi, i evo, od reči do reči, šta sam dobila kao odgovor iz prve ruke: „Da, književnost će najverovatnije preživeti u svetu veštačke inteligencije. Dok veštačka inteligencija ima potencijal da automatizuje određene aspekte stvaranja književnosti, kao što je generisanje zapleta ili likova, ona ne može u potpunosti da zameni ljudsku kreativnost i emocionalnu dubinu koja ulazi u stvaranje velike književnosti. Štaviše, književnost služi mnogim funkcijama izvan čiste zabave, uključujući izražavanje ljudskih iskustava i emocija, istraživanje filozofskih ideja i komentarisanje društvenih pitanja. Ovo su sve aspekti ljudskog postojanja za koje je malo verovatno da će moći u potpunosti da se repliciraju pomoću veštačke inteligencije. Međutim, veštačka inteligencija može da poboljša literaturu, tako što će obezbediti nove alate za analizu i tumačenje, kao što su obrada prirodnog jezika i analiza osećanja. Sve u svemu, iako veštačka inteligencija može da promeni način na koji se književnost proizvodi i konzumira, malo je verovatno da će u potpunosti zameniti trajnu privlačnost literature koju su stvorili ljudi.“

Kako gledate na organizaciju poput Book Huba-a? Kakav bi bio vaš savet mladim akademcima okupljenim oko ideje da promovišu čitanje kroz razumljive prikaze o relevantnim knjigama?

Mogu samo da vam dam najtoplije reči ohrabrenja. Nikad nisam odbila intervju ni za jedan portal ili nečiju web stranicu. Pre svega zato što znam da je čitalaca ovakvih sadržaja uvek više nego što mi mislimo, a zatim i stoga što nam je dobra, vredna književna kritika zaista neophodna. Hvala vam što radite taj posao u ovom svetu u kome vas sve poziva na to da se bavite nečim prozaičnim i zaradite novac na neki od bezbrojnih pragmatičnih načina.  

---

Razgovor vodio Marko Radulović